M’Cheyne Bible Reading Plan
Рута и Нојемина
1 У оно време када су владале судије, настала је глад у земљи. Тада је један човек из Витлејема у Јуди отишао да живи као дошљак у моавској земљи са својом женом и своја два сина. 2 Човек се звао Елимелех а жена му се звала Нојемина. Његова два сина звала су се Малон и Хелеон. Они су били Ефраћани из Витлејема Јудиног. Дошли су у моавску земљу и тамо се населили.
3 А онда је Елимелех умро, и Нојемина је остала сама са своја два сина. 4 Они су се оженили Моавкама: једна се звала Орфа, а друга Рута. Тамо су живели десетак година. 5 Међутим, умрли су и Малон и Хелеон, те је жена остала и без своја два сина и без свога мужа.
6 Тада се Нојемина спремила да се са својим снахама врати из моавске земље. Чула је, наиме, у моавској земљи, да је Господ милостиво погледао на свој народ и дао му хране. 7 Изашла је из места где је живела, па је са своје две снахе кренула на пут да се врати у Јудину земљу.
8 Тада је Нојемина рекла својим двема снахама: „Вратите се свака дому своје мајке. Нека вам Господ искаже милост, као што сте ви учиниле покојницима и мени. 9 Нека Господ да свакој од вас да нађе починка у дому свога мужа.“
Онда их је пољубила. Оне на то бризнуше у гласан плач 10 и рекоше јој: „Не, вратићемо се с тобом к твоме народу.“
11 Нојемина рече: „Вратите се, ћерке моје. Зашто бисте ишле са мном? Имам ли још синова у утроби да вам буду мужеви? 12 Стога се вратите, ћерке моје, идите. Ја сам сувише стара за удају. Чак и да кажем себи: ’Има још наде за мене’, па се још ове ноћи удам и родим синове, 13 зар бисте чекали док одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, ћерке моје, моја је мука већа него ваша, јер се рука Господња подигла на мене.“
14 Оне опет бризнуше у гласан плач. Орфа се, затим, пољупцем опростила од своје свекрве, а Рута је остала с њом.
15 Нојемина рече: „Ево, твоја се јетрва вратила своме народу и својим боговима. Врати се и ти за својом јетрвом.“
16 Рута одговори: „Не терај ме да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти кренеш, кренућу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој је народ мој народ, и твој Бог је мој Бог. 17 Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Господ учини тако, и још више, ако ме чак и смрт растави од тебе.“
18 Кад је Нојемина видела да је чврсто решила да иде с њом, престала је да је одговара. 19 Тако су њих две наставиле пут док нису дошле у Витлејем. Кад су стигле у Витлејем, цео се град ускомешао због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?“
20 Она им је одговорила: „Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара[a], јер ми је Свемоћни доделио веома горку судбину. 21 Отишла сам с обиљем а Господ ме је вратио без ичега. Зашто ме зовете Нојемина кад је Господ сведочио против мене, и кад је Свемоћни довео несрећу на мене?“
22 Тако се Нојемина вратила са својом снахом Рутом Моавком из моавске земље. Дошле су у Витлејем на почетку жетве јечма.
Павлов говор
26 Агрипа се онда обратио Павлу: „Дозвољава ти се да говориш у своју одбрану.“ Тада је Павле испружио своју руку и започео своју одбрану: 2 „Сматрам себе срећним, о, царе Агрипа, што ћу се баш пред тобом бранити од свега за шта ме Јевреји оптужују, 3 тим пре што знам да си добро упућен у јудејске обичаје и спорна питања. Зато те молим да ме стрпљиво саслушаш.
4 Сви Јевреји знају какав начин живота сам проводио од најраније младости међу својим народом у Јерусалиму. 5 Они ме знају од раније, па могу, ако хоће, да потврде да сам као фарисеј живео по најстрожем правцу наше вере. 6 А сада ми се суди због моје наде у испуњење обећања које је Бог дао нашим прецима. 7 Исто тако се и дванаест наших племена, која предано служе Богу дању и ноћу, надају испуњењу истог обећања. Због те наде ме, о, царе, Јевреји оптужују.
