Historical

Павле у Грчкој

20 Када се буна стишала, Павле је послао по ученике и охрабрио их. Затим се поздравио са њима и отпутовао у Македонију. ² Пролазећи тим крајевима, охрабривао је ученике многим речима. Тако је стигао у Грчку, ³ где је остао три месеца. Али, баш кад је требало да отплови у Сирију, дознао је да су Јевреји сковали заверу против њега. Зато је одлучио да се врати преко Македоније. ⁴ Придружили су му се: Пиров син Сопатер из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве, Тимотеј, те Тихик и Трофим из Мале Азије. ⁵ Они су отишли пре нас и сачекали нас у Троади. ⁶ После празника Бесквасних хлебова, отпловили смо из Филипа и за пет дана стигли у Троаду, где смо остали недељу дана.

Евтих оживљен

⁷ У недељу смо се окупили на причест. Павле је поучавао народ, али како је намеравао да отпутује следећег дана, наставио је да проповеда све до поноћи. ⁸ У горњој соби, у којој смо се сабрали, било је много светиљки. ⁹ Како се Павлово научавање одужило, један младић по имену Евтих, који је седео на прозору, утону у дубок сан, те савладан сном, паде с трећег спрата. Када су га подигли, био је мртав. ¹⁰ Павле је сишао, наднео се над њим, загрлио га и рекао: „Не узнемиравајте се, још је жив!“ ¹¹ Затим се вратио горе, разломио хлеб и јео, па им је још дуго говорио – све до зоре. Након тога је отишао. ¹² А младића су довели кући живог, те су се веома утешили.

Павле у Милиту

¹³ Ми смо се, пак, раније укрцали на брод и отпловили за Ас. Оданде је требало да поведемо Павла. Он је, наиме, тако одредио, намеравајући да са̂м путује копном. ¹⁴ Када се састао са нама у Асу, укрцали смо га у лађу и отишли у Митилину. ¹⁵ Сутрадан смо отпловили оданде и дошли надомак Хиоса. Прекосутра смо пристали у Самосу, а следећег дана смо стигли у Милит. ¹⁶ Павле је одлучио да заобиђе Ефес да се не би задржавао у Малој Азији; журио се да, ако је могуће, на празник Педесетнице буде у Јерусалиму.

Опроштај с ефеским старешинама

¹⁷ Из Милита је послао људе у Ефес и позвао црквене старешине. ¹⁸ Када су дошли к њему, Павле им је рекао: „Ви знате како сам се све време владао међу вама од првог дана када сам ступио у Малу Азију. ¹⁹ Служио сам Господу са свом понизношћу, уз сузе и невоље које су ме задесиле због јудејских заседа. ²⁰ Нисам пропустио ништа корисно да вам навестим и да вас поучим, како јавно, тако и по кућама. ²¹ Уверавао сам и Јевреје и Грке да се морају окренути Богу у покајању и веровати у нашег Господа Исуса.

²² А сад, ево, по налогу Духа, идем у Јерусалим и не знам шта ме чека тамо. ²³ Једино што ми Дух Свети потврђује у сваком граду је да ме чекају окови и невоље. ²⁴ До свог живота ми нимало није стало, већ само до тога да истрчим трку и довршим службу коју сам добио од Господа Исуса – да објавим Радосну вест о Божијој милости.

²⁵ Сада знам да ме нико од вас међу којима сам био, док сам путовао и проповедао о Царству Божијем, више неће видети. ²⁶ Зато вам јамчим на данашњи дан да нисам крив ни за чију пропаст, ²⁷ јер нисам пропустио да вам објавим сав наум Божији. ²⁸ Пазите на себе и на стадо над којим вас је Дух Свети поставио као надгледнике, да напасате цркву Божију, коју је он стекао својом крвљу. ²⁹ Знам, наиме, да ће после мог одласка доћи међу вас крволочни вуци који неће штедети стада. ³⁰ Чак ће се и међу вама самима појавити они који ће извртати учење како би одвукли ученике за собом. ³¹ Зато будите на опрезу! Сећајте се да три године, дан и ноћ, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас.

