M’Cheyne Bible Reading Plan

Агара и Јишмаел

16 Аврамова жена Сараја није му рађала децу. А имала је једну робињу Египћанку која се звала Агара, ² па рече Авраму: »Ето, ГОСПОД није дао да имам деце. Иди и спавај с мојом робињом, можда ћу преко ње имати деце.«

И Аврам послуша Сарају. ³ Тако, када је Аврам живео у Ханаану десет година, његова жена Сараја узе своју робињу, Египћанку Агару, и даде је своме мужу Авраму за жену. ⁴ Он је спавао с Агаром и она затрудне, а када је видела да је трудна, поче да презире своју господарицу.

⁵ Сараја рече Авраму: »Ти си крив за неправду која ме снашла. Ја сам довела своју робињу у твој загрљај, а она, кад је видела да је трудна, почела је да ме презире. Нека ГОСПОД пресуди ко је од нас двоје у праву.«

⁶ »Твоја робиња је у твојој власти«, рече Аврам. »Учини с њом како мислиш да је најбоље.«

Сараја тада поче да злоставља Агару, па ова побеже од ње.

⁷ Анђео ГОСПОДЊИ нађе Агару код извора у пустињи – извора који се налази на путу за Шур – ⁸ па је упита: »Агаро, робињо Сарајина, одакле си дошла и куда идеш?«

А она одговори: »Бежим од своје господарице Сараје.«

⁹ »Врати се својој господарици и покори јој се«, рече јој анђео ГОСПОДЊИ ¹⁰ и додаде: »Умножићу твоје потомке толико да се њихово мноштво неће моћи пребројати.« ¹¹ И још јој анђео ГОСПОДЊИ рече:

¹³ Тада она ГОСПОДА, који јој је говорио, назва Ел Рои^[b], јер рече: »Овде сам видела онога који ме види.« ¹⁴ Зато се тај бунар зове Беер Лахај Рои^[c], а налази се између Кадеша и Береда.

¹⁵ И Агара роди Авраму сина, а Аврам му даде име Јишмаел. ¹⁶ Аврам је имао осамдесет шест година када му је Агара родила Јишмаела.

Чисто и нечисто

(Мк 7,1-23)

15 Тада из Јерусалима к Исусу дођоше неки фарисеји и учитељи закона и упиташе: ² »Зашто твоји ученици крше предање старешина? Не перу руке пре јела!«

³ »А зашто ви кршите Божију заповест због свог предања?« упита Исус њих. ⁴ »Јер, Бог је рекао: ‚Поштуј свога оца и мајку‘^(A), и: ‚Ко прокуне оца или мајку, нека се погуби.‘^{(B) 5} А ви говорите: ‚Ко каже оцу или мајци: »Све чиме бих ти могао помоћи, дар је Богу^[a]« ⁶ – тај не треба да поштује свога оца.‘ Тако сте, због свог предања, обеснажили Божију реч. ⁷ Лицемери! Исаија је добро о вама пророковао кад је рекао:

¹⁰ Исус позва к себи народ, па им рече: »Чујте и разумејте: ¹¹ човека не чини нечистим оно што у уста улази; него, оно што из уста излази – то човека чини нечистим.«

¹² Тада му приђоше ученици и рекоше: »Знаш ли да су се фарисеји саблазнили кад су чули шта си рекао?«

¹³ »Биће из корена ишчупана свака биљка коју није посадио мој небески Отац«, одговори им он. ¹⁴ »Пустите их. Они су слепи и вође слепима. А ако слеп води слепога, обојица ће упасти у јаму.«

¹⁵ Петар му рече: »Објасни нам ту причу.«

¹⁶ »Зар ни ви још не разумете?« упита Исус. ¹⁷ »Зар не схватате да све што улази у уста, иде у трбух и избацује се из тела? ¹⁸ Али, оно што излази из уста, извире из срца, и то човека чини нечистим. ¹⁹ Јер, из срца извиру зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, кривоклетства и увреде. ²⁰ То човека чини нечистим, а не чини га нечистим то што једе неопраних руку.«

Ханаанкина вера

(Мк 7,24-30)

²¹ Онда Исус оде оданде и повуче се у тирски и сидонски крај.

²² А једна Ханаанка из тог краја изађе и повика: »Смилуј ми се, Господе, Сине Давидов! Кћер ми је опсео демон и она се страшно мучи.«

²³ Исус јој ништа не одговори, па му његови ученици приђоше и почеше да га моле: »Отпусти је, јер непрестано виче за нама.«

²⁴ А он им одговори: »Ја сам послан само изгубљеним овцама израелског народа.«

²⁵ Тада жена приђе Исусу и поклони му се, говорећи: »Господе, помози ми!«

²⁶ »Није право«, рече јој он, »да се од деце узме хлеб и баци псима.«

²⁷ »Да, Господе«, рече она, »али и пси једу мрвице које падну са стола њихових господара.«

²⁸ »Велика је твоја вера, жено«, рече јој тада Исус. »Нека буде како желиш.«

И истог часа њена кћи оздрави.