8 Зар сматрате невероватним да Бог ускрсава мртве? 9 Па и ја сам био уверен да се морам свим силама супротставити имену Исуса Назарећанина, 10 што сам и чинио у Јерусалиму. Кад сам добио овлаштење од водећих свештеника, ја сам многе свете затворио, а када су их убијали, ја сам давао свој пристанак. 11 По свим синагогама сам их кажњавањем присиљавао да се одрекну своје вере. У своме прекомерном бесу, прогањао сам их чак и по страним градовима.
Павле говори о свом обраћењу
12 Поводом тога сам се запутио у Дамаск са овлашћењем и одобрењем од водећих свештеника. 13 Негде око подне, о, царе, на путу сам угледао светлост са неба, која је мене и моје сапутнике обасјала јаче од сунчевог сјаја. 14 Сви смо попадали на земљу, а ја сам чуо глас који ми се обратио на јеврејском језику: ’Савле! Савле! Зашто ме прогониш? Тешко ти је да се риташ против бодила[a].’
15 ’Ко си ти, господине?’ – упитао сам. Господ ми је одговорио: ’Ја сам Исус кога ти прогониш. 16 Устани и стани на своје ноге! Објавио сам ти се да бих те поставио за свог слугу и сведока онога што си видео и онога што ћу ти објавити. 17 Ја ћу те избављати од твога народа и од незнабожаца. Њима те шаљем, 18 да им отвориш очи како би се одвратили од таме к светлу и од сатанске власти к Богу, те да би примили опроштење од греха и део међу онима који су посвећени вером у мене.’
19 Отада, царе Агрипа, нисам био непослушан небеском виђењу. 20 Прво сам проповедао онима у Дамаску, те у Јерусалиму и у целој Јудеји, а потом и незнабошцима, да треба да се покају од греха и да се окрену Богу чинећи дела која доказују покајање. 21 Зато су ме Јевреји ухватили у храму и покушали да ме убију. 22 Међутим, Бог ми је помагао све до данашњега дана, те стојим ту и сведочим и неугледнима и угледнима. Ја не говорим ништа друго осим онога што су Пророци и Мојсије рекли да ће се догодити: 23 да ће Христос пострадати и да ће, као први који је ускрснут из мртвих, навестити светло народу израиљском и незнабошцима.“
24 Док се Павле бранио овим речима, Фест гласно узвикну: „Ниси при здравом разуму, Павле! Велика ученост ти мути разум!“ 25 Павле одговори: „Нисам ја луд, уважени Фесте, него говорим истините и разумне речи. 26 Све ове ствари су познате и цару коме слободно говорим. Уверен сам, наиме, да му ништа од тога није непознато, јер се то није догодило у неком запећку. 27 Царе Агрипа, верујеш ли Пророцима? Знам да верујеш.“
28 „Још мало, па ћеш ме убедити да постанем хришћанин“ – рекао је Агрипа Павлу.
