Old/New Testament
Елихуове беседе
32 Тако она тројица престадоше да одговарају Јову јер је он у својим очима био праведан. 2 Али Елиху син Барахела Бузијца, из Рамовог братства, силно се наљути на Јова што је оправдавао себе, а не Бога. 3 А наљути се и на његова три пријатеља што нису знали шта да одговоре Јову, а ипак су га осуђивали. 4 Он сам се до тада уздржавао да одговори Јову јер су они били старији од њега. 5 Али, када је видео да она тројица више немају шта да кажу, наљути се. 6 Стога тада проговори Елиху син Барахела Бузијца и рече:
»Ја сам млад по годинама, а ви сте стари;
зато сам се бојажљиво устезао да вам покажем шта знам.
7 Мислио сам: Нека старост говори,
нека многе године покажу мудрост.
8 Али, дух у човеку, дах Свесилнога,
даје му умност.
9 Нису само стари мудри,
нити само времешни знају шта је правда.
10 Стога кажем: Саслушајте ме,
да и ја изложим своје знање.
11 Ето, чекао сам док сте говорили,
слушао како расуђујете.
Док сте тражили шта ћете рећи,
12 сву своју пажњу сам вам посветио.
Али, ниједан од вас није Јовове речи оповргао,
ни одговорио на његове тврдње.
13 Немојте да кажете: ‚Нашли смо мудрост;
нека га Бог разобличи, а не човек.‘
14 Али Јов није мени упутио своју беседу,
па му нећу вашим речима одговорити.
15 Смели су се и више немају шта да кажу,
речи им је понестало.
16 Зар још да чекам, сад кад они ћуте,
кад стоје, а не одговарају?
17 И ја ћу да кажем своје,
и ја ћу да изложим своје знање.
18 Јер, много тога имам да кажем,
дух ме на то тера изнутра.
19 Утроба ми је као вино без одушке,
као нова мешина хоће да се распрсне.
20 Говорићу и ја, да нађем олакшање,
отворићу уста и одговорити.
21 Ни према коме нећу бити пристрастан,
нити ћу било коме ласкати.
22 Јер, да сам вичан ласкању,
одмах би ме мој Творац уклонио.
33 »А сад, Јове, чуј моје речи,
обрати пажњу на све што ћу ти рећи.
2 Своја уста отварам,
језик ми обликује речи под непцем.
3 Речи ми навиру из праведног срца,
усне искрено изричу моје знање.
4 Дух Божији ме је створио,
дах Свесилнога дао ми је живот.
5 Одговори ми, дакле, ако умеш,
спреми се да ми се успротивиш.
6 Ево и ја сам пред Богом као и ти,
и ја сам од глине саздан.
7 Нећу те мучити страхом,
ни тешком руком те притискати.
8 »Али, ти си на моје уши рекао –
јасно сам чуо твоје речи:
9 ‚Чист сам и без греха;
недужан сам, нема кривице на мени.
10 А ипак је Бог на мени нашао ману,
за свог непријатеља ме сматра.
11 Ноге ми ставља у кладе,
све моје стазе будно надзире.‘
12 »Али, ево ја ти кажем: у томе ниси у праву,
јер Бог је већи од човека.
13 Зашто против њега износиш оптужбе
да ни на једну човечију реч не одговара?
14 Јер, Бог говори – једном овако, други пут онако –
али човек то не примећује.
15 Кроз снове, кроз ноћна виђења,
кад дубок сан обузме људе
док на свом лежају спавају,
16 он им на ухо говори
и претњама престрављује,
17 да би човека одвратио од његових дела
и сачувао га од охолости,
18 да би му душу спасао од гробне јаме
и живот од стреле[a].
19 Или га кажњава боловима на постељи
и непрестаним севањем у костима,
20 па се његовом бићу гади храна
и души његовој јело најукусније.
21 Тело му наочиглед копни,
а кости, некад покривене, огољене штрче.
22 Душа му се гробној јами примиче,
а његов живот гласницима смрти.
23 Али, ако се уз њега нађе анђео-посредник,
један од хиљаду,
да човеку каже шта је за њега добро,
24 да му се смилује и каже:
‚Поштеди га одласка у гробну јаму;
нашао сам откупнину за њега,‘
25 тело му се подмлади као у детета,
у дане своје младости се враћа.
