M’Cheyne Bible Reading Plan

28 Тада Исаак позва Јакова и благослови га, па му заповеди: »Немој да се ожениш Ханаанком! ² Сместа иди у Падан Арам, у дом Бетуела, оца твоје мајке, и тамо себи нађи жену, једну од кћери свог ујака Лавана. ³ Нека те Бог Свесилни благослови и учини плодним и многобројним, да од тебе постане мноштво народâ. ⁴ Нека теби и твојим потомцима дâ Авраамов благослов, да запоседнеш земљу у којој сада боравиш, земљу коју је Бог дао Аврааму.«

⁵ Онда Исаак отпреми Јакова, и овај оде у Падан Арам, Лавану, сину Бетуела Арамејца и брату Јаковљеве и Исавове мајке Ревеке.

Исав се поново жени

⁶ Исав дозна да је Исаак благословио Јакова и послао га у Падан Арам да тамо себи нађе жену и да му је, благосиљајући га, заповедио: »Немој да се ожениш Ханаанком!« ⁷ и да је Јаков послушао оца и мајку и отишао у Падан Арам. ⁸ Тако Исав схвати колико су Ханаанке мрске његовом оцу Исааку, ⁹ па оде Јишмаелу и узе за жену, поред жена које је већ имао, Махалат кћер Јишмаела сина Авраамовог, Невајотову сестру.

Јаковљев сан у Бетелу

¹⁰ Јаков оде из Беер-Шеве и запути се у Харан. ¹¹ Стиже до једног места и тамо заноћи, јер је сунце већ било зашло. Узе један од каменова који су били на том месту, стави га под главу и леже да спава. ¹² У сну виде мердевине како стоје на земљи, а врх им допире до неба. Божији анђели су се по њима пењали и силазили, ¹³ а крај њега је стајао ГОСПОД и говорио: »Ја сам ГОСПОД, Бог твога праоца Авраама и Бог Исааков. Теби и твојим потомцима даћу земљу на којој лежиш. ¹⁴ Твојих потомака ће бити као праха на земљи и раширићете се на запад и на исток, на север и на југ. Преко тебе и твога потомства биће благословени сви народи на земљи. ¹⁵ Ја сам с тобом – чуваћу те куд год будеш ишао и вратићу те у ову земљу. Нећу те оставити док не испуним то што сам ти обећао.«

¹⁶ Када се Јаков пробудио из сна, рече: »Заиста је ГОСПОД на овоме месту, а ја то нисам знао!«

¹⁷ И, уплашен, рече: »Како је страшно ово место! Ово није ништа друго него Божија кућа! Ово је капија неба!«

¹⁸ Јаков устаде рано ујутро, узе камен који је био ставио под главу, па га усправи као стуб и на њега изли уља. ¹⁹ То место назва Бетел^[a]. Град уз њега пре тога се звао Луз.

²⁰ Онда се Јаков заветова, говорећи: »Ако Бог буде са мном и ако ме буде чувао на овом путу на који сам пошао, ако ми буде давао хлеба да једем и одеће да се обучем, ²¹ па се жив и здрав вратим кући свога оца, онда ће ГОСПОД бити мој Бог, ²² а овај камен који сам усправио као знак биће Божија кућа. А од свега што ми будеш давао, Боже, теби ћу давати десетак.«

Јудина смрт

(Дап 1,18-19)

27 Рано ујутро првосвештеници и старешине народа договорише се да Исуса убију. ² Везаше га, па га одведоше и предадоше намеснику Пилату.

³ Када је Јуда, који га је издао, видео да је Исус осуђен, покаја се и првосвештеницима и старешинама врати тридесет сребрњака, ⁴ говорећи: »Згрешио сам издавши невину крв.«

Они му рекоше: »Шта се то нас тиче? То је твоја ствар.«

⁵ Он баци сребрњаке у Храм, па оде и обеси се.