29 „Дај Боже да, пре или касније, не само ти, већ и сви који ме данас слушају, постану такви какав сам ја, осим ових окова.“
30 После овога устадоше цар, намесник и Верника као и сви који су са њима седели. 31 Одлазећи, разговарали су међу собом: „Овај човек не чини ништа што заслужује смрт или тамницу.“
32 Агрипа рече Фесту: „Овај човек би могао да буде ослобођен да се није позвао на цара.“
Јоаким спаљује Јеремијин свитак
36 Четврте године Јоакима, сина Јудиног цара Јосије, дошла је Јеремији ова реч од Господа: 2 „Узми свитак[a] и запиши у њега све речи које ти објављујем за Израиљ, за Јуду и за све народе, од дана када сам ти говорио у Јосијино време, па до данас. 3 Можда ће чути дом Јудин за сву пропаст коју намеравам да им нанесем, па се свако врати са свог злог пута и ја им опростим њихову кривицу и грех њихов.“
4 Јеремија је позвао Варуха, Ниријиног сина. Варух је записао на свитак, по Јеремијином казивању, све Господње речи које су му објављене. 5 Онда је Јеремија заповедио Варуху: „Мени су забранили и не могу да одем у Господњи Дом. 6 Зато ти иди и прочитај свитак који си записао по мом казивању, све Господње речи. Нека чује народ у Дому Господњем на дан поста. Нека чује сва Јуда, они што долазе из својих градова. Ти им прочитај. 7 Можда ће њихово преклињање пасти пред Господа, па се свако врати са свог злог пута, јер су велики гнев и срдња које је Господ објавио против овог народа.“
8 Ниријин син Варух је урадио како му је заповедио пророк Јеремија, да у Дому Господњем прочита свитак речи Господњих. 9 А пете године Јоакима, сина Јудиног цара Јосије, деветог су месеца објавили пост пред Господом за сав народ у Јерусалиму и за све који су из Јудиних градова дошли у Јерусалим. 10 У одаји Гемарије, сина писара Сафана – у горњем дворишту, код улаза на Нова врата Дома Господњег – Варух је пред целим народом прочитао Јеремијину поруку из свитка.
11 А Михеја, син Гемарије и унук Сафанов, је чуо све Господње речи из свитка, 12 па је сишао до царевог двора и до писареве одаје. И гле, тамо су седели сви главари: писар Елисама, Семајин син Делаја, Ахворов син Елнатан, Сафанов син Гемарије, Ананијин син Седекија и сви главари. 13 Михеја им је пренео све речи које је чуо док је Варух пред народом читао свитак. 14 На то су главари послали Варуху Јудија, Нетанијевог сина, Селемијиног унука и Кушијевог праунука. Поручили су му: „Узми у руке свитак који си читао пред народом и дођи.“ Ниријин син Варух је узео свитак у руке и отишао к њима. 15 Рекли су му: „Седи, молимо те, па прочитај и нама да чујемо.“
На то је Варух и њима прочитао свитак да чују. 16 И чим су чули све те речи са стрепњом су погледали један другог, а Варуху су рекли: „Јавићемо цару о свему овоме!“ 17 Питали су Варуха: „Реци нам, молимо те, како си забележио све ове речи из његових уста?“
18 Варух им је одговорио: „Он ми је устима објављивао све ове речи, а ја сам их мастилом писао на свитак.“
19 Поглавари су рекли Варуху: „Иди, па се сакријте и ти и Јеремија! Нека нико не зна где сте.“
20 Затим су отишли цару у двориште, а свитак су оставили у одаји писара Елисама. Пренели су цару о свим овим догађајима. 21 Цар је послао Јудија да донесе свитак и он га је донео из одаје писара Елисама. Онда је Јудије читао свитак пред царем и пред свим главарима који су стајали крај цара. 22 Цар је седео у зимској кући. Био је девети месец и пред њим је горело огњиште. 23 И кад би Јудије прочитао три или четири ступца, цар би их исекао писаревим перорезом. Бацао их је у ватру, у огњиште, све док сав свитак није изгорео у ватри огњишта. 24 И нису се уплашили, нису раздерали своју одећу ни цар ни све његове слуге који су чули све ове речи. 25 Иако су Елнатан, Делаја и Гемарије молили цара да не спаљује свитак, он их није послушао. 26 Цар је заповедио Јерамеилу, царевом сину, Азриловом сину Сераји и Авдиловом сину Селемији да ухвате и писара Варуха и пророка Јеремију. Али Господ их је сакрио.
