M’Cheyne Bible Reading Plan

Јефтај преговара с Амонцима

¹² Јефтај посла гласнике амонском цару с питањем: »Шта то имаш против мене, па си дошао да нападнеш моју земљу?«

¹³ Амонски цар одговори Јефтајевим гласницима: »Када је изашао из Египта, Израел је отео моју земљу од кланца Арнона до потока Јабока и реке Јордан. Зато ми је сада врати милом.«

¹⁴ Јефтај опет посла гласнике амонском цару ¹⁵ с поруком:

»Овако каже Јефтај: ‚Израел није отео земљу Моав ни земљу Амонаца. ¹⁶ Него, када је Израел изашао из Египта и прешао пустињу до Црвеног мора и даље до Кадеша, ¹⁷ послао је гласнике цару Едома с поруком: »Пусти ме да прођем кроз твоју земљу«, али цар Едома није хтео ни да чује. Онда је послао гласнике и цару Моава, али му ни он није дозволио, па је Израел остао у Кадешу.

¹⁸ »‚Затим су Израелци ишли кроз пустињу, заобилазећи Едом и Моав, прошавши дуж источне границе Моава. Утаборили су се са друге стране кланца Арнона и нису улазили на моавско подручје, јер је Арнон граница Моава.

¹⁹ »‚Онда је Израел послао гласнике Сихону, цару Аморејаца, који је владао у Хешбону, и рекао му: »Пусти ме да кроз твоју земљу прођем до своје.« ²⁰ Али Сихон није веровао Израелу и није га пустио да пређе преко његовог подручја, већ је окупио сву своју војску, утаборио се у Јахацу и напао Израел. ²¹ Тада је ГОСПОД, Бог Израелов, предао Сихона и сву његову војску Израелу у руке. Израелци су их поразили и запосели сву земљу Аморејаца који су живели у тој земљи. ²² Запосели су сву земљу Аморејаца од кланца Арнона до потока Јабока, и од пустиње до реке Јордан.

²³ »‚Сада, дакле, када је ГОСПОД, Бог Израелов, истерао Аморејце испред свога народа Израела, ти би да истераш нас? ²⁴ Зар ти не поседујеш оно што ти даје твој бог Кемош? Тако ћемо и ми поседовати оно што нам је дао ГОСПОД, наш Бог. ²⁵ Зар си ти бољи од Валака сина Ципоровог, цара Моава? Да ли се он некад спорио с Израелом или га напао? ²⁶ Већ три стотине година Израел живи у Хешбону и Ароеру и њиховим насељима и у свим градовима дуж Арнона. Зашто их за то време нисте повратили? ²⁷ Ја теби нисам ништа скривио, него ти мени чиниш неправду нападајући ме. Нека ГОСПОД, Судија, данас пресуди између Израелаца и Амонаца.‘«

²⁸ Али амонски цар није марио за поруку коју му је Јефтај послао.

Јефтајев завет

²⁹ Тада Дух ГОСПОДЊИ сиђе на Јефтаја. Јефтај прође кроз Гилад и Манасију и кроз Мицпу Гиладску, па из ње крену на Амонце.

³⁰ Јефтај се заветова ГОСПОДУ рекавши: »Ако предаш Амонце у моје руке, ³¹ што год ми на врата моје куће изађе у сусрет када се као победник будем враћао од Амонаца, биће ГОСПОДЊЕ, и ја ћу то принети као жртву паљеницу.«

³² Тако Јефтај оде да нападне Амонце, и ГОСПОД их предаде у његове руке. ³³ Он до ногу порази двадесет градова од Ароера до околине Минита, све до Авел-Керамима. Тако Израелци потукоше Амонце.

³⁴ Када је Јефтај дошао кући у Мицпу, а оно – његова кћи му изађе у сусрет, играјући уз звуке даира! Она му је била једино дете. Осим ње Јефтај није имао синова и кћери. ³⁵ Угледавши је, он раздре своју одећу и рече: »Авај, кћери моја! На колена си ме бацила! Велик јад си ми донела. Дао сам обећање ГОСПОДУ и не могу да га прекршим.«

³⁶ »Оче мој«, одговори му она, »дао си обећање ГОСПОДУ и зато са мном уради оно што си обећао, пошто те је ГОСПОД осветио на твојим непријатељима Амонцима.« ³⁷ Онда још рече оцу: »Само ово учини за мене: пусти ме да два месеца лутам планинама и са својим другарицама оплакујем своје девичанство.«

³⁸ »Иди«, рече јој он и пусти је на два месеца.