³² А сада вас поверавам Богу и његовој милостивој речи која вас може изградити и дати вам наследство међу свима који су посвећени. ³³ Ничије сребро, злато или одећу нисам пожелео. ³⁴ И сами знате да сам се сопственим рукама постарао за своје личне потребе, као и за потребе својих сарадника. ³⁵ У свему сам вам дао пример: да се тако треба трудити и старати се за немоћне, сећајући се речи Господа Исуса: ’Блаженије је давати, него примати.’“

³⁶ Кад је изрекао ово, клекнуо је, па се помолио са свима њима. ³⁷ Тада су сви гласно заплакали, пали у загрљај Павлу и изљубили га. ³⁸ Највише их је ожалостило кад је рекао да га више неће видети. Затим су га испратили на лађу.

Пут у Јерусалим

21 Пошто смо се растали од њих, отпловили смо. Пловећи право дошли смо на Кос, следећег дана на Родос, а оданде у Патару. ² Ту смо нашли лађу која је ишла за Феникију, па смо се укрцали у њу и отпловили. ³ Када нам је Кипар био на видику, заобишли смо га с његове леве стране. Одједрили смо, затим, за Сирију и приспели у Тир, где је наш брод требало да искрца терет. ⁴ Нашавши ученике, остали смо ту недељу дана. Они су, примивши објаву од Духа о ономе што предстоји, говорили Павлу да не иде горе у Јерусалим. ⁵ Кад су истекли дани нашег боравка, отишли смо оданде и отпутовали. Испратили су нас сви, заједно са женама и децом, све до изван града. Онда смо клекли на обали и помолили се. ⁶ Пошто смо се поздравили са њима, укрцали смо се на лађу, а они су се вратили својим кућама.

⁷ Довршавајући пловидбу, из Тира смо стигли у Птолемаиду, где смо поздравили браћу и остали са њима један дан. ⁸ Сутрадан смо отишли одатле и дошли у Кесарију. Тамо смо дошли у кућу еванђелисте Филипа – једног од седморице ђакона – и остали код њега. ⁹ Он је имао четири неудате ћерке, које су имале дар пророковања.

¹⁰ Пошто смо се ту задржали дуже време, из Јудеје дође неки пророк по имену Агав. ¹¹ Дошавши к нама, узео је Павлов каиш, свезао њиме своје руке и ноге и рекао: „Ово говори Свети Дух: ’Овако ће Јевреји у Јерусалиму свезати човека коме припада овај каиш и предати га у руке незнабошцима.’“ ¹² Када смо то чули, молили смо га и ми и мештани да не иде у Јерусалим. ¹³ Павле нам је тада одговорио: „Зашто плачете и ломите ми срце? Ја сам спреман не само да ме у Јерусалиму свежу, већ и да умрем за име Господа Исуса.“ ¹⁴ Али како се није дао наговорити, смирили смо се и рекли: „Нека буде Господња воља!“

¹⁵ Након тога смо се спремили за пут и отишли горе у Јерусалим. ¹⁶ Са нама су пошли и неки ученици из Кесарије и довели нас у кућу Мнасона с Кипра, једног од првих ученика, да будемо његови гости.

Суђење Павлу

Павле у Јерусалиму

¹⁷ Кад смо дошли у Јерусалим, браћа су нас радосно примила. ¹⁸ Следећег дана, Павле је са нама отишао к Јакову, где су дошле и све старешине. ¹⁹ Пошто их је поздравио, Павле им је потанко испричао шта је Бог његовом службом учинио међу незнабошцима. ²⁰ Када су то чули, почели су да славе Бога, па су му рекли: „Погледај, брате, колико је хиљада Јевреја поверовало и сви ревно следе Закон. ²¹ Међутим, обавештени су да поучаваш све Јевреје који живе међу незнабошцима да одбаце Мојсијев Закон, да не обрезују своју децу и да се не држе наших обичаја. ²² Шта сада да радимо? Свакако ће чути да си дошао. ²³ Зато послушај оно што ћемо ти рећи: имамо овде четири човека која су се заветовала. ²⁴ Поведи их и подвргни се са њима обреду очишћења, па им плати да обрију главе. Тако ће сви знати да ништа од оног што су чули о теби није истина, него да се и са̂м држиш Закона и живиш по њему. ²⁵ Што се тиче незнабожаца који су поверовали, ми смо их писмено известили о ономе што смо одлучили, а то је: да се клоне меса жртвованог идолима, крви, меса удављених животиња и блуда.“

