Old/New Testament

Све је испразно

1 Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму:

² Испразност над испразношћу! – говори Проповедник. Испразност над испразношћу! Све је испразност! ³ Каква је корист човеку од свег његовог мукотрпног труда под сунцем? ⁴ Поколење оде и поколење дође, а земља остаје довека. ⁵ Сунце изађе и зађе, па хита назад, на место одакле излази. ⁶ Ветар дува на југ, па окрене на север, витла уоколо-наоколо, па опет назад. ⁷ Све реке теку у море, а море се не препуни. Одакле реке долазе, онамо се и враћају. ⁸ Све је заморно, толико да не може да се искаже. Око не може да се нагледа, ни ухо да се наслуша.

⁹ Што је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити – нема ништа ново под сунцем. ¹⁰ Има ли ишта за шта би се могло рећи: »Гле, ово је ново!«? И то је већ било, давно пре нашег времена. ¹¹ Нема сећања на оно што је било пре, нити ће бити сећања на оно што ће тек бити међу онима који ће бити после.

Испразност мудрости

¹² Ја, Проповедник, био сам цар над Израелом у Јерусалиму. ¹³ Одлучио сам да истражим и испитам, помоћу мудрости, све што се чини под небом. Какав је тежак задатак Бог дао људима да се с њим муче! ¹⁴ Видео сам све што се чини под сунцем: све је испразност – трчање за ветром. ¹⁵ Што је криво, не може да се исправи; чега нема, не може да се изброји.

¹⁶ Мислио сам: »Ево, надрастао сам и надмашио у мудрости све који су владали над Јерусалимом пре мене. Стекао сам много мудрости и знања.«

¹⁷ Стога сам одлучио да сазнам у чему је предност мудрости над лудошћу и безумљем, али увидех да је и то само трчање за ветром. ¹⁸ Јер, где је много мудрости, много је и јада, и што је више знања, више је и бола.

Испразност насладе

2 Помислих: »Хајде да испитам насладу, да видим шта је задовољство.« Али и то се показа као испразност. ² »Смех је лудост«, рекох. »И шта се постиже насладом?« ³ Покушах да се разгалим вином – док је мудрост и даље управљала мојим умом – и да пригрлим безумље, да видим шта је добро да људи чине под небом за ово мало дана свога живота.

⁴ Подухватих се великих дела: Саградих себи куће и засадих винограде. ⁵ Начиних вртове и перивоје и засадих у њима сваковрсне воћке. ⁶ Начиних језерца да заливам засаде бујног дрвећа. ⁷ Накуповах робова и робиња, а имао сам и робова рођених у мом дому. И крупне и ситне стоке имао сам више него ико у Јерусалиму пре мене. ⁸ Нагомилах себи сребра и злата и благо царева и покрајина. Набавих певаче и певачице, а тако и харем какав би човек само пожелети могао. ⁹ Постадох далеко већи од ма кога у Јерусалиму пре мене. Али моја мудрост увек је била уз мене. ¹⁰ Не ускратих себи ништа што би ми очи пожелеле, не одбих себи ниједну насладу. Уживао сам у свему што сам чинио и то је била награда за сав мој мукотрпни труд.

¹¹ Али, када сам погледао све што сам учинио и мукотрпни труд који сам у то уложио, све је било испразност – трчање за ветром. Никакве користи од тога под сунцем.

Испразност мудрости, лудости и безумља

¹² Потом одлучих да проникнем у мудрост, лудост и безумље. Шта би још царев наследник могао да учини а да већ није учињено? ¹³ Видех да је мудрост боља од безумља, баш као што је светлост боља од таме. ¹⁴ Мудар човек користи очи у глави, а безумник хода у тами. Али увидех да обојицу стиже исти усуд. ¹⁵ Помислих: »Безумников усуд стићи ће и мене. Шта, дакле, имам од тога што сам толико мудар?« И рекох: »И то је испразност.« ¹⁶ Јер, мудрога не памте дуго, баш као ни безумника, јер обојица ће бити заборављени после неког времена. Авај, и мудар човек мора да умре као и безумник.

