M’Cheyne Bible Reading Plan

30 Када је Рахиља видела да Јакову не рађа децу, постаде љубоморна на своју сестру, па рече Јакову: »Дај ми децу, иначе ћу свиснути!«

² А Јаков се наљути на Рахиљу и рече: »Зар сам ја на месту Бога, који ти је ускратио децу^[a]?«

³ Тада она рече: »Ево моје слушкиње Билхе – спавај с њом, да она роди за мене^[b] и да ја тако преко ње добијем децу.«

⁴ Тако му она даде своју слушкињу Билху за жену. Јаков је спавао с Билхом, ⁵ и она затрудне и роди му сина.

⁶ Тада Рахиља рече: »Бог је пресудио у моју корист. Услишио ми је молитву и дао ми сина.« Зато га назва Дан^[c].

⁷ Рахиљина слушкиња Билха опет затрудне и роди Јакову другог сина.

⁸ Тада Рахиља рече: »Жестока је била моја борба са мојом сестром, али победила сам.« Зато му даде име Нефталим^[d].

⁹ Када је Лија видела да је престала да рађа, узе своју слушкињу Зилпу и даде је Јакову за жену. ¹⁰ Лијина слушкиња Зилпа роди Јакову сина.

¹¹ Тада Лија рече: »Каква срећа!« Зато му даде име Гад^[e].

¹² Лијина слушкиња Зилпа роди Јакову и другог сина.

¹³ Тада Лија рече: »Баш сам срећна! Жене ће ме звати срећном!« Зато му даде име Асир^[f].

¹⁴ У време жетве пшенице, Рувим оде у поље и нађе мандрагоре^[g], па их донесе својој мајци Лији.

Рахиља рече Лији: »Молим те, дај ми мало мандрагора твога сина.«

¹⁵ Али Лија јој одговори: »Мало ли је што си ми узела мужа, него хоћеш да ми узмеш и мандрагоре мога сина?«

»Добро«, рече Рахиља, »нека Јаков ноћас легне с тобом у замену за мандрагоре твога сина.«

¹⁶ Када се Јаков увече вратио с поља, Лија му изађе у сусрет и рече: »Спаваћеш са мном, јер сам те унајмила мандрагорама свога сина.« Тако Јаков те ноћи леже с њом.

¹⁷ Бог услиши Лијину молитву, и она затрудне и роди Јакову петог сина.

¹⁸ Тада она рече: »Бог ме је наградио што сам своју слушкињу дала своме мужу.« Зато му даде име Исахар^[h].

¹⁹ Онда Лија опет затрудне и роди Јакову шестог сина, ²⁰ па рече: »Бог ми даде диван дар. Сада ће ме мој муж поштовати, јер сам му родила шест синова.« Зато му даде име Завулон^[i].

²¹ Касније Лија роди и кћер и даде јој име Дина.

²² Онда се Бог сети Рахиље, услиши јој молитву и учини је плодном. ²³ Она затрудне и роди сина, па рече: »Бог је уклонио моју срамоту.« ²⁴ Даде му име Јосиф^[j], говорећи: »Нека ми ГОСПОД дâ још једног сина.«

Јаков склапа погодбу с Лаваном

²⁵ Када је Рахиља родила Јосифа, Јаков рече Лавану: »Пусти ме да се вратим у свој завичај. ²⁶ Дај ми моје жене и децу, за које сам ти служио, па да идем. Јер, ти добро знаш колико сам радио за тебе.«

²⁷ На то му Лаван рече: »Допусти ми да ти ово кажем: гатањем сам сазнао да ме је ГОСПОД због тебе благословио.« ²⁸ И још рече: »Одреди плату коју тражиш од мене, и даћу ти је.«

²⁹ Јаков му одговори: »Знаш како сам ти служио и како је било твојој стоци уз мене. ³⁰ Оно мало што си имао пре мог доласка сада се обилно умножило и ГОСПОД те је благословио где год сам крочио ногом. Зар није време да почнем да радим и за свој дом?«

³¹ Лаван упита: »Шта да ти дам?«

»Немој ништа да ми даш«, одговори Јаков. »Али ако ово за мене учиниш, остаћу да ти напасам стада и да их чувам: ³² пусти ме да данас прођем кроз сва твоја стада и да издвојим сваку пегаву и шарену овцу и свако црно јагње, и сваку шарену и пегаву козу. То ће ми бити плата. ³³ Убудуће ће моје поштење сведочити за мене кад год будеш проверавао моју плату – свака коза у мом поседу која не буде шарена или пегава и свако јагње које не буде црно, нека се сматрају украденима.«

³⁴ »У реду«, рече Лаван. »Нека буде како си рекао.« ³⁵ Али, тог истог дана, Лаван уклони све јарце који су имали пруге или шаре и све пегаве и шарене козе – све које су на себи имале имало белог – и сву црну јагњад, и предаде их својим синовима. ³⁶ Онда оде три дана хода далеко од Јакова, док Јаков остаде да напаса остала Лаванова стада.

