M’Cheyne Bible Reading Plan

Рута пабирчи на Возовој њиви

2 Нојемина је имала рођака с мужевљеве стране, веома имућног човека из Елимелеховог рода. Он се звао Воз.

² Рута Моавка рече Нојемини: „Хтела бих да идем у поље да пабирчим класје за оним ко ми је благонаклон.“

Нојемина јој одговори: „Иди, ћерко моја.“ ³ Рута је отишла и пабирчила у пољу за жетеоцима. Ипак, срећа јој се насмешила, јер је тај део поља припадао Возу, који је био из Елимелеховог рода.

⁴ Воз дође из Витлејема, и рече жетеоцима: „Господ био с вама!“

Они му одговорише: „Нека те Господ благослови!“

⁵ Воз упита момка који је био над жетеоцима: „Чија је она млада жена?“

⁶ Момак који је био над жетеоцима одговори: „То је она млада Моавка што се вратила с Нојемином из моавске земље. ⁷ Питала је: ’Смем ли да пабирчим и купим класје за жетеоцима?’ На ногама је од јутрос кад је дошла, па све до сад; само је мало предахнула у кући.“

⁸ Воз рече Рути: „Чуј ме, ћерко моја. Немој ићи на другу њиву да пабирчиш. Немој одлазити одавде, него се држи уз моје девојке. ⁹ Ти гледај на којој њиви жању, па иди за њима. А ја сам наредио момцима да те не узнемиравају. Кад ожедниш, иди к ведрима и пиј од воде коју момци извлаче.“

¹⁰ Рута на то паде ничице, поклони се лицем до земље, и рече му: „Зашто сам стекла твоју наклоност, те обраћаш пажњу на мене кад сам странкиња?“

¹¹ Воз јој одговори: „Рекли су ми све што си учинила за своју свекрву после смрти твога мужа; како си оставила свога оца и своју мајку, и своју родну земљу, и отишла к народу који ниси раније познавала. ¹² Нека те Господ награди за твоје добро дело. Господ, Бог Израиљев, нека ти обилато узврати, кад си дошла да се склониш под његова крила.“

¹³ Она одговори: „О, само да и даље уживам твоју наклоност, мој господару! Јер, ти си ме утешио, и љубазно говорио својој слушкињи, иако нисам твоја слушкиња.“

¹⁴ Кад је било време обеду, Воз јој рече: „Ходи овамо, поједи хлеба и умочи залогај у сирће.“

Она је села поред жетеоца, а он јој је дао прженог зрна. Јела је и наситила се, и још јој је остало. ¹⁵ Кад је устала да пабирчи даље, Воз заповеди својим момцима: „Нека пабирчи и између класја, и немојте јој приговарати. ¹⁶ Него, ви још навлаш испуштајте по неки клас из нарамака. Оставите јој да купи, и не прекоревајте је.“

¹⁷ Рута је пабирчила на њиви до вечери, а онда је овршила што је напабирчила. Било је око ефе^[a] јечма. Затим је понела и дошла у град. ¹⁸ Кад је њена свекрва видела колико је напабирчила, и кад је Рута извадила и дала јој што јој је остало од ручка, ¹⁹ упитала ју је: „Где си пабирчила данас? Где си радила? Нека је благословен онај који се обазрео на тебе.“

Тада је Рута испричала својој свекрви код кога је радила. Рекла је: „Човек код кога сам данас радила зове се Воз.“

²⁰ Нојемина рече на то својој снахи: „Нека га Господ благослови, кад није ускратио милости ни живима ни мртвима.“ Нојемина додаде: „Тај човек нам је рођак и један од наших старатеља.“

²¹ Рута Моавка рече: „Он ми је још рекао: ’Држи се уз моје слуге док не пожању све што ми припада.’“

²² Нојемина рече својој снахи Рути: „Ћерко моја, држи се ти његових девојака, да не би запала у неприлику на другој њиви.“

²³ Тако се Рута држала Возових девојака и пабирчила док се није завршила жетва јечма и пшенице. Она је живела код своје свекрве.

Пут у Рим

27 Када је било одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предали су на чување капетану царске чете који се звао Јулије. ² Укрцали смо се у једну адрамитску лађу, која је требало да плови у азијске луке, и отпловили. Са нама је био Аристарх, Македонац из Солуна.

³ Сутрадан смо пристали у Сидону. Капетан Јулије се љубазно опходио према Павлу и допустио му да посети своје пријатеље, да би се побринули за његове потребе. ⁴ Кад смо отишли оданде, пловили смо у заветрини Кипра, јер су дували противни ветрови. ⁵ Препловивши море дуж обала Киликије и Памфилије, стигли смо у Миру лисијску. ⁶ Ту је капетан нашао лађу из Александрије која је пловила за Италију, те се укрцасмо. ⁷ Неколико дана смо пловили веома споро и једва смо стигли до Книда. Пошто нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне, у заветрини Крита. ⁸ Пловећи с муком уз обалу, стигли смо у место које се звало „Добра пристаништа“, близу града Ласеје.