Испразност мукотрпног труда

¹⁷ Тако замрзех живот, јер ми је било мучно све што се догађа под сунцем. Све је испразност – трчање за ветром. ¹⁸ Замрзех све око чега сам се мукотрпно трудио под сунцем, јер ћу све морати да оставим свом наследнику. ¹⁹ Ко зна хоће ли он бити мудар или безуман? А ипак ће он располагати свиме у шта сам ја уложио свој мукотрпни труд и умеће под сунцем. И то је испразност. ²⁰ Тако почех да очајавам над свим својим мукотрпним трудом под сунцем. ²¹ Јер, човек се мукотрпно труди с мудрошћу, знањем и вештином, а онда све што има мора да остави неком ко се око тога није трудио. И то је испразност и велико зло. ²² Шта човек има од свега свог мукотрпног труда и настојања под сунцем? ²³ Сви његови дани су јадни, а посао му паћење. Чак ни ноћу му се ум не смирује. И то је испразност. ²⁴ Нема ништа боље за човека него да једе и пије и налази задовољство у свом мукотрпном труду. Видео сам да и то долази од Бога. ²⁵ Јер, без њега, ко би могао да једе или да нађе задовољство? ²⁶ Ономе ко му је по вољи, Бог даје мудрост, знање и радост, а грешнику даје задатак да сакупља и гомила богатство да би га предао ономе ко је Богу по вољи. И то је испразност – трчање за ветром.

Време за све

3 Постоји доба за све и време за сваки чин под небом:

⁹ Каква је корист раднику од његовог мукотрпног труда? ¹⁰ Видео сам задатак који је Бог дао људима да се с њим муче. ¹¹ Он је све начинио да буде лепо у своје време. Усадио је људима и свест о вечности, али човек не може да докучи шта Бог чини од почетка до краја. ¹² Знам да за човека нема ништа боље него да се радује и да чини добро док је жив. ¹³ Ко год једе и пије и налази задовољство у свем свом мукотрпном труду – то је Божији дар. ¹⁴ Знам да све што Бог чини остаје довека. Томе се ништа не може додати ни одузети. Бог то чини да би га се људи бојали.

¹⁵ Што постоји, то је већ било, и што ће тек бити, већ је и пре било. Бог враћа оно што је прошло.

Неправедност света

¹⁶ А видех и нешто друго под сунцем: место суда – опакост, место правде – опакост.

¹⁷ Помислих: »Бог ће судити и праведноме и опакоме, јер постоји време за сваки чин и за свако дело.«

¹⁸ Помислих и ово о положају људи: »Бог им јасно показује да су животиње. ¹⁹ Усуд људи исти је као и усуд животиња: као што умиру они, тако умиру и оне. Сви имају исти дух и човек није у предности над животињом. Све је испразност. ²⁰ Сви иду на исто место. Сви су постали од земаљског праха и сви се у прах враћају. ²¹ Ко зна да ли човечији дух иде горе, а дух животиње доле, под земљу?«

²² Тако видех да за човека нема ништа боље него да ужива у својим делима, јер то је његова награда. Јер, ко може да му покаже шта ће бити после њега?

Павле се хвали својим страдањима

¹⁶ Опет кажем: нека ме нико не сматра безумним. Али, ако ме ипак сматрате таквим, прихватите ме макар и као безумног, да се и ја мало похвалим. ¹⁷ У овом хвалисавом поуздању не говорим као што би говорио Господ, него као безумник. ¹⁸ Пошто се многи хвале као што то чини свет, хвалићу се и ја. ¹⁹ Јер, ви радо подносите безумнике, ви умни! ²⁰ Подносите, наиме, ако вас неко поробљава, ако вас неко прождире, ако вам неко отима, ако се неко уздиже, ако вас неко шамара. ²¹ На своју срамоту признајем: ми смо за то били слаби!

Али, чиме год се неко други усуђује да се похвали – као безумник говорим – усуђујем се и ја! ²² Јесу ли они Јевреји? И ја сам! Јесу ли Израелци? И ја сам! Јесу ли Авраамови потомци? И ја сам! ²³ Јесу ли Христови служитељи? Као суманут говорим: ја сам још више! Више сам се трудио, више био у тамницама, строже био батинан, чешће био у смртној опасности! ²⁴ Пет пута сам од Јудеја добио четрдесет удараца мање један. ²⁵ Три пута сам био ишибан, једном каменован, три пута доживео бродолом, једну ноћ и дан провео сам на отвореном мору. ²⁶ Често сам путовао, био у опасностима од река, у опасностима од разбојника, у опасностима од сународника, у опасностима од незнабожаца, у опасностима у граду, у опасностима у пустињи, у опасностима на мору, у опасностима од лажне браће. ²⁷ Трудио сам се и мучио, често у неспавању, у глади и жеђи, често без хране, у студени и голотињи. ²⁸ А поврх свега тога, свакодневно ме притиска брига за све цркве. ²⁹ Ко је слаб, а да и ја нисам слаб? Ко се саблажњава, а да ја не изгарам?

³⁰ Ако треба да се хвалим, хвалићу се својим слабостима. ³¹ Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа, благословен довека, зна да не лажем. ³² У Дамаску је намесник цара Арете држао град под стражом, јер је хтео да ме ухвати, ³³ али ме кроз прозор, у корпи, спустише преко зида, па му умакох из руку.