M’Cheyne Bible Reading Plan
Пророк Натан осуђује Давида
12 Господ је послао пророка Натана к Давиду. Кад је дошао к њему, рекао му је: „У једном граду су живела два човека. Један је био богат, а други сиромашан. 2 Богаташ је имао веома много ситне и крупне стоке. 3 Сиромах није имао ништа осим једног женског јагњета које је купио. Он га је одгојио и оно је расло заједно са њим и његовом децом. Јело је од његове хране, пило из његове чаше и спавало у његовом наручју; било му је као ћерка.
4 Једном је богаташу дошао путник. Њему је било жао да узме грло од своје ситне или крупне стоке да угости госта који му је дошао, па је узео сиромахово јагње и зготовио га за човека који му је дошао.“
5 Давид се страховито разгневио на тог човека. „Живога ми Господа – рече он Натану – човек који је то учинио заслужује смрт! 6 Има да плати четвороструко за јагње зато што је учинио овакву ствар, и није показао самилост.“
7 Натан рече Давиду: „Ти си тај човек! Зато говори Господ, Бог Израиљев: ’Ја сам те помазао за цара над Израиљем, и избавио сам те из Саулове руке. 8 Дао сам ти кућу твога господара и жене твога господара у твоје крило, и дао сам ти дом Израиљев и Јудин. А да ти је то било мало, ја бих ти дао и више. 9 Зашто си презрео реч Господњу и учинио што је зло у његовим очима? Посекао си мачем Урију Хетита а његову жену си узео себи за жену. Убио си га мачем Амонаца. 10 Због тога се мач никада неће одмаћи од твога дома, јер си ме презрео и јер си узео жену Урије Хетита да ти буде жена.’
11 Говори Господ: ’Ево, подижем на тебе невољу из твог дома, па ћу на твоје очи узети твоје жене и дати их твом ближњему, који ће спавати с твојим женама усред бела дана. 12 Ти си то учинио тајно, а ја ћу учинити ово пред свим Израиљем усред бела дана.’“
13 Давид рече Натану: „Згрешио сам Господу.“
Натан рече Давиду: „Господ ти је опростио грех: нећеш умрети. 14 Ипак, пошто си овим делом подстакао непријатеље Господње на презир, сигурно ће умрети син који ти се родио.“
15 Потом се Натан вратио својој кући. А Господ удари дете које је Уријина жена родила Давиду, и оно се тешко разболи. 16 Давид се молио Господу за дете; Давид је постио, па је ушао у кућу и преноћио на земљи. 17 Старешине његовог дома су стајале око њега настојећи да га подигну са земље, али он није хтео, нити је хтео да једе с њима.
18 Седмога дана је дете умрло. Давидове слуге су се бојале да му јаве да је дете мртво, јер су говорили: „Говорили смо му док је дете било живо, па нас није слушао; како да му кажемо да је дете умрло? Учиниће неко зло.“
19 Кад је приметио да слуге шапућу, Давид је схватио да је дете умрло. Давид упита своје слуге: „Да ли је дете умрло?“
Они одговорише: „Умрло је.“
20 Тада је Давид устао са земље, умио се и пресвукао у другу одећу. Затим је ушао у Дом Господњи и поклонио се. Онда је отишао у своју кућу и тражио да му изнесу храну, те је јео.
21 Његове слуге му рекоше: „Зашто ово радиш? Док је дете било живо, постио си и плакао, а сад кад је дете мртво, ти устајеш и једеш.“
22 Он одговори: „Док је дете још било живо, постио сам и плакао, мислећи: ’Ко зна? Можда ће се Господ смиловати, па ће дете остати у животу.’ 23 Али сада кад је мртво, зашто да постим? Зар могу да га вратим? Ја ћу отићи к њему, али оно се неће вратити мени.“
24 Давид је, затим, утешио своју жену Витсавеју. Он је отишао к њој и легао с њом, а она је родила сина коме је он дао име „Соломон“[a]. Господ га је волео, 25 па је то објавио преко пророка Натана, који му је, ради Господа, дао име „Једидија“[b].
