Old/New Testament
1 Соломонова песма над песмама.
Жена
2 Љуби ме пољупцима својих уста,
јер твоја љубав је слађа од вина.
3 Замамно миришу твоје помасти,
име ти је као помаст кад се излије.
Није чудо што те девојке воле!
4 Поведи ме са собом, похитајмо!
Уведи ме у своје одаје, царе!
Веселићемо се и радовати због тебе;
хвалићемо твоју љубав више него вино.
С правом те воле!
5 Црна сам али лепа,
кћери јерусалимске,
као шатори кедарски,
као завесе у шаторима салманским[a].
6 Не гледајте ме тако зато што сам црна,
зато што ме сунце погледало.
Синови моје мајке наљутили се на мене,
натерали ме да чувам винограде,
а свој виноград нисам чувала!
7 Реци ми, ти кога моја душа воли,
где напасаш своја стада
и где одмараш своје овце у подне,
да покрај стада твојих другова
не будем као она што се покрива велом[b].
Мушкарац
8 Ако не знаш, ти најлепша међу женама,
иди за траговима стада
и напасај своје јариће
покрај сеница пастирских.
9 Поредим те, драгано моја,
са ждребицом међу пастувима фараоновим.
10 Лепи су ти образи с украсима,
твој врат с нискама драгуља.
11 Направићемо ти минђуше од злата
са шљокицама сребрним.
Жена
12 Док цар за трпезом лежи,
мој нард мирише.
13 Мој драги ми је врећица смирне
што ми међу дојкама ноћи.
14 Мој драги ми је цваст кане
у виноградима ен-гедијским.
Мушкарац
15 Како си лепа, драгано моја,
како си лепа!
Очи су ти голубице.
Жена
16 Како си леп, драги мој,
како си мио!
Постеља нам од зеленила…
Мушкарац
17 …греде наше куће кедрови,
а рогови крова борови.
Жена
2 Ја сам шафран из Шарона,
љиљан из долова.
Мушкарац
2 Као љиљан међу трњем,
таква је драгана моја међу девојкама.
Жена
3 Као дрво јабуке међу шумским дрвећем,
такав је драги мој међу младићима.
Милина ми да седим у његовом хладу,
а плод му сладак моме непцу.
4 Довео ме у одају за гозбе,
заставу љубави развио нада мном.
5 Снагу ми вратите сувим грожђем,
јабукама ме окрепите,
јер сам од љубави слаба.
6 Његова лева рука ми под главом,
а десном ме грли.
7 Кћери јерусалимске, заклињем вас
газелама и кошутама дивљим:
не будите љубав и не отржите је од сна
док сама не буде хтела.
Жена
8 Чујем драгога мога!
Ево га, долази скачући по горама,
поскакујући по бреговима.
9 Мој драги је као газела,
као јеленче.
Ево га, стоји за нашим зидом,
гледа кроз прозоре,
завирује кроз решетке.
10 Мој драги ми рече:
»Устани, драгано моја,
лепотице моја, и дођи.
11 Јер, ево, зима је минула,
кише су прошле и нестале.
12 Цвеће се појављује на тлу,
време певања је стигло
и глас грлице се чује у нашој земљи.
13 Смоква тера ране плодове,
лоза, у цвету, мирише.
Устани, драгано моја,
лепотице моја, и дођи.
14 Голубице моја у процепима стена,
у заклонима врлетним,
дај да ти видим стас
и да ти чујем глас.
Јер, глас ти је умилан
и стас је твој прекрасан.«
15 Ухватите нам лисице,
мале лисице које уништавају винограде,
јер наши виногради су у цвету.
16 Мој драги припада мени
и ја припадам њему;
он пасе међу љиљанима.
17 Док дан не сване
и сенке се не разбеже,
окрени се, драги мој,
и буди као газела,
као јеленче на горским врлетима[c].
3 Ноћима сам на свом лежају тражила
онога кога моја душа воли;
тражила сам га, али га нисам нашла.
2 Устаћу сада и проћи градом,
улицама и трговима;
тражићу онога кога моја душа воли.
И тражила сам га, али га нисам нашла.
3 Нађоше ме стражари који обилазе град.