Тако она оде са другарицама у планине, где је оплакивала своје девичанство. ³⁹ После два месеца она се врати своме оцу и он учини с њом како се заветовао. А она никад није спавала с мушкарцем. Отуда потиче израелски обичај ⁴⁰ да младе Израелке сваке године одлазе на четири дана да оплакују кћер Јефтаја Гилађанина.

Сабор у Јерусалиму

15 А неки дођоше из Јудеје, па почеше да уче браћу: »Ако се не обрежете по Мојсијевом обичају, не можете се спасти.«

² Када је између њих и Павла и Варнаве настала немала расправа и препирка, одредише Павла, Варнаву и још неке да, због овог спора, оду у Јерусалим апостолима и старешинама. ³ Тако их црква испрати на пут, а они су, пролазећи кроз Феникију и Самарију, причали о обраћењу незнабожаца, што сву браћу веома обрадова.

⁴ Када су стигли у Јерусалим, примише их црква, апостоли и старешине, а они известише шта је Бог учинио преко њих.

⁵ Али устадоше неки верници из фарисејске странке, па рекоше: »Незнабошци треба да се обрежу и треба да им се нареди да се држе Мојсијевог закона.«

⁶ Тада се апостоли и старешине окупише да размотре ово питање. ⁷ Пошто је дошло до велике препирке, устаде Петар, па им рече: »Браћо, ви знате да ме је још од првих дана Бог изабрао између вас да незнабошци из мојих уста чују реч еванђеља и поверују. ⁸ И Бог, који познаје срца, потврдио их је давши им Светога Духа као и нама ⁹ и није направио никакву разлику између нас и њих, очистивши њихово срце вером. ¹⁰ Зашто, дакле, сада искушавате Бога стављајући ученицима на врат јарам који ни наши праоци ни ми нисмо могли да носимо? ¹¹ Него, верујемо да смо спасени милошћу Господа Исуса, баш као и они.«

¹² Тада сви заћуташе, па саслушаше Варнаву и Павла, који испричаше која је све знамења и чуда Бог преко њих учинио међу незнабошцима.

¹³ Када су они завршили, Јаков рече: »Браћо, саслушајте ме. ¹⁴ Симон је описао како се Бог побринуо да између незнабожаца изабере народ за себе. ¹⁵ А с тим у складу су и речи пророка – као што је записано:

¹⁹ »Стога сматрам да не треба да отежавамо онима који се из незнабоштва окрећу Богу, ²⁰ него да им се поручи да се уздржавају од хране опогањене идолима, од блуда, од меса удављених животиња и од крви. ²¹ Јер, Мојсије има своје проповеднике у сваком граду још од најранијих времена^[b] и сваке суботе се чита у синагогама.«

Писмо незнабошцима

²² Тада апостоли и старешине са целом црквом одлучише да између себе изаберу људе које ће са Павлом и Варнавом послати у Антиохију. Тако изабраше Јуду званог Варсава и Силу, водеће људе међу браћом, ²³ па по њима послаше ово писмо:

»Апостоли и старешине, браћа, браћи из незнабоштва у Антиохији, Сирији и Киликији, поздрав.

²⁴ Пошто смо чули да су неки од нас дошли, без наше заповести, и збунили вас речима и узнемирили вашу душу, ²⁵ једнодушно смо одлучили да изаберемо неке људе и да вам их пошаљемо с нашим драгима Варнавом и Павлом, ²⁶ људима који су своје животе ставили на коцку за име нашега Господа Исуса Христа. ²⁷ Стога шаљемо Јуду и Силу, а они ће вас о овом и усмено обавестити. ²⁸ Одлучили смо, Свети Дух и ми, да вас не оптерећујемо ничим више поврх ових неопходних ствари: ²⁹ да се уздржавате од хране жртвоване идолима, од крви, од меса удављених животиња и од блуда. Ако се будете чували свега овога, добро ћете чинити.

Остајте здраво.«

³⁰ Тако их, дакле, испратише на пут, и они одоше у Антиохију. Окупише све и предадоше им писмо. ³¹ Када су га људи прочитали, обрадоваше се охрабрењу, ³² а Јуда и Сила, који су и сами били пророци, многим речима охрабрише и учврстише браћу. ³³ Пошто су тамо провели неко време, браћа их у миру испратише онима који су их послали. ^{34 [c] 35} Павле и Варнава остадоше у Антиохији, учећи народ и са многим другима проповедајући Господњу реч.

