New Testament in a Year

Usporedba o kraljevskoj svadbi

(Lk 14,15-24)

22 Isus je narodu ponovo počeo govoriti u usporedbama. Rekao je: ² »Kraljevstvo je nebesko slično kralju koji je pripremio svadbu za svoga sina. ³ Poslao je sluge po one koji su bili pozvani na svadbu, ali oni nisu htjeli doći.

⁴ Tada je poslao druge sluge, govoreći: ‘Kažite onima što su pozvani: Evo, moja je gozba pripremljena, volovi i ugojena stoka su zaklani i sve je spremno. Dođite na svadbu!’

⁵ No oni se nisu odazvali, nego su otišli: jedan na svoju njivu, drugi za svojom trgovinom. ⁶ Ostali su zgrabili kraljeve sluge, zlostavljali ih i ubili. ⁷ Na to se kralj rasrdio pa je poslao svoje vojnike i oni su pogubili ubojice njegovih slugu i spalili njihov grad.

⁸ Tada je kralj rekao svojim slugama: ‘Svadba je spremna, ali oni koji su pozvani nisu bili dostojni. ⁹ Stoga, idite na raskrižja cesta i pozovite na svadbu sve koje nađete.’ ¹⁰ Oni su otišli na ulice i sakupili sve koje su našli—zle i dobre—i svadbena se dvorana napunila gostima.

¹¹ A kad je kralj ušao da pogleda goste, vidio je ondje čovjeka koji nije bio u svadbenoj odjeći. ¹² Rekao mu je: ‘Prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbene odjeće?’ A čovjek je zanijemio. ¹³ Tada je kralj naredio svojim slugama: ‘Svežite mu ruke i noge pa ga bacite u tamu, gdje će biti plač i škrgut zuba.’

¹⁴ Jer, mnogo je pozvanih, ali malo izabranih.«

Pitanje o porezu

(Mk 12,13-17; Lk 20,20-26)

¹⁵ Tada su farizeji otišli i dogovorili se kako da uhvate Isusa u riječi. ¹⁶ Poslali su mu svoje učenike zajedno s herodovcima^[a], a ovi su mu rekli: »Učitelju, znamo da si istinoljubiv i da uistinu učiš Božjem putu, te da se ne obazireš ni na koga, jer ne gledaš tko je tko. ¹⁷ Zato nam reci što misliš: je li pravo plaćati caru porez ili nije?«

¹⁸ Isus je znao njihove zle namjere pa je rekao: »Licemjeri! Zašto me pokušavate namamiti u zamku? ¹⁹ Pokažite mi novac za plaćanje poreza.« Pružili su mu srebrnjak. ²⁰ Tada ih je upitao: »Čiji je ovo lik i natpis?«

²¹ Odgovorili su mu: »Carev.«

A on im je tada rekao: »Dakle, dajte caru što pripada caru, a Bogu što pripada Bogu.«

²² Zadivili su se kad su to čuli pa su ga ostavili i otišli.