Old/New Testament
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Свим срцем ћу ти захваљивати,
пред анђелима[a] псалме ти певати.
2 Клањаћу се према твом светом Храму
и твом Имену захваљивати
за твоју љубав и истину.
Јер, ти си своје Име и обећање
од свега већим учинио.
3 Кад сам завапио, услишио си ме,
душу ми охрабрио и оснажио.
4 Нека ти захваљују сви цареви земаљски, ГОСПОДЕ,
кад чују речи твојих уста.
5 Нека певају о путевима ГОСПОДЊИМ,
јер величанствена је Слава ГОСПОДЊА.
6 ГОСПОД је на висини,
али на понизнога обраћа пажњу,
а охолога издалека препознаје.
7 Чак и кад сред невоље ходам,
ти ми живот чуваш.
Своју руку пружаш
против гнева мојих непријатеља,
твоја десница ме спасава.
8 ГОСПОД ће довршити што је за мене започео.
Љубав твоја, ГОСПОДЕ, остаје довека –
не остављај своја дела.
Хоровођи. Давидов. Псалам.
1 ГОСПОДЕ, проничеш ме свега и познајеш,
2 знаш када седам и када устајем,
издалека мисли ми разазнајеш.
3 Видиш када ходам и када лежем,
знани су ти сви моји путеви.
4 Још ми реч није на језик дошла,
а ти је, ГОСПОДЕ, већ сву знаш.
5 С леђа и с лица ме окружујеш,
на мене си своју руку положио.
6 То знање ми је сувише чудесно,
превисоко да бих га докучио.
7 Куда да одем од Духа твог?
Куда од тебе да побегнем?
8 Попнем ли се на небо – тамо си,
прострем ли свој лежај у Шеолу – и тамо си.
9 Дигнем ли се на крилима зориним
и на крају мора се настаним,
10 и тамо би ме твоја рука водила,
држала ме твоја десница.
11 Кажем ли: »Нека ме тама сакрије
и светлост око мене нека ноћ постане«,
12 ни тама ти неће бити тамна –
ноћ теби као дан сија,
тама исто као светлост.
13 Јер, ти си нутрину мог бића створио,
саткао ме у мајчиној утроби.
14 Хвала ти што сам створен
силно чудесно.
Чудесна су твоја дела –
зна то добро моја душа.
15 Нису ти моје кости биле скривене
док сам настајао у тајности,
док сам у дубинама земље ткан.
16 Твоје очи су ме гледале
док сам тек заметак био.
Сваки мој дан у твоју књигу је записан
пре но што је иједан настао.
17 Како су ми твоје мисли недокучиве, Боже!
Како је огроман њихов збир!
18 Да их бројим – више их је него песка,
и да их пребројим – ти ми преостајеш.
19 О, кад би погубио опаке, Боже!
Одлазите од мене, крволоци!
20 Злонамерно говоре о теби,
Име ти злоупотребљавају душмани.
21 Зар не мрзим оне који мрзе тебе, ГОСПОДЕ,
и зар се не гнушам оних који се против тебе дижу?
22 Мрзим их мржњом потпуном,
у непријатеље их убрајам.
23 Проникни ме, Боже, и срце ми упознај,
испитај ме и сазнај моје мисли тескобне.
24 Види нисам ли на рђавом путу
и вечним путем ме поведи.
Љубав
13 Ако људске и анђеоске језике говорим, а љубави немам, онда сам метал који одјекује и чинеле које звече. 2 И ако имам дар пророковања, ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру – тако да горе премештам – а љубави немам, ништа сам. 3 Ако сиромасима разделим све што имам и ако своје тело предам да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4 Љубав је стрпљива, љубав је добра; она не завиди, не хвалише се, не прави се важна; 5 није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, не памти зло; 6 не радује се неправди, а радује се истини; 7 све штити, све верује, свему се нада, све трпи.
8 Љубав никада не престаје. Пророковање? Престаће! Језици? Умукнуће! Знање? Нестаће! 9 Јер, ми делимично знамо и делимично пророкујемо, 10 а када дође оно што је савршено, нестаће оно делимично. 11 Када сам био дете, говорио сам као дете, мислио као дете, расуђивао као дете, а када сам постао човек, одбацио сам оно детиње. 12 Јер, сада гледамо као у огледалу, нејасно, а тада ћемо лицем у лице. Сада сазнајем делимично, а тада ћу спознати потпуно, као што сам и сâм спознат.
13 Сада остају вера, нада и љубав, то троје. А највећа међу њима је љубав.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International