M’Cheyne Bible Reading Plan

Авраам и Авимелех

20 Авраам крену оданде ка подручју Негева и настани се између Кадеша и Шура. Неко време је боравио у Герару ² и мештанима говорио за Сару да му је сестра. Тада герарски цар Авимелех посла по Сару и узе је к себи.

³ Али Бог дође Авимелеху ноћу у сну и рече му: »Умрећеш због ове жене коју си узео, јер она је удата жена.«

⁴ А Авимелех још није спавао са Саром, па рече: »Господе, зар ћеш побити недужан народ? ⁵ Зар ми онај није рекао: ‚Она ми је сестра‘? И зар ми она сама није рекла: ‚Он ми је брат‘? Учинио сам то чисте савести и неукаљаних руку.«

⁶ А Бог му рече у сну: »Да, знам да си то учинио чисте савести. Зато сам те задржавао да не згрешиш против мене – зато ти нисам дао да је дотакнеш. ⁷ А сада врати том човеку његову жену. Он је пророк и молиће се за тебе, и остаћеш жив. Али, ако је не вратиш, знај да ћеш умрети и ти и сви твоји.«

⁸ Авимелех устаде рано ујутро, па позва све своје службенике. Када им је испричао свој сан, они се силно уплашише.

⁹ Онда Авимелех позва Авраама, па га упита: »Шта си нам то урадио? Шта сам ти скривио да оволики грех навучеш на мене и на моје царство? Учинио си ми оно што не треба чинити.«

¹⁰ Авимелех још упита Авраама: »Из ког разлога си то учинио?«

¹¹ А Авраам одговори: »Мислио сам: ‚У овоме месту се сигурно не боје Бога, па ће ме убити због моје жене.‘ ¹² Осим тога, она ми је заиста сестра, кћи мога оца, али не и моје мајке, и постала ми је жена. ¹³ А када је Бог учинио да одем из очевог дома, рекао сам јој: ‚Овако ћеш ми показати своју љубав: куда год да одемо, кажи за мене да сам ти брат.‘«

¹⁴ Тада Авимелех узе оваца, говеда, робова и робиња и даде их Аврааму. А врати му и његову жену Сару.

¹⁵ »Ево, моја земља ти је на располагању«, рече Авимелех, »настани се где год ти драго.«

¹⁶ А Сари рече: »Дао сам твом брату хиљаду сребрњака. За све који су с тобом то ће бити доказ да си недужна. Тако ћеш бити потпуно оправдана.«

¹⁷ Тада се Авраам помоли Богу, и Бог излечи Авимелеха, његову жену и робиње, па су опет могле да рађају децу. ¹⁸ Јер, ГОСПОД је сваку жену у Авимелеховом дому био учинио нероткињом због Авраамове жене Саре.

Развод

(Мк 10,1-12)

19 Када је све ово изрекао, Исус напусти Галилеју и оде у јудејске крајеве с оне стране реке Јордан. ² За њим пође силан народ и он их тамо излечи.

³ Тада му приђоше неки фарисеји с намером да га искушају, па га упиташе: »Да ли сме човек из било ког разлога да се разведе од своје жене?«

⁴ »Зар нисте читали«, одговори им он, »да их Створитељ у почетку ‚створи мушко и женско‘^(A)? ⁵ И да је рекао: ‚Зато ће човек оставити оца и мајку и сјединити се са својом женом, и двоје ће бити једно тело‘^(B)? ⁶ Тако више нису двоје, него једно тело. Нека, дакле, човек не раставља оно што је Бог сјединио.«

⁷ »Па зашто је онда Мојсије заповедио да муж жени да потврду о разводу и да се од ње разведе?« упиташе га они.

⁸ А Исус им рече: »Мојсије вам је због окорелости вашег срца дозволио да се разводите од својих жена, али у почетку није било тако. ⁹ А ја вам кажем: ко се разведе од своје жене – осим због блуда – и ожени се другом, чини прељубу.«

¹⁰ Тада му његови ученици рекоше: »Ако је тако између мужа и жене, онда је боље не женити се.«

¹¹ А Исус им рече: »Не могу сви да прихвате ово учење, него само они којима је дато. ¹² Има заиста оних који су се родили^[a] неспособни за женидбу^[b]. Има и оних које су људи учинили неспособнима за женидбу.^[c] А има и оних који су – ради Царства небеског – сами себе учинили неспособнима за женидбу.^[d] Ко ово може да прихвати, нека прихвати.«

Исус и деца

(Мк 10,13-16; Лк 18,15-17)

¹³ Онда му људи доведоше децу да на њих положи руке и да се помоли, а ученици их изгрдише.

¹⁴ »Пустите децу«, рече Исус »и не спречавајте их да ми долазе, јер таквима припада Царство небеско.«

¹⁵ Онда положи на њих руке, па оде оданде.