27 Јеремији је дошла реч од Господа након што је цар спалио свитак са поруком коју је према Јеремијином казивању записао Варух: 28 „Узми други свитак и на њему поново запиши пређашње речи које су биле на пређашњем свитку, који је спалио Јудин цар Јоаким. 29 Реци овако за Јоакима, цара Јуде: ’Господ ти овако поручује: спалио си онај свитак и рекао: зашто си на њему записао: цар Вавилона ће сигурно доћи и разориће ову земљу, истребиће из ње и људе и стоку? 30 Зато овако каже Господ о Јоакиму, цару Јуде: неће имати наследника на Давидовом престолу! Његов ће леш бити бачен на дневну жегу и ноћну хладноћу. 31 Казнићу и њега, његово потомство и његове слуге за кривице њихове. На њих, на становнике Јерусалима и на свакога у Јуди донећу пропаст коју сам им најавио, а они нису послушали.’“
32 Тако је Јеремија узео други свитак па га је дао писару Варуху, Ниријином сину. Он је на свитку записао, по Јеремијином казивању, све речи свитка који је у ватри спалио Јудин цар Јоаким. И још је тим речима додано много сличних речи.
Порука Варуху
45 Ово је порука коју је пророк Јеремија објавио Варуху, Ниријином сину, који је записивао ове речи на свитак по Јеремијином казивању. А то је било четврте године Јосијиног сина Јоакима, Јудиног цара: 2 „Овако каже Господ, Бог Израиља, теби, Варуше: 3 Рекао си: ’Тешко мени! Господ ми је тугу на бол надодао. Клонуо сам од јецања, а мир нашао нисам!’ 4 Овако му реци: ’Ово каже Господ: ево, шта сам сазидао, то ћу да срушим; шта сам посадио, то ћу да почупам по свој овој земљи. 5 А ти тражиш за себе велике ствари! Не тражи их. Јер ја доносим пропаст на сво човечанство – говори Господ – и твој ћу ти живот дати као плен по свим местима у која одеш.’“
За хоровођу, по напеву „Смрт сина“. Псалам Давидов.
9 Славићу Господа свим срцем својим,
причаћу о свим твојим чудесима.
2 Веселићу се, теби ћу клицати,
твоме ћу имену певати, Свевишњи.
3 Кад се моји непријатељи повуку у бегу,
нека се саплету и пропадну пред тобом.
4 Јер ти си одбранио моје право и суд,
сео си на престо да судиш по правди.
5 Укорио си народе, уништио опаке,
затро си им име у веке векова.
6 Докрајчен је душманин,
у рушевинама је довека,
градове си му истребио,
спомен на њих избрисао.
7 Али Господ столује до века,
престо је свој поставио да суди,
8 и свету ће судити по правди,
једнако ће судити народима.
9 Господ је заклон угњетеном,
заклон у време невоље.
10 Нека се уздају у тебе они који твоје име знају,
јер ти, Господе, не остављаш оне што те траже.
11 Певајте Господу, који столује на Сиону!
Причајте народима о делима његовим!
12 Јер онај што се свети за проливену крв,
он памти, не заборавља вапај понизних.
13 Смилуј ми се, о, Господе,
види како ме киње мрзитељи моји
– ти што ме извлачиш из врата смрти –
14 да бих навештао сва славна дела твоја
на дверима ћерке сионске,
и тамо се радовао твојему спасењу.
15 Народи јаму ископаше, ал’ у њу сами упадоше,
нога им се ухвати у мрежу коју сакрише.
16 Господ је себе учинио знаним,
он поступа по праву,
а опаки се хвата у замку своје руке. Мисли. Села
17 Нека се опаки врате у Свет мртвих,
сви народи који Бога заборављају,
18 јер убоги неће увек бити заборављен,
нити пропасти нада понизних.
19 Устани, Господе,
нека човек не надвлада,
нека се суди народима пред тобом.
20 Утерај им страх у кости, Господе,
нека знају пуци да су само људи. Села
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.