Излечење многих

²⁹ Исус оде оданде и дође на Галилејско море, а онда се попе на гору и седе. ³⁰ Дође му силан народ, доносећи са собом хроме, слепе, кљасте, неме и многе друге, па му их положише пред ноге, а он их излечи. ³¹ Народ се задиви видевши да су неми проговорили, кљасти оздравили, хроми проходали и слепи прогледали, па почеше да славе Израеловог Бога.

Исус храни четири хиљаде људи

(Мк 8,1-10)

³² Исус позва к себи своје ученике, па им рече: »Жао ми је народа, јер су већ три дана са мном, а немају шта да једу. Нећу да их отпустим гладне, да не малакшу на путу.«

³³ А ученици га упиташе: »Где у овој пустоши да набавимо довољно хлеба да нахранимо оволики народ?«

³⁴ »Колико хлебова имате«, упита их Исус.

»Седам«, рекоше они, »и неколико рибица.«

³⁵ Тада Исус рече народу да поседа по земљи, ³⁶ узе оних седам хлебова и рибе, па кад је захвалио Богу, изломи их и даде ученицима, а ученици народу. ³⁷ И сви су јели и најели се. Преосталих комадића накупише седам пуних кошара. ³⁸ А оних који су јели било је четири хиљаде, не рачунајући жене и децу.

³⁹ Када је отпустио народ, Исус уђе у чамац и оде у магадански крај.

Немија помаже сиромашнима

5 Народ и њихове жене дигоше силну повику на своју јудејску сабраћу.

² Једни су говорили: »Нас и наших синова и кћери има много. Да бисмо јели и преживели, треба нам жита.«

³ Други су говорили: »Залажемо своје њиве, винограде и куће да добијемо жита за време глади.«

⁴ А трећи су говорили: »Морали смо да узајмимо новац да платимо цару порез на наше њиве и винограде. ⁵ Иако је наше тело као и тело наше сабраће, а наши синови као и њихови синови, ми подвргавамо наше синове и кћери ропству. Неке од наших кћери већ су робиње, а ми смо беспомоћни, јер наше њиве и виногради припадају другима.«

⁶ Када сам чуо њихову повику и ове речи, веома се разгневих. ⁷ Потом размислих, па оптужих племиће и службенике, рекавши: »Ви узимате камату од своје сабраће!«

Онда сазвах велик скуп против њих ⁸ и рекох: »Колико год је било могуће, откупили смо своју јудејску сабраћу која су била продата незнабошцима. А сада ви сами продајете своју сабраћу, да би опет била продата нама!«

А они су ћутали, јер нису имали шта да кажу.

⁹ »Није добро то што радите«, рекох даље. »Зар не треба да живите у страху од нашега Бога, да нас наши незнабожачки непријатељи не би више вређали? ¹⁰ И ја и моја сабраћа и моји људи позајмљујемо народу новац и жито. Нека се више не узима камата. ¹¹ Колико данас им вратите њихове њиве, винограде, маслињаке и куће, а тако и камату: један посто од новца, жита, младог вина и уља.«

¹² »Вратићемо«, рекоше они, »и више нећемо ништа тражити од њих. Учинићемо као што кажеш.«

Тада позвах свештенике и затражих од племићâ и службеникâ да се закуну да ће учинити као што су рекли.

¹³ А истресох и скуте своје одеће и рекох: »Нека овако и Бог из куће и имања истресе сваког човека који не одржи ово обећање. Нека тако буде истресен и испражњен!«

На то цео скуп рече: »Амин«, па је хвалио ГОСПОДА.

И народ учини као што је обећао.

¹⁴ Осим тога, од двадесете године цара Артаксеркса, када сам постављен за њиховог намесника у Јуди, до његове тридесет друге године – дванаест година – ни ја ни моја браћа нисмо јели храну додељену намеснику. ¹⁵ Ранији намесници, моји претходници, наметали су народу тешко бреме и узимали од њега, осим хране и вина, четрдесет шекела^[a] сребра. Чак су и њихови помоћници господарили народом. Али ја, из страха од Бога, нисам тако поступао, ¹⁶ него сам се посветио радовима на овом зиду. Нисмо купили ниједну њиву, а сви моји људи били су укључени у радове. ¹⁷ Штавише, за мојом трпезом било је сто педесет Јудеја и службеника, као и оних који су нам дошли из околних народа. ¹⁸ Сваког дана су за мене спремали једног вола, шест најбољих оваца и нешто перади, а сваких десет дана све врсте вина у изобиљу. Али, без обзира на све то, нисам захтевао храну која припада намеснику, јер је овај народ већ био тешко оптерећен.