»Видесте ли онога кога моја душа воли?«
4 И само што сам их прошла,
нађох онога кога моја душа воли.
Загрлих га и нисам га пуштала
док га не уведох у кућу своје мајке,
у собу у којој ме зачела.
5 Кћери јерусалимске, заклињем вас
газелама и кошутама дивљим:
не будите љубав и не отржите је од сна
док сама не буде хтела.
Јерусалимке
6 Шта се то диже из пустиње као стуб дима
од кâда смирне и тамјана
и сваког прашка трговчевог?
Жена
7 Гледајте! Носиљка Соломонова
и око ње шездесет ратника
од ратника Израелових.
8 Сви мачеве носе,
сви у боју прекаљени,
свакоме мач о боку
због ноћних опасности.
9 Цар Соломон је себи направио
покривену носиљку
од либанског дрвета.
10 Стубове јој направио од сребра,
наслон од злата, седиште од пурпура.
Изнутра је обложена кожом[d],
кћери јерусалимске.
11 Изађите, кћери сионске!
Погледајте цара Соломона с круном
којом га је мајка крунисала
на дан венчања његовог,
на дан кад му се срце радовало.
Апостоли признају Павла
2 Онда сам, после четрнаест година, поново отишао у Јерусалим, са Варнавом, а повео сам и Тита. 2 Отишао сам, јер сам примио откривење, па сам им – посебно оним угледнијима – изложио еванђеље које проповедам међу незнабошцима, плашећи се да можда не трчим или да нисам трчао узалуд. 3 Али, чак ни Тит, мој пратилац, иако је Грк, није био присиљен да се обреже. 4 А све то због лажне браће, уљеза који су се увукли међу нас да уходе слободу коју имамо у Христу Исусу, не би ли нас учинили робовима. 5 Нисмо им ни на час попустили ни потчинили им се, да би истина еванђеља остала код вас.
6 Што се тиче оних који су важили за угледне – какви год да су били, мени је свеједно; Бог не суди по спољашњости – мени ти угледни нису ништа додали. 7 Напротив, видели су да је мени поверено да проповедам еванђеље необрезанима, баш као Петру да проповеда обрезанима. 8 Јер, Онај који је Петра оспособио за апостола обрезанима, оспособио је и мене за апостола незнабошцима. 9 Када су Јаков, Кифа[a] и Јован, који су важили за стубове цркве, признали милост која ми је дата, пружише деснице Варнави и мени у знак заједништва: ми ћемо незнабошцима, а они обрезанима – 10 само да се сећамо сиромаха, што сам ја и сâм жарко желео да чиним.
Павле се супротставља Кифи
11 А када је Кифа дошао у Антиохију, ја сам му се супротставио у лице, јер је заслужио осуду. 12 Наиме, пре него што су неки дошли од Јакова, Петар је јео с незнабошцима. А када су ови стигли, он се повукао и одвојио, плашећи се обрезаних верника[b]. 13 У дволичности су му се придружили и други Јудеји, тако да је и Варнава био заведен њиховом дволичношћу.
14 Када сам видео да се не понашају у складу са истином еванђеља[c], рекао сам Кифи пред свима: »Ако ти, Јудејин, живиш по незнабожачким обичајима, а не по јудејским, како можеш да присиљаваш незнабошце да живе по јудејским?«
15 Ми који смо Јудеји по рођењу, а не незнабожачки грешници, 16 знамо да се човек не оправдава делима Закона, него вером у Исуса Христа. Зато смо и ми поверовали у Христа Исуса, да се оправдамо вером у Христа, а не делима Закона, јер се делима Закона нико неће оправдати.
17 Али, ако се, настојећи да будемо оправдани у Христу, ми сами покажемо као грешници, да ли то значи да Христос служи греху? Нипошто! 18 Јер, ако ја поново зидам оно што сам срушио, доказујем да сам преступник. 19 Ја сам, наиме, посредством Закона, Закону умро да бих живео Богу. Распет сам са Христом. 20 Живим, али не више ја, него у мени живи Христос. А то што сада живим у телу, живим у вери у Сина Божијега, који ме је волео и самога себе дао за мене. 21 Не одбацујем Божију милост. Јер, ако праведност долази посредством Закона, онда је Христос узалуд умро.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International