⁶ Првосвештеници узеше сребрњаке, говорећи: »Није дозвољено да се овај новац стави у храмску ризницу, јер је плата за крв.«

⁷ Онда се договорише и тим новцем купише Грнчареву њиву, да буде гробље за странце. ⁸ Зато се та њива све до дана данашњег зове Крвна њива. ⁹ Тако се испунило оно што је речено преко пророка Јеремије:

»Узеше тридесет сребрњака, цену процењенога, кога проценише Израелци, ¹⁰ и дадоше их за Грнчареву њиву, као што ми је Господ заповедио.«^[a]

Исус пред Пилатом

(Мк 15,2-5; Лк 23,3-5; Јн 18,33-38)

¹¹ А Исус је стајао пред намесником, који га упита: »Јеси ли ти цар Јудеја?«

Исус му рече: »Тако је као што кажеш.«

¹² А док су га првосвештеници и старешине оптуживали, није ништа одговарао.

¹³ Тада му Пилат рече: »Зар не чујеш шта све сведоче против тебе?«

¹⁴ Али Исус му не одговори ниједном речју, па се намесник веома зачуди.

Исус осуђен на смрт

(Мк 15,2-5; Лк 23,13-25; Јн 18,39-19,16)

¹⁵ А намесник је имао обичај да о празницима ослободи народу једног затвореника кога су хтели. ¹⁶ Тада је тамо био познати затвореник по имену Варава.

¹⁷ Када се народ окупио, Пилат их упита: »Кога хоћете да вам ослободим: Вараву или Исуса званог Христос?«

¹⁸ Знао је, наиме, да су Исуса предали из зависти.

¹⁹ Док је Пилат седео на судијској столици, његова жена му поручи: »Окани се тог праведника, јер сам данас у сну много препатила због њега.«

²⁰ Али првосвештеници и старешине наговорише народ да затражи Вараву, а да Исус буде погубљен.

²¹ Намесник их упита: »Кога од ове двојице хоћете да вам ослободим?«

»Вараву!« одговорише они.

²² »А шта да урадим са Исусом званим Христос?« упита их он.

А они сви рекоше: »Нека буде распет!«

²³ »Какво је зло учинио?« упита их.

Али они још гласније повикаше: »Нека буде распет!«

²⁴ Пилат виде да ништа не помаже, него да настаје све већи метеж, па узе воде и пред народом опра руке, говорећи: »Нисам крив за крв овога човека – то је ваша ствар!«

²⁵ А сав народ одврати: »Његова крв на нас и на нашу децу!«

²⁶ Тада им Пилат ослободи Вараву, а Исуса избичева, па га предаде да га распну.

Војници се ругају Исусу

(Мк 15,16-20; Јн 19,2-3)

²⁷ Намесникови војници одведоше Исуса у преторијум, па око њега окупише целу чету. ²⁸ Свукоше га и огрнуше скерлетним плаштом. ²⁹ Исплетоше венац од трња и ставише му га на главу, а у десну руку трску. Онда клекнуше пред њим, па почеше да му се ругају, говорећи: »Здраво, царе Јудеја!«

³⁰ Потом су га пљували и ударали трском по глави. ³¹ Када су престали да му се ругају, скинуше плашт с њега и обукоше му његову одећу, па га одведоше да га распну.

Распеће

(Мк 15,21-32; Лк 23,26-43; Јн 19,17-27)

³² Док су излазили, наиђоше на једног човека из Кирине који се звао Симон и натераше га да носи Исусов крст. ³³ Када су стигли на место које се зове Голгота – што значи »Лобањско место« – ³⁴ дадоше Исусу да пије вино помешано са жучи. Али, кад га је окусио, не хтеде да га пије. ³⁵ Они га распеше, па разделише његову одећу бацањем коцке. ³⁶ Онда седоше тамо да га чувају.

³⁷ А изнад главе су му ставили написану његову кривицу: Ово је Исус, цар Јудеја.