⁹ Будући да је прошло доста времена, а пловидба постала опасна, јер се и пост^[a] већ био завршио, Павле их је опомињао: ¹⁰ „Људи – говорио им је – видим да ће ова пловидба бити опасна и да ће бити велике штете, не само по товар и лађу, него и по наше животе.“ ¹¹ Међутим, капетан је имао више поверења у кормилара и власника брода, него у Павла. ¹² Пошто лука није била погодна да се презими, већина је одлучила да се отплови даље уз обалу, како би дошли до Феникса и тамо презимили. То је била критска лука која је била отворена према југозападу и северозападу.

¹³ Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. ¹⁴ Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. ¹⁵ Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. ¹⁶ Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Кауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. ¹⁷ Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. ¹⁸ Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. ¹⁹ Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. ²⁰ Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти.

²¹ Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. ²² Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. ²³ Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, ²⁴ па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ ²⁵ Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. ²⁶ Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“

²⁷ У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији^[b], негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. ²⁸ Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара^[c]. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. ²⁹ Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. ³⁰ Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. ³¹ Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ ³² Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.

³³ Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. ³⁴ Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ ³⁵ Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. ³⁶ Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. ³⁷ На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.

Бродолом

³⁹ Када се разданило, нису препознали копно. Ипак, угледали су неки залив са приступачном обалом, где су хтели да уплове бродом, ако то буде могуће. ⁴⁰ Одвезали су сидра и спустили их у море. Истовремено су олабавили ужад на кормилима, подигли предње једро према ветру и запутили се ка обали. ⁴¹ Међутим, наишли су на гребен и насукали се. Предњи део брода је насео и остао непокретан, док се задњи ломио под ударима јаких таласа. ⁴² Тада су војници наумили да побију затворенике како не би који испливао и побегао. ⁴³ Међутим, капетан је желео да спасе Павла, те им није дозволио да спроведу своју намеру. Наредио је да они који знају да пливају први скоче у воду и домогну се копна, ⁴⁴ а да га се остали домогну, ко на даскама, ко на остацима лађе. Тако су се сви спасли дошавши до копна.

Јеремија затворен

37 Вавилонски цар Навуходоносор је уместо Хоније^[a], Јоакимовог сина, зацарио Јосијиног сина Седекију који је почео да влада у Јудиној земљи. ² Али ни он, ни његове слуге, ни сав народ у земљи нису послушали речи које им је Господ објавио преко пророка Јеремије.

³ Цар Седекија је послао Јеремији Селемијиног сина Јеухала и свештеника Софонију, Масијиног сина. Поручио му је: „Молим те, моли се за нас Господу, нашем Богу!“

⁴ Јеремија се слободно кретао у народу јер га још увек нису бацили у затвор. ⁵ Тада је фараонова војска надрла из Египта, за шта су чули Халдејци који су опседали Јерусалим. На ту вест су одступили од Јерусалима.

⁶ Господња реч је дошла пророку Јеремији: ⁷ „Овако каже Господ, Бог Израиља: ’Овако реците Јудином цару који вас је послао к мени по помоћ: ево, фараонова војска која надире да ти помогне вратиће се у своју земљу, у Египат. ⁸ А вратиће се и Халдејци па ће напасти овај град, освојиће га и спалити ватром.’

⁹ Овако каже Господ: не заваравајте се говорећи: ’Халдејци ће свакако отићи од нас!’, јер неће они отићи. ¹⁰ Јер, све и да поразиш сву војску Халдејаца која ратује са тобом, преживели међу њима – сваки прободени у свом шатору – устаће и ватром ће овај град спалити.“

¹¹ А када се халдејска војска повукла од Јерусалима због фараонове војске, ¹² и Јеремија је отишао из Јерусалима у Венијаминов крај, да тамо прими наследство од рођака. ¹³ Али догодило се да је на Венијаминовим вратима био заповедник страже звани Јераја. Био је син Хананијиног сина Селемије. Он је ухватио пророка Јеремију оптужујући га: „Ти би да пребегнеш Халдејцима!“

¹⁴ Јеремија му је одвратио – „То је лаж! Не бежим ја Халдејцима“ – али га овај није слушао. Јераја је ухватио Јеремију и одвукао га главарима. ¹⁵ Поглавари су се разбеснели на Јеремију, па су га тукли и бацили у тамницу, у кућу писара Јонатана од које су направили затвор.

¹⁶ Тако је Јеремија доспео у подрумску тамницу, у јаму. Тамо је Јеремија остао много дана. ¹⁷ Цар Седекија је послао људе по њега. Цар га је довео и потајно испитивао на двору. Питао га је: „Јавља ли шта Господ?“ Јеремија је одговорио:

„Јавља.“ И још: „Бићеш предан у руке цара Вавилона!“

¹⁸ Јеремија је рекао цару Седекији: „Шта сам ја скривио теби, твојим слугама и овом народу да ме баците у затвор? ¹⁹ Где су сада твоји пророци који су вам пророковали: ’Неће цар Вавилона да нападне ни тебе ни ову земљу?’ ²⁰ И зато ме чуј, молим те, царе мој господару. Нека се моје преклињање излије пред тебе: не враћај ме у кућу писара Јонатана да тамо не умрем!“

²¹ На то је цар Седекија заповедио да Јеремију сместе у стражарско двориште, да му дневно дају комад хлеб из пекарске улице, све док у граду није нестало хлеба. Тако је Јеремија остао у стражарском дворишту.