Богати младић

(Мк 10,17-31; Лк 18,18-30)

¹⁶ Један човек му приђе и упита га: »Учитељу, какво добро да учиним да бих имао вечни живот?«

¹⁷ »Зашто ме питаш за добро?« рече му Исус. »Само један је добар. Али, ако хоћеш да уђеш у живот, држи се заповести.«

¹⁸ »Којих?« упита га човек.

А Исус рече: »‚Не убиј, Не учини прељубу, Не укради, Не сведочи лажно, ¹⁹ Поштуј оца и мајку,‘^(C) и ‚Воли ближњега као самога себе.‘^(D)«

²⁰ »Свега тога сам се држао«, рече младић. »Шта ми још недостаје?«

²¹ »Ако хоћеш да будеш савршен«, рече му Исус, »иди и продај своју имовину и раздели сиромасима, па ћеш имати благо на небу. Тада хајде за мном.«

²² Али, када је то младић чуо, оде жалостан, јер је имао велико богатство.

²³ »Истину вам кажем«, рече Исус својим ученицима, »тешко ће богаташ ући у Царство небеско. ²⁴ И ово вам кажем: лакше је камили да прође кроз иглене уши него богаташу да уђе у Божије царство.«

²⁵ Када су то чули, ученици се силно зачудише, па рекоше: »Па ко онда може да се спасе?«

²⁶ А Исус их погледа па рече: »Људима је то немогуће, али Богу је све могуће.«

²⁷ Тада Петар рече: »Ето, ми смо све оставили и пошли за тобом. Шта ћемо, дакле, добити?«

²⁸ »Истину вам кажем«, рече им Исус, »у новом свету, када Син човечији седне на свој славни престо, и ви који сте пошли за мном сешћете на дванаест престола и судити дванаест племена Израелових. ²⁹ И ко год је ради мога имена оставио куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку^[e], или децу, или њиве, добиће стоструко више и наследиће вечни живот. ³⁰ Али, многи први биће последњи, а последњи – први.«

Народ признаје своје грехе

9 Двадесет четвртог дана тог месеца, Израелци се окупише, па су постили обучени у кострет и посути прашином. ² Израелови потомци одвојише се од свих туђинаца, па су стајали и признавали своје грехе и преступе својих праотаца. ³ Стајали су, свако на свом месту, и једну четвртину дана наглас читали из Књиге закона ГОСПОДА, свога Бога, а у другој четвртини дана признавали своје грехе и клањали се ГОСПОДУ, своме Богу.

⁴ Левити Исус, Бани, Кадмиел, Шеванја, Буни, Шеревја, Бани и Кенани стајали су на степеницама и из свега гласа вапили ГОСПОДУ, своме Богу.

⁵ Потом Левити Исус, Кадмиел, Бани, Хашавнеја, Шеревја, Ходија, Шеванја и Петахја рекоше: »Устаните и благосиљајте ГОСПОДА, свога Бога, који је одувек и довека:

⁶ »Ти си, ГОСПОДЕ, једини. Ти си створио небо и небеса над небесима и све мноштво на њима^[a], земљу и све што је на њој, и мора и све што је у њима. Ти свему дајеш живот и небеско мноштво ти се клања.

⁷ »Ти си ГОСПОДЕ, Бог, који је изабрао Аврама, извео га из Ура Халдејског и дао му име Авраам. ⁸ Нашао си да му је срце верно теби, па си с њим склопио савез: да ћеш његовим потомцима дати земљу Ханаанаца, Хетита, Аморејаца, Перижана, Јевусејаца и Гиргашана. И испунио си своје обећање, јер си праведан.

⁹ »Видео си патњу наших праотаца у Египту. Чуо си њихов вапај крај Црвеног мора. ¹⁰ Послао си знамења и чуда против фараона, против свих његових службеника и свег народа у његовој земљи, јер си знао како су Египћани бахато поступали с њима. Стекао си себи име које траје до дана данашњег. ¹¹ Пред њима си раздвојио море, да кроз њега прођу по сувом, а њихове прогонитеље си бацио у дубине, као камен у моћне воде. ¹² Дању си их водио стубом од облака, а ноћу стубом од огња, да им осветлиш пут којим ће да иду. ¹³ Сишао си на гору Синај и говорио им са неба. Дао си им правичне законе и истинит Закон и добре уредбе и заповести. ¹⁴ Обзнанио си им своју свету суботу и дао им заповести, уредбе и Закон преко свог слуге Мојсија. ¹⁵ Када су били гладни, дао си им хлеб са неба, а када су били жедни, извео си им воду из стене. Рекао си им да иду и запоседну земљу за коју си се заклео да ћеш им је дати.