³⁸ Тада с њим распеше и два разбојника – једног с његове десне, а другог с леве стране.

³⁹ А пролазници су га вређали. Махали су главама ⁴⁰ и говорили: »Спаси самога себе, ти који рушиш Храм и градиш га за три дана! Сиђи са крста ако си Син Божији!«

⁴¹ Слично су му се ругали и првосвештеници, заједно с учитељима закона и старешинама, говорећи: ⁴² »Друге је спасао, а себе не може да спасе! Он је цар Израела – нека сада сиђе с крста, па ћемо му поверовати. ⁴³ Узда се у Бога, па нека га он сада избави ако га жели. Јер, говорио је: ‚Ја сам Син Божији.‘«

⁴⁴ А тако су га вређали и разбојници који су с њим били распети.

Исусова смрт

(Мк 15,33-41; Лк 23,44-49; Јн 19,28-30)

⁴⁵ Од поднева до три сата^[b] завлада тама по целој земљи. ⁴⁶ Око три сата^[c] Исус повика из свега гласа: »Ели, Ели, лама сабахтани?« – што значи »Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?«^(A)

⁴⁷ Чули су то неки који су тамо стајали, па рекоше: »Зове Илију!«^[d]

⁴⁸ Један од њих сместа отрча, узе сунђер, натопи га сирћетом, натаче на трску, па даде Исусу да пије.

⁴⁹ »Остави га«, рекоше остали, »да видимо да ли ће доћи Илија да га спасе.«

⁵⁰ А Исус опет повика из свега гласа и издахну.

⁵¹ Тада се завеса у Храму расцепи надвоје, од врха до дна. Земља се затресе и стене попуцаше. ⁵² Гробови се отворише и васкрснуше тела многих умрлих светих, ⁵³ који изађоше из гробова, а после Исусовог васкрсења одоше у свети град и показаше се многима.

⁵⁴ Капетан и они који су с њим чували Исуса видеше земљотрес и све што се догодило, па се веома уплашише и рекоше: »Овај је заиста био Син Божији!«

⁵⁵ А тамо су биле и све то издалека посматрале и многе жене које су Исуса пратиле од Галилеје и служиле му. ⁵⁶ Међу њима су биле Марија Магдалина, Марија мајка Јакова и Јосифа, и мајка Зеведејевих синова.

Исусова сахрана

(Мк 15,42-47; Лк 23,50-56; Јн 19,38-42)

⁵⁷ Када је пало вече, дође човек по имену Јосиф, богаташ из Ариматеје, који је и сâм био Исусов ученик. ⁵⁸ Он оде к Пилату и затражи Исусово тело, а Пилат нареди да му се тело преда. ⁵⁹ Јосиф узе тело, уви га у чисто платно, ⁶⁰ па га положи у свој нови гроб, који је усекао у стени. Онда на улаз у гроб наваља велик камен и оде. ⁶¹ А Марија Магдалина и друга Марија седоше преко пута гроба.

Стража код гроба

⁶² Сутрадан, то јест дан после Припреме^[e], првосвештеници и фарисеји дођоше к Пилату ⁶³ и рекоше: »Господару, сетили смо се да је онај варалица за живота говорио: ‚Васкрснућу после три дана.‘ ⁶⁴ Зато нареди да се гроб осигура до трећег дана, да не би његови ученици дошли и украли тело, па рекли народу: ‚Устао је из мртвих!‘ Тако би та последња превара била гора од прве.«

⁶⁵ А Пилат им рече: »Ево вам страже, па идите и осигурајте како знате.«

⁶⁶ И они одоше и осигураше гроб запечативши камен и поставивши стражу.