¹⁹ Сети ме се по добру, Боже мој, због свега што сам учинио за овај народ.

Сабор у Јерусалиму

15 А неки дођоше из Јудеје, па почеше да уче браћу: »Ако се не обрежете по Мојсијевом обичају, не можете се спасти.«

² Када је између њих и Павла и Варнаве настала немала расправа и препирка, одредише Павла, Варнаву и још неке да, због овог спора, оду у Јерусалим апостолима и старешинама. ³ Тако их црква испрати на пут, а они су, пролазећи кроз Феникију и Самарију, причали о обраћењу незнабожаца, што сву браћу веома обрадова.

⁴ Када су стигли у Јерусалим, примише их црква, апостоли и старешине, а они известише шта је Бог учинио преко њих.

⁵ Али устадоше неки верници из фарисејске странке, па рекоше: »Незнабошци треба да се обрежу и треба да им се нареди да се држе Мојсијевог закона.«

⁶ Тада се апостоли и старешине окупише да размотре ово питање. ⁷ Пошто је дошло до велике препирке, устаде Петар, па им рече: »Браћо, ви знате да ме је још од првих дана Бог изабрао између вас да незнабошци из мојих уста чују реч еванђеља и поверују. ⁸ И Бог, који познаје срца, потврдио их је давши им Светога Духа као и нама ⁹ и није направио никакву разлику између нас и њих, очистивши њихово срце вером. ¹⁰ Зашто, дакле, сада искушавате Бога стављајући ученицима на врат јарам који ни наши праоци ни ми нисмо могли да носимо? ¹¹ Него, верујемо да смо спасени милошћу Господа Исуса, баш као и они.«

¹² Тада сви заћуташе, па саслушаше Варнаву и Павла, који испричаше која је све знамења и чуда Бог преко њих учинио међу незнабошцима.

¹³ Када су они завршили, Јаков рече: »Браћо, саслушајте ме. ¹⁴ Симон је описао како се Бог побринуо да између незнабожаца изабере народ за себе. ¹⁵ А с тим у складу су и речи пророка – као што је записано:

¹⁹ »Стога сматрам да не треба да отежавамо онима који се из незнабоштва окрећу Богу, ²⁰ него да им се поручи да се уздржавају од хране опогањене идолима, од блуда, од меса удављених животиња и од крви. ²¹ Јер, Мојсије има своје проповеднике у сваком граду још од најранијих времена^[b] и сваке суботе се чита у синагогама.«

Писмо незнабошцима

²² Тада апостоли и старешине са целом црквом одлучише да између себе изаберу људе које ће са Павлом и Варнавом послати у Антиохију. Тако изабраше Јуду званог Варсава и Силу, водеће људе међу браћом, ²³ па по њима послаше ово писмо:

»Апостоли и старешине, браћа, браћи из незнабоштва у Антиохији, Сирији и Киликији, поздрав.

²⁴ Пошто смо чули да су неки од нас дошли, без наше заповести, и збунили вас речима и узнемирили вашу душу, ²⁵ једнодушно смо одлучили да изаберемо неке људе и да вам их пошаљемо с нашим драгима Варнавом и Павлом, ²⁶ људима који су своје животе ставили на коцку за име нашега Господа Исуса Христа. ²⁷ Стога шаљемо Јуду и Силу, а они ће вас о овом и усмено обавестити. ²⁸ Одлучили смо, Свети Дух и ми, да вас не оптерећујемо ничим више поврх ових неопходних ствари: ²⁹ да се уздржавате од хране жртвоване идолима, од крви, од меса удављених животиња и од блуда. Ако се будете чували свега овога, добро ћете чинити.

Остајте здраво.«

³⁰ Тако их, дакле, испратише на пут, и они одоше у Антиохију. Окупише све и предадоше им писмо. ³¹ Када су га људи прочитали, обрадоваше се охрабрењу, ³² а Јуда и Сила, који су и сами били пророци, многим речима охрабрише и учврстише браћу. ³³ Пошто су тамо провели неко време, браћа их у миру испратише онима који су их послали. ^{34 [c] 35} Павле и Варнава остадоше у Антиохији, учећи народ и са многим другима проповедајући Господњу реч.

Павле и Варнава се раздвајају

³⁶ После неког времена Павле рече Варнави: »Хајде да се вратимо и обиђемо браћу у свим градовима где смо проповедали Господњу реч, да видимо како су.«

³⁷ Варнава је хтео да са собом поведу и Јована званог Марко, ³⁸ али Павле је мислио да је боље да не воде онога који их је напустио у Памфилији и није с њима наставио дело. ³⁹ Тако дође до толико оштре размирице да се раздвојише један од другог: Варнава узе Марка и отплови за Кипар, ⁴⁰ а Павле изабра Силу и оде, пошто су га браћа поверила Господњој милости. ⁴¹ Ишао је по Сирији и Киликији и учвршћивао цркве.