¹⁶ »Али они, наши праоци, постали су бахати и тврдоглави и нису се држали твојих заповести. ¹⁷ Одбили су да слушају и заборавили су чуда која си учинио међу њима. Постали су тврдоглави, па су се побунили и изабрали себи вођу да се врате у ропство. Али ти си Бог који прашта, милостив и сажаљив, спор да се разгневи и препун љубави. Стога их ниси оставио ¹⁸ ни када су себи излили лик телета и рекли: ‚Ово су твоји богови, који су те извели из Египта,‘ ни када су поступали с великим презиром. ¹⁹ Али, због своје велике самилости ниси их оставио у пустињи. Стуб од облака није престајао да их води њиховим путем дању, ни стуб од огња да им осветљава пут којим ће да иду ноћу. ²⁰ Дао си им свога доброг Духа да их учи. Своју ману ниси ускраћивао њиховим устима и давао си им воде када су били жедни. ²¹ Четрдесет година си их одржавао у пустињи: ништа им није недостајало, одећа им се није цепала нити су им ноге отицале.

²² »Дао си им царства и народе и сваком си одредио његов део. Заузели су земљу Сихона, цара Хешбона, и земљу Ога, цара Башана. ²³ Намножио си им децу као звезде на небу и довео их у земљу за коју си њиховим очевима рекао да у њу уђу и запоседну је. ²⁴ И деца су ушла и запосела земљу, а ти си пред њима покорио становнике земље, Ханаанце, и предао их њима у руке заједно с њиховим царевима и с народима земље, да с њима раде шта год хоће. ²⁵ Освојили су утврђене градове и плодну земљу, узели куће пуне сваковрсних добара, већ ископане бунаре, винограде, маслињаке и многе воћке. Јели су досита и угојили се и уживали твоју велику доброту.

²⁶ »Али били су непослушни и бунили су се против тебе. Твој Закон су бацили за леђа и убијали твоје пророке, који су их опомињали да се врате теби, и поступали су с великим презиром. ²⁷ Зато си их предао у руке душманима, који су их тлачили. А када су били тлачени, вапили су к теби. Ти си их чуо са неба и у својој великој самилости давао си им спаситеље, који су их спасавали из руку душмана. ²⁸ Али, чим би били на миру, опет су чинили зло пред тобом, а ти си их остављао да падну у руке својих непријатеља, да ови владају над њима. А када би ти поново завапили, ти би их чуо са неба и, у својој самилости, много пута их избављао.

²⁹ »Опомињао си их да се врате твом Закону, али они су постали бахати и нису се држали твојих заповести. Кршили су твоје законе, од којих човек живи ако их извршава. Упорно су ти окретали леђа, постали тврдоглави и нису слушали. ³⁰ Много година си био стрпљив с њима, опомињао их својим Духом преко својих пророка, али нису обраћали пажњу. Стога си их предао у руке другим народима. ³¹ Али, због своје велике самилости, ниси их сасвим уништио нити си их оставио, јер ти си милостив и сажаљив Бог.

³² »Сада, Боже наш, Боже велики, силни и страшни, који се држиш свог Савеза љубави, нека у твојим очима не буде незнатна ова невоља која је снашла нас, наше цареве и поглаваре, наше свештенике и пророке, наше очеве и сав твој народ од времена асирских царева до данас. ³³ Био си праведан у свему што нас је задесило. Поступао си верно, а ми смо чинили зло. ³⁴ Наши цареви, поглавари, свештеници и очеви нису се држали твог Закона и нису марили за заповести и опомене које си им давао. ³⁵ Чак и док су били у свом царству, уживајући твоју велику доброту према њима у пространој и плодној земљи коју си им дао, нису ти служили ни окренули се од својих злих дела.

³⁶ »А, ево, ми смо данас робови, робови у земљи коју си дао нашим праоцима да уживају у њеним плодовима и другим добрима. ³⁷ Због наших греха, њена обилна жетва одлази царевима које си поставио над нама и који господаре нашим телима и стоком како им драго. У великој смо невољи.«

Народ се обавезује Богу

³⁸ »Због свега тога склапамо чврст писмени споразум, а наши поглавари, Левити и свештеници стављају на њега свој печат.«

У Ефесу

19 Док је Аполос био у Коринту, Павле је прошао кроз области у унутрашњости и стигао у Ефес.

Тамо нађе неке ученике, ² па их упита: »Јесте ли примили Светога Духа кад сте поверовали?«

А они му одговорише: »Нисмо чак ни чули да постоји Свети Дух.«

³ »Којим сте се, дакле, крштењем крстили?« упита их.