Јоав заузима Раву
26 Јоав је напао Раву амонску и заузео царски град. 27 Затим је послао гласнике Давиду, рекавши: „Напао сам Раву и заузео градски водовод. 28 Стога, скупи сад народ, опколи град и заузми га; иначе ћу ја освојити град, па ће бити назван по мени.“
29 Скупивши сав народ, Давид је отишао у Раву, напао је и освојио. 30 Давид је с Молохове главе скинуо круну, која је била тешка таланат[c] злата, с драгим каменом, који је красио Давидову главу.[d] Из града је однео и врло велики плен. 31 Одвео је и народ који је живео у њему и поставио га да ради с тестерама, гвозденим пијуцима и гвозденим секирама, а друге је послао да раде у цигланама. Тако је урадио са свим амонским градовима. Потом се Давид са свим народом вратио у Јерусалим.
Нова тела
5 Знамо, наиме, да ако се земаљски шатор у коме живимо и разруши, имамо стан од Бога, вечни дом на небесима који није саграђен људском руком. 2 Јер, у овом шатору уздишемо и чезнемо да преко њега обучемо на себе наше небеско обитавалиште. 3 Заиста, када га обучемо на себе, нећемо бити неодевени[a]. 4 Ми, наиме, који живимо у шатору тела, стењемо под његовим теретом, али не желимо да га се решимо, него да преко њега обучемо ново тело, тако да живот прогута оно што је смртно. 5 А Бог нас је за то приправио давши нам свога Духа у залог.
6 Зато смо увек пуни поуздања, иако знамо да док год живимо у кући тела, далеко смо од Господа. 7 Живимо, наиме, по вери, а не по гледању. 8 Испуњени, дакле, овим поуздањем, најрадије бисмо изашли из тела и настанили се код Господа. 9 Зато се трудимо да му угодимо, било да смо већ код куће или у туђини. 10 Јер сви ми морамо да се појавимо пред Христовим судом, да свако прими плату за оно што је за живота чинио у телу, било добро или зло.
Служба откупљења
11 И пошто знамо за страх Господњи, уверавамо људе. Бог нас потпуно познаје, а надам се да нас познаје и ваша савест. 12 Не препоручујемо вам опет сами себе, него вам дајемо разлог да се поносите нама, и да имате одговор за оне који се размећу пред другима, а у срцу нису такви. 13 Јер ако нисмо присебни, то је ради Бога, а ако смо при себи, то је ради вас. 14 Христова љубав нас обузима, јер смо дошли до уверења да је један умро за све, што значи да су сви умрли. 15 Христос је умро за све, да живи не живе више за себе, него за њега који је умро и ускрснуо за њих.
16 Тако од сада ни о коме не судимо по људским мерилима. Ако смо и судили о Христу по људским мерилима, сада то више не чинимо. 17 Дакле, ако је ко у Христу, он је ново створење; старо је прошло, а ново је, ево, настало. 18 Све ово долази од Бога који нас је помирио са собом посредством Христа и поверио нам службу помирења. 19 Јер Бог је у Христу помирио свет са собом; он није урачунао људима њихове преступе, а нама је поверио да проповедамо реч помирења.
20 Ми смо Христови посланици, тако што Бог опомиње преко нас. Зато вас преклињемо: помирите се с Богом! 21 Њега који није искусио грех, Бог је учинио жртвом за наше грехе, да у њему постанемо праведни пред Богом.
Нарицаљка о Израиљевом паду
19 А ти изреци нарицаљку за израиљским кнезовима. 2 Реци:
’Шта је била мати твоја? Лавица!
Међу лавовима је лежала,
међу младим лавовима младе је хранила.
3 Кад једног младунца отхрани,
млад лав од њега постаде.
Научио се да плен раздире,
па је људе стао да прождире.