Мордехај тражи Јестирину помоћ

4 Када је Мордехај дознао за све што се догодило, раздре своју одећу, обуче се у кострет и посу пепелом, па оде у град, гласно и горко запомажући. ² Дође до цареве капије, али се у кострети није смело кроз њу. ³ У свакој покрајини у коју су стигли царев указ и његова наредба настаде велика жалост међу Јудејима. Постили су, плакали и кукали, а многи су лежали у кострети и пепелу. ⁴ Када су Јестирине слушкиње и евнуси дошли к њој и то јој јавили, царица се силно узнемири. Она посла Мордехају одећу да је обуче место кострети, али он одби да је прими.

⁵ Тада Јестира позва Хатаха, једног од царевих евнуха, који је био одређен да јој служи, и заповеди му да сазна од Мордехаја шта се догодило и зашто. ⁶ Хатах оде Мордехају на градски трг пред царевом капијом ⁷ и Мордехај му исприча све што му се догодило и о тачном износу новца који је Хаман обећао да ће уплатити у царску ризницу за затирање Јудеја. ⁸ Даде му и препис указа о њиховом уништењу, који је објављен у Сузи, да га покаже и објасни Јестири, и рече му да јој заповеди да оде цару да га моли за милост и да се код њега заузме за свој народ.

⁹ Хатах се врати и исприча Јестири шта је Мордехај рекао, ¹⁰ а она му заповеди да каже Мордехају: ¹¹ »Сви цареви службеници и народ царских покрајина знају да за сваког мушкарца или жену који непозвани приђу цару у унутрашњем дворишту постоји само један закон: да се погубе – осим ако цар таквоме не пружи златно жезло и не поштеди му живот. А ја већ тридесет дана нисам позвана да идем цару.«

¹² Када су Мордехају пренели Јестирине речи, ¹³ он јој овако поручи: »Немој да мислиш да ћеш се, зато што си у царевој палати, једино ти од свих Јудеја спасти. ¹⁴ Јер, ако сада будеш ћутала, помоћ и избављење Јудејима доћи ће са другог места, а ти и твоја породица пропашћете. И ко зна ниси ли ти дошла на царски положај управо ради тренутка као што је овај.«

¹⁵ Тада Јестира поручи Мордехају: ¹⁶ »Иди и окупи све Јудеје који су у Сузи, па постите за мене. Не једите и не пијте три дана, ни ноћу ни дању. Тако ћемо постити и ја и моје слушкиње. Онда ћу отићи цару, иако је то против закона, па ако погинем – погинем.«

¹⁷ И Мордехај оде и учини све што му је Јестира заповедила.

Павле плови у Рим

27 Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије. ² Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. ³ Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе.

⁴ Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. ⁵ Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. ⁶ Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу.

⁷ Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, ⁸ па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја.

⁹ Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње.

¹⁰ »Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.«

¹¹ Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима. ¹² Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад.

Олуја

¹³ Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. ¹⁴ Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, ¹⁵ захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. ¹⁶ Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. ¹⁷ Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.

¹⁸ Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, ¹⁹ а трећег дана избацише бродску опрему. ²⁰ Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. ²¹ А већ дуго се није ни јело.

Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. ²² Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. ²³ Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим ²⁴ и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ ²⁵ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. ²⁶ Само, треба да се насучемо на једно острво.«

Бродолом

²⁷ Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији^[a], морнари наслутише да је копно близу, ²⁸ па бацише висак и измерише двадесет хвати^[b] дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати^[c]. ²⁹ Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.

³⁰ Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, ³¹ Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«

³² Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.

³³ Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. ³⁴ Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«

³⁵ И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. ³⁶ Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. ³⁷ А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.

³⁹ Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу. ⁴⁰ Одвезаше сидра и пустише их у море, а истовремено олабавише ужад на крмама. Онда предње једро разапеше према ветру и запловише ка обали, ⁴¹ али лађа налете на гребен и насука се. Прамац се заглави и остаде непокретан, а крма се ломила под силином таласа.

⁴² Тада војници хтедоше да побију затворенике, да неки не би отпливао и побегао. ⁴³ Али капетан је хтео да спасе Павла, па осујети њихов наум. Он нареди да они који знају да пливају први скоче у море и изађу на обалу, ⁴⁴ а остали на даскама или олупинама лађе. Тако сви безбедно стигоше на копно.