³⁷ Јаков узе свежих тополиних, бадемових и платанових гранчица, па у њих уреза беле пруге гулећи кору и огољујући бело дрво гранчица. ³⁸ Онда огуљене гранчице стави у сва појила, да буду пред стадима када буду долазила да пију. Када су животиње биле у полном жару и долазиле да пију, ³⁹ париле су се испред гранчица. Тако су рађале пругасте, пегаве или шарене младе.

⁴⁰ Јаков је младе животиње држао одвојено, а остале је окренуо тако да гледају у пругасте и црне животиње које су припадале Лавану. Тако је Јаков за себе добио одвојена стада и није их мешао са Лавановим животињама. ⁴¹ Када су се снажније животиње из стада париле, Јаков би стављао гранчице у појила испред животиња, да би се животиње париле поред прућа. ⁴² Али пред кржљаве животиње Јаков није стављао гранчице. Тако су кржљаве животиње припадале Лавану, а снажне Јакову. ⁴³ И Јаков се силно обогати, стекавши много ситне стоке, слушкиња и слугу, камила и магаради.

Јован Крститељ припрема пут

(Мт 3,1-12; Лк 3,1-9, 15-17; Јн 1,19-28)

1 Почетак еванђеља о Исусу Христу, Сину Божијем^[a].

² Као што пише код пророка Исаије –

⁴ – појавио се Јован, крштавајући у пустињи и проповедајући покајничко крштење за опроштење греха. ⁵ Долазила му је цела Јудеја и сви Јерусалимљани и признавали^[b] своје грехе, а он их је крштавао у реци Јордан. ⁶ Јован је носио одећу од камиље длаке и кожни појас око бокова, а јео је скакавце и дивљи мед.

⁷ Проповедао је говорећи: »За мном долази један моћнији од мене – ја нисам достојан ни да се сагнем и да одвежем ремење на његовој обући. ⁸ Ја сам вас крстио водом^[c], а он ће вас крстити Светим Духом.«

Исусово крштење

(Мт 3,13-17; Лк 3,21-22)

⁹ У то време дође Исус из Назарета у Галилеји и Јован га крсти у реци Јордан. ¹⁰ А када је излазио из воде, виде растворена небеса и Духа како као голуб силази на њега.

¹¹ А са небеса се зачу глас: »Ти си мој љубљени Син! Ти си по мојој вољи!«

Сатана искушава Исуса

(Мт 4,1-11; Лк 4,1-13)

¹² И одмах га Дух посла у пустињу, ¹³ где је био четрдесет дана, а Сатана га је искушавао. Био је са дивљим животињама, а анђели су му служили.

Исус почиње да проповеда

(Мт 4,12-17; Лк 4,14-15)

¹⁴ Након што је Јован бачен у тамницу, Исус оде у Галилеју. Проповедао је Божије еванђеље ¹⁵ и говорио: »Дошао је час! Приближило се Божије царство! Покајте се и поверујте у еванђеље!«

Први ученици

(Мт 4,18-22; Лк 5,1-11)

¹⁶ Док је пролазио поред Галилејског мора, виде Симона и Симоновог брата Андреју како бацају мреже у море, јер су били рибари.

¹⁷ »Пођите за мном«, рече им, »и учинићу вас рибарима људи.«

¹⁸ И они одмах оставише мреже и пођоше за њим.

¹⁹ Када је отишао мало даље, виде Јакова Зеведејевог и његовог брата Јована како у чамцу крпе мреже. ²⁰ Он их одмах позва, и они оставише у чамцу свога оца Зеведеја с најамницима и пођоше за њим.

Излечење опседнутога

(Лк 4,31-37)

²¹ Када су дошли у Кафарнаум, Исус одмах у суботу уђе у синагогу и поче да учи народ. ²² Они се задивише његовом учењу, јер их је учио као онај који има власт, а не као учитељи закона.