Павле и Варнава се раздвајају

³⁶ После неког времена Павле рече Варнави: »Хајде да се вратимо и обиђемо браћу у свим градовима где смо проповедали Господњу реч, да видимо како су.«

³⁷ Варнава је хтео да са собом поведу и Јована званог Марко, ³⁸ али Павле је мислио да је боље да не воде онога који их је напустио у Памфилији и није с њима наставио дело. ³⁹ Тако дође до толико оштре размирице да се раздвојише један од другог: Варнава узе Марка и отплови за Кипар, ⁴⁰ а Павле изабра Силу и оде, пошто су га браћа поверила Господњој милости. ⁴¹ Ишао је по Сирији и Киликији и учвршћивао цркве.

Две корпе смокава

24 Након што је Навуходоносор, цар Вавилона, одвео Јоахина^[a] сина Јехојакимовог, цара Јуде, и јудејске службенике, занатлије и коваче у изгнанство из Јерусалима у Вавилон, ГОСПОД ми показа две корпе смокава стављене испред Храма ГОСПОДЊЕГ. ² У једној корпи су биле врло добре смокве, као оне које рано сазревају, а у другој су биле лоше смокве, толико лоше да нису биле за јело.

³ Тада ме ГОСПОД упита: »Шта видиш, Јеремија?«

А ја рекох: »Смокве. Оне добре су врло добре, а оне лоше су толико лоше да нису за јело.«

⁴ Тада ми дође реч ГОСПОДЊА: ⁵ »Овако каже ГОСПОД, Бог Израелов: Као што су ове смокве добре, тако ћу и ја добрима сматрати изгнане из Јуде, које сам отерао са овога места у земљу Халдејаца. ⁶ Моје очи ће пазити на њих ради њиховог добра и ја ћу их вратити у ову земљу. Подићи ћу их, а не срушити; посадићу их, а не ишчупати. ⁷ Даћу им памети да знају да сам ја ГОСПОД. Они ће бити мој народ, а ја ћу бити њихов Бог, јер они ће ми се вратити свим својим срцем.

⁸ »Али, као са лошим смоквама, које су толико лоше да се не могу јести«, каже ГОСПОД, »тако ћу поступити са Цидкијом, царем Јуде, његовим службеницима и преживелима из Јерусалима, било да остану у овој земљи, било да живе у Египту. ⁹ Учинићу их одвратнима и увредљивима за сва царства на земљи, руглом и узречицом, предметом ругања и проклињања куд год их отерам. ¹⁰ Послаћу на њих мач, глад и помор док не буду истребљени из земље коју сам дао њима и њиховим праоцима.«

Развод

(Мт 19,1-12)

10 Исус потом крену оданде, па оде у јудејске крајеве и преко реке Јордан. И опет му дође народ, а он их је, по свом обичају, учио.

² Приђоше и неки фарисеји с намером да га искушају, па га упиташе: »Да ли човек сме да се разведе од своје жене?«

³ А он им рече: »Шта вам је Мојсије заповедио?«

⁴ »Мојсије је дозволио човеку да напише потврду о разводу и да се разведе«, одговорише они.

⁵ »Мојсије је ту заповест написао због окоролести вашег срца«, рече им Исус. ⁶ »Али, у почетку стварања Бог их ‚створи мушко и женско‘^(A). ⁷ ‚Зато ће човек оставити свога оца и мајку и сјединити се са својом женом^[a], ⁸ и двоје ће бити једно тело.‘^(B) Тако више нису двоје, него једно тело. ⁹ Нека, дакле, човек не раставља оно што је Бог сјединио.«

¹⁰ Када су опет били у кући, ученици га упиташе о овоме, ¹¹ а Исус им рече: »Ко се разведе од своје жене и ожени се другом, чини према њој прељубу. ¹² А и она, ако се разведе од свога мужа и уда за другога, чини прељубу.«

Исус и деца

(Мт 19,13-15; Лк 18,15-17)

¹³ Људи су му доносили децу да их дотакне, а ученици су их грдили.

¹⁴ Када је Исус то видео, наљути се, па им рече: »Пустите децу да ми приђу. Не спречавајте их, јер таквима припада Божије царство. ¹⁵ Истину вам кажем: ко Божије царство не прихвати попут малог детета, неће у њега ући.«

¹⁶ Онда загрли децу и благослови их, полажући на њих руке.

Богаташ

(Мт 19,16-30; Лк 18,18-30)

¹⁷ Када је Исус изашао на пут, притрча му један човек, паде пред њим на колена, па га упита: »Добри учитељу, шта треба да учиним да наследим вечни живот?«

¹⁸ »Зашто ме зовеш добрим?« упита га Исус. »Нико није добар осим једнога – Бога. ¹⁹ Заповести знаш: ‚Не убиј, Не учини прељубу, Не укради, Не сведочи лажно, Не превари, Поштуј свога оца и мајку.‘^(C)«

²⁰ »Учитељу«, рече човек, »свега тога сам се држао од свога детињства.«

²¹ Исус га погледа и заволе, па му рече: »Једно ти недостаје: иди и продај све што имаш, па раздели сиромасима, и имаћеш благо на небу. Тада хајде за мном.«

²² А човек се на те речи смркну, па оде жалостан, јер је имао велико богатство.

