Old/New Testament

Угњетавање, мукотрпан труд, пријатељство

4 Онда поново погледах свеколико угњетавање које се одиграва под сунцем: Видех сузе угњетених, а никога да их утеши. Сила је била на страни њихових угњетача, а никога да их утеши. ² Стога закључих да су мртви срећнији од живих.

³ Боље него и једнима и другима ономе је ко још није био, ко није видео злодела која се чине под сунцем.

⁴ И видех да сав мукотрпни труд и свако успешно дело извиру из човекове зависти према ближњему. И то је испразност – трчање за ветром.

⁵ Безумник скрсти руке и самога себе изједа^[a].

⁶ Боље једна прегршт мира него две прегршти мукотрпног труда и трчања за ветром.

⁷ И опет видех испразност под сунцем: ⁸ Човек, сам самцат – нема ни сина ни брата – мукотрпно се труди без краја и конца, очи никако да му се насите богатства, а он се не пита: »За кога се то ја мукотрпно трудим и себе лишавам задовољства?« И то је испразност – тешка мука!

⁹ Двојици је боље него једноме, јер имају добру награду за свој труд. ¹⁰ Ако један падне, онај други ће му помоћи да се дигне. А јадан је онај ко падне, а нема никога да му помогне да се дигне.

¹¹ И ако двојица заједно легну, грејаће један другога. А како да се један сам угреје?

¹² Једнога је лако савладати, а двојица се могу одупрети. И уже од три струка није лако прекинути.

Испразност напредовања

¹³ Бољи је сиромашан а мудар младић, него стар а безуман цар који више не прихвата савет.

¹⁴ Младић је изашао из тамнице, да постане цар, иако се родио сиромашан у свом царству. ¹⁵ Видео сам како сви живи под сунцем иду за младићем, царевим наследником: ¹⁶ нигде краја онима који су га подржавали. Али касније нису били задовољни њиме. И то је испразност – трчање за ветром.

О лакомисленом обећању и завету

5 Пази како се понашаш када идеш у Божији Дом. Боље ти је да приђеш и слушаш него да приносиш жртву како то чине безумници, који не знају да чине нешто рђаво.

² Не буди брз на језику, не жури да нешто изговориш пред Богом. Бог је на небу, а ти си на земљи, зато штеди речи.

³ Као што снови долазе када је много брига, тако и безумников говор када је много речи.

⁴ Кад се заветујеш Богу, не одлажи да испуниш завет. Њему безумници нису мили, зато испуни свој завет. ⁵ Боље је не заветовати се, него се заветовати, па не испунити завет. ⁶ Не дај да те речи одведу у грех, па да после кажеш свештенику^[b]: »Погрешио сам што сам се заветовао.« Зашто да се Бог разгневи због твојих речи, па уништи твоја дела? ⁷ Много снова и мноштво речи, испразно је. Зато се бој Бога.

Испразност богатства

⁸ Ако у некој покрајини видиш да сиромахе угњетавају и да се гази суд и правда, немој да се чудиш томе, јер једног службеника штити други, виши, а обојицу највиши. ⁹ Иза свега стоји корист од земље – чак и цар зависи од њива.

¹⁰ Ко воли новац, никада га нема довољно. Ко воли богатство, никада није задовољан својим приходом. И то је испразност. ¹¹ Како се имовина увећава, тако је све више оних који је троше. И каква је онда власнику корист од ње, осим што је гледа?

¹² Радник слатко спава, имао или немао довољно да једе, а богаташу обиље не дâ да заспи.

¹³ Видео сам велико зло под сунцем: како се богатство гомила на штету своме власнику ¹⁴ јер се то богатство изгубило несрећним случајем, па сину који му се родио ништа није остало.

¹⁵ Човек гô излази из мајчине утробе, и како долази, тако и одлази – ништа од свог мукотрпног труда не може да понесе са собом. ¹⁶ И то је велико зло, што човек како долази, тако и одлази. Шта има од тога што је мукотрпно радио, када му је сав труд отишао у ветар? ¹⁷ Целог свога века живи у мраку, бризи, гневу и болести.

¹⁸ Тада увидех да је за човека добро и исправно да једе и пије и да налази задовољство у свом мукотрпном труду под сунцем за оно мало дана живота што му је Бог дао – јер то је његова награда. ¹⁹ Када Бог некоме дâ богатство и имање и дâ му да у њима ужива, да прихвати своју награду и да налази радост у свом мукотрпном труду – то је дар од Бога. ²⁰ Такав ретко мисли о данима свога живота, јер му је Бог радошћу запослио ум.