26 Моли се Богу, и налази милост,
гледа му лице и кличе од радости.
Бог му његову праведност враћа.
27 Онда запева пред људима и каже:
‚Грешио сам и кварио оно што је исправно,
али не добих оно што сам заслужио.
28 Душу ми је откупио, да у гробну јаму не оде,
и мој живот светлост ће видети.‘
29 Да, Бог све то чини човеку
– два, па и три пута –
30 да би му душу одвратио од гробне јаме,
да би му засјала светлост живота.
31 »Пази, Јове, и саслушај ме,
ћути, а ја ћу говорити.
32 Ако имаш шта да кажеш, одговори ми;
говори, јер хоћу да те оправдам.
33 А ако немаш одговора, онда ме саслушај;
ћути, и мудрости ћу те поучити.«
Павле и Варнава у Иконијуму
14 У Иконијуму Павле и Варнава уђоше у јудејску синагогу и тамо су тако говорили да је поверовало силно мноштво Јудеја и Грка. 2 А Јудеји који нису поверовали подбунише и огорчише душе незнабожаца против браће. 3 Ипак, Павле и Варнава тамо остадоше дуго и смело су говорили о Господу, који је потврђивао Реч о својој милости дајући им да чине знамења и чуда.
4 Међу становницима града настаде подвојеност: једни су били на страни Јудеја, други на страни апостолâ. 5 Када су незнабошци и Јудеји, заједно са својим поглаварима, кренули да их злоставе и каменују, 6 они то дознаше, па побегоше у ликаонске градове Листру и Дерву и њихову околину, 7 па су тамо проповедали еванђеље.
Павле и Варнава у Листри
8 А у Листри је седео један човек коме су ноге биле одузете; био је хром од рођења и никад није ходао.
9 Док је слушао Павла како говори, Павле га продорно погледа и виде да верује у излечење, 10 па веома гласно рече: »Осови се на ноге!«
И човек скочи и прохода.
11 Када је народ видео шта је Павле учинио, повика на ликаонском: »Богови су постали слични људима и сишли к нама!«
12 Варнаву назваше Зевсом, а Павла Хермесом, пошто је он био главни говорник. 13 А свештеник Зевсовог храма, који се налазио одмах поред града, доведе бикове и донесе венце на градску капију, па хтеде с народом да им принесе жртву.
14 Када су апостоли Варнава и Павле чули за то, раздреше своју одећу, па улетеше међу народ, вичући: 15 »Људи, шта то радите? И ми смо само људи као и ви. Ми вам проповедамо еванђеље, да се од ових испразности окренете живоме Богу, који је створио небо, земљу и море, и све у њима. 16 Он је у прошлости[a] пустио све народе да иду својим путем, 17 али вас ипак није оставио без сведочанства о себи: он вам чини добро, даје вам кишу са неба и родне године, обиље хране и радост у срцу.«
18 И једва су их овим речима одвратили да им не принесу жртву.
19 Али тада стигоше неки Јудеји из Антиохије и Иконијума и наговорише народ, па каменоваше Павла и одвукоше га ван града, мислећи да је мртав. 20 Када су се ученици окупили око њега, он устаде и уђе у град, а сутрадан с Варнавом оде у Дерву.
Повратак у Антиохију Сиријску
21 Пошто су објавили еванђеље у том граду и стекли много ученика, вратише се у Листру, Иконијум и Антиохију. 22 Учвршћујући душе ученика, храбрили су их да остану у вери и говорили да у Божије царство треба ући кроз многе невоље. 23 По црквама им поставише старешине и, уз молитву и пост, поверише их Господу, у кога су веровали.
24 Прошавши кроз Писидију, стигоше у Памфилију. 25 Када су објавили Реч у Перги, одоше у Аталију, 26 па оданде отпловише за Антиохију, где су били поверени Божијој милости за дело које су сада завршили. 27 Када су стигли, окупише цркву и известише о свему што је Бог учинио преко њих и како је и незнабошцима отворио врата вере. 28 Потом дуже време остадоше тамо с ученицима.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International