²³ Исус погледа унаоколо, па рече ученицима: »Како је тешко имућнима да уђу у Божије царство.«

²⁴ А ученици се зачудише његовим речима.

Стога им он опет рече: »Пријатељи^[b], како је тешко^[c] ући у Божије царство. ²⁵ Лакше је камили да прође кроз иглене уши него богаташу да уђе у Божије царство.«

²⁶ А ученици се још више зачудише, па почеше међу собом да говоре: »Па ко онда може да се спасе?«

²⁷ Исус их погледа, па рече: »Људима је то немогуће, али Богу није, јер Богу је све могуће.«

²⁸ »Ево«, поче Петар да му говори, »ми смо све оставили и пошли за тобом.«

²⁹ »Истину вам кажем«, рече Исус, »нема ниједнога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или мајку, или оца, или децу, или њиве ради мене и ради еванђеља, ³⁰ а да сад, у овом времену, неће добити стоструко: куће, и браћу, и сестре, и мајке, и децу и њиве – уз прогоне – а у будућем свету, вечни живот. ³¹ Али, многи први, биће последњи, а последњи – први.«

Исус трећи пут предсказује своју смрт и васкрсење

(Мт 20,17-19; Лк 18,31-34)

³² Када су кренули путем који води у Јерусалим, а Исус ишао испред њих, ученици се зачудише, а оне који су ишли за њима обузе страх.

Тада Исус опет одведе Дванаесторицу на страну, па поче да им говори о томе шта ће му се догодити: ³³ »Ево, кренули смо у Јерусалим, где ће Син човечији бити предат првосвештеницима и учитељима закона, и они ће га осудити на смрт. Онда ће га предати незнабошцима ³⁴ и они ће му се ругати, пљувати га, избичевати и убити, а он ће после три дана васкрснути.«

Захтев Зеведејевих синова

(Мт 20,20-28)

³⁵ Тада му приђоше Јаков и Јован, Зеведејеви синови.

»Учитељу«, рекоше, »хоћемо да учиниш за нас оно што ћемо те замолити.«

³⁶ А он их упита: »Шта хоћете да учиним за вас?«

³⁷ »Дај да један од нас у твојој слави седи теби здесна, а други слева«, одговорише они.

³⁸ »Не знате шта тражите«, рече им Исус. »Можете ли да пијете из чаше из које ја пијем или да се крстите крштењем којим се ја крштавам?«

³⁹ А они рекоше: »Можемо.«

Исус онда рече: »Пићете из чаше из које ја пијем и бићете крштени крштењем којим се ја крштавам. ⁴⁰ Али није моје да одређујем ко ће седети са моје десне или леве стране. Та места припадају онима за које су припремљена.«

⁴¹ Када су то чула остала десеторица, почеше да се љуте на Јакова и Јована.

⁴² Тада их Исус позва к себи, па им рече: »Знате да они који се сматрају владарима народâ, господаре њима, а великаши их држе под влашћу. ⁴³ Али, нека међу вама не буде тако. Него, ко хоће да буде велик међу вама, нека вам буде служитељ, ⁴⁴ и ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга. ⁴⁵ Јер, ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ као откупнину за многе.«

Излечење слепог Вартимеја

(Мт 20,29-34; Лк 18,35-43)

⁴⁶ Потом стигоше у Јерихон. Док је Исус са својим ученицима и силним народом излазио из Јерихона, поред пута је седео слепи просјак Вартимеј – то јест син Тимејев. ⁴⁷ Када је чуо да то пролази Исус Назарећанин, повика: »Исусе, Сине Давидов, смилуј ми се!«

⁴⁸ Многи га опоменуше да ућути, али он је још више викао: »Сине Давидов, смилуј ми се!«

⁴⁹ Исус се заустави и рече: »Позовите га.«

И они позваше слепога рекавши му: »Само храбро! Устани, зове те.«

⁵⁰ А он збаци свој огртач, скочи на ноге и приђе Исусу.

⁵¹ »Шта хоћеш да учиним за тебе?« упита га Исус.

»Рабуни«, одговори слепи, »да прогледам.«

⁵² А Исус му рече: »Иди. Твоја вера те је излечила.«

И човек одмах прогледа и пође путем за Исусом.