²³ Тада у њиховој синагоги повика један човек који је био опседнут нечистим духом: ²⁴ »Шта ми имамо с тобом, Исусе Назарећанине? Јеси ли дошао да нас уништиш? Знам ко си – Светац Божији!«

²⁵ А Исус му запрети: »Умукни и изађи из њега!«

²⁶ Тада нечисти дух жестоко протресе човека и, вичући из свега гласа, изађе из њега.

²⁷ Сви се веома зачудише, па почеше да питају један другог: »Шта је ово? Ново учење, и то с влашћу? Он чак и нечистим духовима заповеда и они му се покоравају!«

²⁸ И глас о њему одмах се пронесе по целом галилејском крају.

Излечење многих

(Мт 8,14-17; Лк 4,38-44)

²⁹ Чим су изашли из синагоге, одоше с Јаковом и Јованом у Симонову и Андрејину кућу. ³⁰ А Симонова ташта је лежала у грозници, па Исусу одмах рекоше за њу. ³¹ Он јој приђе, узе је за руку и подиже је. И грозница је остави, па она поче да их служи.

³² Те вечери, када је сунце зашло, донеше му све болесне и опседнуте демонима. ³³ Цео град се окупи пред вратима, ³⁴ и он излечи многе који су боловали од разних болести. Истера и многе демоне, али им не даде да говоре, јер су знали ко је.

³⁵ Рано ујутро, док је још био мрак, Исус устаде, изађе и оде на једно пусто место, и тамо се молио.

³⁶ Симон и остали с њим га потражише, ³⁷ па кад су га нашли, рекоше му: »Сви те траже!«

³⁸ А он им рече: »Хајдемо негде другде – у оближња села – да и тамо проповедам, јер сам ради тога дошао.«

³⁹ Тако је ишао по целој Галилеји, проповедао у тамошњим синагогама и истеривао демоне.

Очишћење губавца

(Мт 8,1-4; Лк 5,12-16)

⁴⁰ А један губавац дође к Исусу и поче на коленима да га преклиње: »Ако хоћеш, можеш да ме очистиш!«

⁴¹ Исус се сажали, пружи руку, дотаче га и рече: »Хоћу. Буди чист.«

⁴² И губа одмах нестаде с њега и он се очисти.

⁴³ Исус га одмах отпусти, строго га опоменувши: ⁴⁴ »Пази да ником ништа не причаш, него иди и покажи се свештенику, па принеси за своје очишћење оно што је Мојсије одредио – за сведочанство њима.«

⁴⁵ Али овај, чим је изашао, поче навелико да прича и да разглашава шта се догодило, па Исус више није могао јавно да уђе у град, него је боравио на пустим местима. А људи су му ипак долазили са свих страна.

Цар одаје почаст Мордехају

6 Те ноћи цар није могао да спава, па нареди да му донесу књигу службених записа – летописе – и да му читају из ње. ² Тамо се нађе записано да је Мордехај разоткрио Бигтана и Тереша, двојицу царевих евнуха који су чували улаз, а намеравали су да убију цара Ксеркса.

³ Тада цар упита: »Какву је почаст и признање Мордехај добио за то?«

»Ништа није учињено за њега«, одговорише његови лични служитељи.

⁴ Цар рече: »Ко је то у дворишту?«

А то је Хаман био управо ушао у спољашње двориште палате да затражи од цара да Мордехај буде обешен на вешала која је за њега спремио.

⁵ Цареви служитељи рекоше: »Ено Хаман стоји у дворишту.«

»Нека уђе«, рече цар.

⁶ Када је Хаман ушао, цар га упита: »Шта треба учинити за човека коме цар хоће да ода почаст?«

Хаман помисли: »Коме ће цар да ода почаст ако не мени?«

⁷ Стога одговори цару: »За човека коме цар хоће да ода почаст ⁸ треба донети царско рухо које је сâм цар носио и довести коња ког је сâм цар јахао, онога са царским оглавом. ⁹ Нека се потом рухо и коњ повере једноме од племића, царевих поглавара, који ће обући човека коме сâм цар хоће да ода почаст и провести га на коњу градским тргом, вичући пред њим: ‚Овако се поступа са човеком коме цар жели да ода почаст!‘«

¹⁰ Тада цар заповеди Хаману: »Одмах узми рухо и коња, па Јудејину Мордехају, који седи на царевој капији, учини као што си рекао. И немој да изоставиш ништа од онога што си рекао.«

¹¹ И Хаман узе рухо и коња, па обуче Мордехаја и проведе га на коњу градским тргом, вичући пред њим: »Овако се поступа са човеком коме цар жели да ода почаст!«

¹² После тога се Мордехај врати на цареву капију, а Хаман похита кући, утучен и покривене главе, ¹³ па исприча својој жени Зереш и свим својим пријатељима о свему што га је задесило.