А они рекоше: »Јовановим крштењем.«

⁴ »Јован је крштавао покајничким крштењем«, рече им Павле. »Он је народу говорио да верују у онога који за њим долази, то јест у Исуса.«

⁵ Када су они то чули, крстише се у име Господа Исуса, ⁶ а када је Павле на њих положио руке, Свети Дух сиђе на њих и они почеше да говоре језицима и да пророкују. ⁷ Било их је укупно дванаестак.

⁸ Тада Павле уђе у синагогу и три месеца је смело говорио, уверљиво расправљајући о Божијем царству. ⁹ Али, како су неки од њих били тврдоглави и непокорни и пред свима оцрњивали Господњи пут, он оде од њих, одвојивши ученике, па је свакодневно расправљао у Тирановој школи. ¹⁰ То потраја две године, тако да су сви становници Азије – Јудеји и Грци – чули Господњу реч.

Скевини синови

¹¹ Бог је преко Павлових руку чинио необична чуда. ¹² Тако су чак и марамице и кецеље које је он дотакао одношене болеснима, и они су били излечени од својих болести, а зли духови су излазили из њих.

¹³ А неки Јудеји који су путовали унаоколо и истеривали зле духове покушаше да на опседнуте призову име Господа Исуса, говорећи: »Заклињем вас Исусом кога проповеда Павле!«

¹⁴ (Ти који су то чинили били су седморица синова јудејског првосвештеника Скеве.)

¹⁵ Али зли дух им рече: »Исуса познајем, а и Павла знам, али ко сте ви?«

¹⁶ И човек у коме је био зао дух скочи на њих, па их све савлада и толико изудара да су из оне куће истрчали голи и израњављени. ¹⁷ То дознаше сви Јудеји и Грци који су живели у Ефесу и све их спопаде страх, па се име Господа Исуса још више величало.

¹⁸ Многи од оних који су поверовали долазили су и отворено признавали^[a] своја дела. ¹⁹ Неколико оних који су се бавили врачањем сакупише своје књиге и пред свима их спалише. Када су их проценили, нађоше да им је вредност била око педесет хиљада драхми^[b]. ²⁰ Тако се Господњом снагом Реч ширила и јачала.

²¹ После ових догађаја, Павле у Духу одлучи да прође кроз Македонију и Ахају, а онда да оде у Јерусалим, па рече: »Пошто тамо проведем неко време, треба да видим и Рим.«

²² Онда посла двојицу својих помоћника, Тимотеја и Ераста, у Македонију, а он сâм још неко време остаде у Азији.

Метеж у Ефесу

²³ У то време настаде немала узбуна због Пута. ²⁴ Наиме, неки ковач сребра по имену Димитрије правио је Артемидине храмиће од сребра и доносио занатлијама немалу добит.

²⁵ Он окупи њих и раднике сличних заната, па рече: »Људи, ви знате да наше благостање долази од овог посла. ²⁶ Али, видите и чујете да је овај Павле убедио и завео доста народа не само у Ефесу него у готово целој Азији говорећи да нису богови они који су направљени рукама. ²⁷ Постоји опасност не само да овај наш занат изађе на рђав глас него и да храм велике богиње Артемиде изгуби свој значај и да своју величанственост изгуби богиња коју слави цела Азија и цео свет.«

²⁸ Када су ови то чули, спопаде их бес, па повикаше: »Велика је Артемида ефеска!«

²⁹ Тада се град ускомеша, па сви сложно упадоше у позориште и зграбише двојицу Павлових сапутника, Македонце Гаја и Аристарха. ³⁰ Павле хтеде да изађе пред народ, али му ученици не дадоше. ³¹ Чак му и неки азијарси, његови пријатељи, послаше поруку, преклињући га да се не показује у позоришту.

³² А на скупу су једни викали једно, други друго, јер је владала пометња – већина није ни знала зашто су се окупили. ³³ Тада Александру, кога су Јудеји изгурали напред, почеше да добацују из светине. Он махну руком и хтеде да се брани пред народом, ³⁴ али, када су приметили да је Јудејин, сви су око два сата углас викали: »Велика је Артемида ефеска!«

³⁵ Онда градски писар умири светину и рече: »Ефесци! Има ли човека који не зна да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њеног кипа који је пао са неба? ³⁶ Пошто то није спорно, ви треба да се смирите и да ништа брзоплето не чините. ³⁷ Јер, довели сте ове људе овамо иако нису покрали храм ни вређали нашу богињу. ³⁸ Ако, дакле, Димитрије и занатлије које су с њим хоће некога да туже, судови су отворени, а ту су и проконзули – па нека се туже. ³⁹ А ако тражите нешто више, то мора да се реши на законитом скупу. ⁴⁰ Јер, прети нам опасност да будемо оптужени за побуну због данашњих догађаја, а нема ниједног разлога којим бисмо могли да оправдамо ове нереде.«

⁴¹ И, када је то рекао, распусти скуп.