4 Народи су за њега дочули;
у њихову се јаму ухватио,
у ланцима га у Египат одведоше.
5 А кад виде да узалуд чека,
и да јој се нада развејала,
она узе другога младунца,
и од њега учини лавића.
6 Међу лавовима он је ишао,
у младога је лава израстао.
Научио се да плен раздире,
па је људе стао да прождире.
7 Рушио је њихове дворове,
пустошио њихове градове,
Земља и сви што у њој живе,
испразни се од рике његове.
8 Скупише се народи на њега,
из околних крајева дођоше,
своје мреже разапеше над њим,
и ухвати се у јаму њихову.
9 У ланцима га у кавез метнуше,
доведоше га цару у Вавилон.
У тамницу су њега бацили,
да се рика његова више не чује
по горама израиљским.
10 Мати ти је била као лоза,
засађена крај обилних вода.
Плодна беше и са пуно лишћа,
натапана обилним водама.
11 Гране су јој биле моћне,
свака беше као жезло царско.
Висином се више крошњи дигла,
висина јој беше на видику
са гранама својим многобројним.
12 Ишчупаше је гневно,
и бацише на земљу.
Осуши је ветар источни,
род јој би покидан, осушен,
а моћне гране огањ је прождро.
13 А сада је у пустињи засађена,
у земљи сувој и жедној.
14 Плану огањ из једнога прута,
род јој прождра;
Не оста јој моћна грана,
достојна жезла владарског.’“
То је нарицаљка, и тако треба да се нариче.
Хоровођи. Псалам Давидов.
64 Чуј, о, Боже, глас мој, жалопојку моју;
од страхоте противника живот ми сачувај.
2 Заклони ме од сплетки злотвора,
од халабуке починитеља злобе.
3 Језике своје попут мача они оштре,
одапињу стреле своје – речи заједљиве –
4 да из скривених места
гађају човека без мане;
и наједном гађају га
и страха немају.
5 Соколе се међу собом на зле ствари,
договарају се да прикрију клопке,
па говоре: „Ко ће да их види?“
6 Сплићу неправду:
„Смислили смо! Сплетка је сплетена.“
Дубоки су човекова нутрина и срце.
7 Али Бог ће их стрелом гађати
и наједном рањени ће бити.
8 О свој језик саплеће се,
задрхтаће свако ко их гледа;
9 препашће се сав род људски,
објавиће дело Божије
и његово дело разматраће.
10 Радоваће се праведник у Господу,
у њему ће уточиште наћи,
па ће се хвалити свако срца честитога.
Хоровођи. Псалам Давидов. Песма.
65 Боже, на Сиону те хвала очекује,
теби дани завет испуњен ће бити.
2 Теби, што чујеш молитву,
сваки човек стиже.
3 Кривице ме надвладаше,
ти опрости преступе нам наше.
4 Како је блажен изабраник, онај ког привучеш,
што пребива у твојим двориштима.
Сити били од добара Дома твога,
од твог светог храма.
5 Чудесним и праведним делима си нас услишио,
Боже спасења нашег,
поуздање свих крајева земље
и мора далеких.
6 Ти си снагом својом основао горе,
силом си се опасао.
7 Ти стишаваш хук мора,
хук таласа њихових
и вреву народа.
8 Преплашише се од чудеса твојих становници свих крајева;
и јутро и вече од радости кличу.
9 Земљом пролазиш и натапаш је;
изобилно ти је гиздаш потоцима Божијим пуним воде;
за жито се њено бринеш.
Ето, то си тако уредио.
10 Бразде јој натапаш,
орање јој поравнаваш;
пљусковима омекшаваш
и њен урод благосиљаш.
11 Годину си окрунио уродом својим,
стазе твоје кипе изобиљем.
12 Бујају пашњаци пустињски,
весељем се брда опасују.
13 Стадима се облаче пашњаци,
долине се огрћу пшеницом,
па певају, па још ускликују.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.