Његови саветници и његова жена Зереш рекоше му: »Пошто је Мордехај, пред којим си почео да падаш, јудејског порекла, нећеш моћи да му се супротставиш, него ћеш сигурно пасти пред њим.«

¹⁴ Док су они с њим разговарали, дођоше цареви евнуси и журно одведоше Хамана на гозбу коју је припремила Јестира.

1 Павле, слуга Христа Исуса, позван за апостола, одређен за Божије еванђеље, ² које је Бог унапред обећао преко својих пророка у Светим писмима, ³ еванђеље о његовом Сину, који је по телу Давидов потомак, ⁴ о Исусу Христу, нашем Господу, постављеном за Сина Божијег по Духу светости, у сили, васкрсењем из мртвих. ⁵ Кроз њега смо добили милост и апостолство да у његово име послушности вере приведемо све незнабошце, ⁶ међу којима сте и ви позвани Исусу Христу.

⁷ Свима у Риму који су драги Богу и позвани да буду свети:

милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и Господа Исуса Христа.

Павлова жеља да посети Рим

⁸ Пре свега захваљујем своме Богу кроз Исуса Христа за све вас, јер се о вашој вери говори по целом свету. ⁹ Бог, коме својим духом служим објављујући еванђеље његовог Сина, сведок ми је да вас се непрестано сећам. ¹⁰ Увек се у својим молитвама молим да ми, ако буде Божија воља, некако пође за руком да дођем к вама.

¹¹ Чезнем да вас видим и да вам дам неки духовни дар за ваше учвршћење, ¹² то јест да се међусобно ободримо заједничком вером, и вашом и мојом. ¹³ Не бих желео да не знате, браћо, да сам много пута намеравао да дођем к вама, да и међу вама уберем неки плод као и међу другим незнабошцима, али сам све досад био спречен.

¹⁴ Дужан сам и Грцима и варварима, и мудрима и неразумнима, ¹⁵ стога сам спреман да и вама у Риму објавим еванђеље.

Снага еванђеља

¹⁶ Не стидим се, наиме, еванђеља, јер оно је Божија сила за спасење свакоме ко верује – прво Јудејину, па Грку. ¹⁷ У њему се открива Божије дело праведности, од почетка до краја засновано на вери^[a], као што је и записано: »Праведник ће живети од вере.«^[b]

Кривица човечанства

¹⁸ Са неба се открива Божији гнев против сваке безбожности и неправедности људи, који својом неправедношћу спутавају истину. ¹⁹ Јер, оно што се о Богу може сазнати, очигледно им је – Бог им је то учинио очигледним. ²⁰ Од стварања света, Божије невидљиве особине – његова вечна сила и божанство – могу се јасно сагледати у ономе што је створено, па људи немају изговора.

²¹ Иако су упознали Бога, нису га као Бога славили ни захваљивали му, него су им мисли постале јалове, а неразумно срце им се помрачило. ²² Правећи се мудри, постали су луди, ²³ па су славу бесмртнога Бога заменили сликом и обличјем смртнога човека, птица, четвороножаца и гмизаваца.

²⁴ Зато их је Бог у пожудама њиховог срца препустио нечистоти, да међусобно обешчашћују своја тела. ²⁵ Они су лажју заменили Божију истину, па су славили и служили оном што је створено, а не Створитељу, који је благословен довека. Амин.

²⁶ Због тога их је Бог препустио њиховим срамним страстима. Њихове жене су природно полно општење замениле неприродним. ²⁷ Тако исто су и мушкарци напустили природно општење са женом и изгарали од пожуде један за другим. Мушкарци су с мушкарцима чинили срамна дела и на себе навукли заслужену казну за своју заблуду.

²⁸ Пошто спознање Бога нису сматрали вредним, Бог их је препустио њиховом изопаченом уму, да чине оно што је недолично. ²⁹ Пуни сваке неправедности, покварености, похлепе, злоће, зависти, убиства, свађе, преваре, злонамерности, оговарачи, ³⁰ клеветници, богомрсци, дрски, охоли, разметљиви, измишљачи зала, родитељима непокорни, ³¹ неразумни, непоуздани, безосећајни и немилосрдни, ³² иако знају за праведну Божију одредбу да заслужују смрт они који то чине, они не само да то чине него и одобравају другима који то чине.