6 Видех под сунцем још једно зло које тешко притиска људе: ² Бог дâ човеку богатство, имање и част, па има све што му срце жели, али му Бог не дâ да у томе ужива, него у томе ужива туђинац. То је испразност и тешко зло. ³ Може човек да има стотину деце и да живи много година, али, колико год поживео, ако не ужива у свом благостању, таман да живи довека, кажем: и мртворођенчету је боље него њему. ⁴ Мртворођенче дође као дашак, у тами оде и тама му обавије име. ⁵ И мада никад није видело сунца и ништа није сазнало, спокојније је од оног човека ⁶ таман да овај поживи и двапут по хиљаду година, а не ужива у свом благостању. Јер, сви иду на исто место.

⁷ Сав је човеков мукотрпни труд за његова уста, али глад никако да му се утоли.

⁸ Каква је предност мудрога над безумником? Шта сиромах има од тога што зна како да се понаша пред другима?

⁹ Боље је оно што очи виде него лутање жудње. И то је испразност – трчање за ветром.

¹⁰ Што је било, већ има име. Тако се зна и шта је човек – да не може да се парничи с моћнијим од себе.

¹¹ Што више речи, то више испразности, па каква је човеку корист од тога? ¹² Јер, ко зна шта је добро за човека у његовом животу, за оно мало испразних дана који му прођу као сенка? Ко му може рећи шта ће бити под сунцем после њега?

Виђења и откривења

12 Морам још да се хвалим, иако то ничему не користи.

Долазим на виђења и откривења од Господа: ² Знам човека у Христу који је пре четрнаест година – да ли у телу, не знам, да ли ван тела, не знам, Бог зна – био понет до трећег неба. ³ И знам за тог човека да је – да ли у телу или ван тела, не знам, Бог зна – ⁴ био понет у Рај и чуо неизрециве речи, које човек не сме да изговори. ⁵ Таквим човеком ћу да се хвалим, а самим собом нећу да се хвалим, осим својим слабостима. ⁶ А и када бих хтео да се хвалим, не бих био неразуман, јер бих говорио истину. Али, уздржавам се, да ме неко не би сматрао за више од оног што од мене види или чује.

⁷ А да због тих неизмерних откривења не бих постао охол, дат ми је трн у телу, Сатанин анђео, да ме мучи, да не постанем охол. ⁸ Три пута сам преклињао Господа да ме тога ослободи, ⁹ а он ми рече: »Доста ти је моја милост, јер сила се усавршава слабошћу.« Зато ћу радије да се хвалим својим слабостима, да се у мени настани Христова сила. ¹⁰ Стога, ради Христа, уживам у слабостима, у увредама, у тешкоћама, у прогонима и притешњеностима. Јер, кад сам слаб, онда сам јак.

Павлова брига за Коринћане

¹¹ Постадох неразуман, али ви сте ме натерали. Требало је, наиме, да ме ви препоручујете, јер ни у чему нисам мањи од »надапостола«, иако нисам ништа. ¹² Апостолска обележја – знамења, чуда и дела силе – учињена су међу вама с великом истрајношћу. ¹³ Уосталом, по чему сте то ви мањи од других цркава осим по томе што вам ја нисам био на терету? Опростите ми ту неправду!

¹⁴ Ево, спреман сам да трећи пут дођем к вама и нећу вам бити на терету, јер не тражим ваше, него вас. Нису, наиме, деца дужна да стичу за родитеље, него родитељи за децу. ¹⁵ А ја ћу веома радо све да потрошим и самога себе да истрошим за ваше душе. Ако ја вас волим више, зар ћете ви мене волети мање? ¹⁶ Али, нека – нисам вам био на терету, него сам вас, лукав какав сам, ухватио на превару. ¹⁷ Да ли сам вас у нечему закинуо преко неког од оних које сам вам послао? ¹⁸ Замолио сам Тита и с њим сам послао оног брата. Да вас можда Тит није у нечему закинуо? Зар нисмо ходали у истом духу и истим стопама?

¹⁹ Ви одавно сматрате да се ми пред вама бранимо. Пред Богом у Христу вам говоримо: све је то, драги моји, за ваше изграђивање. ²⁰ Јер, бојим се да вас, када дођем к вама, нећу наћи онакве какве бих хтео да вас нађем и да ћете ви мене наћи каквог не бисте хтели – да не буде каквих свађа, зависти, излива љутње, сплеткарења, клеветања, оговарања, надмености, нереда, ²¹ да ме, када дођем, мој Бог опет не понизи пред вама, па да јадикујем над многима који су раније згрешили, а нису се покајали за нечистоту, блуд и разузданост које су починили.