Павле ухваћен

²⁶ Павле је повео са собом ону четворицу, па се сутрадан заједно са њима подвргао обреду очишћења. Затим је отишао у храм и објавио да ће се дани њиховог очишћења окончати када се за свакога од њих принесе жртва. ²⁷ Управо кад се навршавало тих седам дана, неки Јевреји из Мале Азије опазише Павла у храму, па узбунише сав народ и ухватише га, ²⁸ вичући: „Израиљци, помагајте! Овај човек посвуда учи све људе против нашег народа, Закона и овог места. Чак је и неке Грке увео у храм, и тиме обешчастио ово свето место.“ ²⁹ (Јевреји су, наиме, пре тога видели Трофима из Ефеса са Павлом, па су претпоставили да га је Павле увео у храм.)

³⁰ У целом граду је настала гужва, а народ се стрчао са свих страна. Ухватили су Павла и одвукли га из храма. Врата су се одмах затворила. ³¹ Док су они настојали да га убију, дође глас до заповедника римске чете да је сав Јерусалим ускомешан. ³² Он је одмах повео војнике и капетане и дотрчао до њих. Кад су Јевреји угледали заповедника и војнике, престали су да туку Павла.

³³ Заповедник је приступио Павлу, ухватио га и наредио да га свежу двоструким ланцима. Онда је упитао ко је он и шта је урадио. ³⁴ Из гомиле су једни узвикивали једно, а други друго. Пошто заповедник због силне буке није могао ништа да сазна, наредио је да Павла одведу у касарну. ³⁵ Кад је Павле ступио на степенице, народ је толико наваљивао, да су војници морали да га носе. ³⁶ Наиме, гомила их је пратила и узвикивала: „Погуби га!“

Павлова одбрана

³⁷ Када је требало да одведу Павла у касарну, он се обратио заповеднику: „Могу ли да ти нешто кажем?“ Заповедник га је упитао: „Зар ти знаш грчки? ³⁸ Да ниси ти онај Египћанин што је недавно подигао буну и повео са собом у пустињу четири хиљаде људи наоружаних ножевима?“ ³⁹ Павле му одговори: „Ја сам Јеврејин из Тарса киликијског, грађанин знаменитог града. Дозволи ми, молим те, да се обратим народу.“ ⁴⁰ Када му је заповедник дао допуштење, Павле је стао на степенице и махнуо руком народу. Пошто је настала велика тишина, Павле им се обратио на јеврејском језику:

Павлов говор

22 „Браћо и оци, послушајте сада речи моје одбране коју упућујем вама.“

² Када су они чули да им се обраћа на јеврејском језику, још пажљивије су га слушали.

³ „Ја сам Јеврејин – наставио је Павле. Рођен сам у Тарсу киликијском, али сам одгојен у овом граду, где сам под Гамалиловим надзором био строго подучен Закону наших отаца. Био сам реван за Бога, баш као и ви данас ⁴ До смрти сам прогањао следбенике овог Пута; везивао сам и мушкарце и жене и предавао их у тамницу. ⁵ То може да ми потврди Првосвештеник и цело Веће старешина. Од њих сам, наиме, примио писма за њихову сабраћу у Дамаску, где сам отишао да спроведем у Јерусалим тамошње свезане, да буду кажњени.

⁶ Док сам се путујући приближавао Дамаску, око подне ме је одједном забљеснуло јако светло с неба. ⁷ Пао сам на земљу и чуо глас како ми говори: ’Савле! Савле! Зашто ме прогониш?’

⁸ Упитао сам: ’Ко си ти, господине?’ Он ми је одговорио: ’Ја сам Исус из Назарета кога ти прогониш.’ ⁹ Моји пратиоци су видели светло, али нису разумели глас онога који ми је говорио. ¹⁰ ’Шта да радим, Господе?’ – упитао сам. Господ ми је одговорио: ’Устани и иди у Дамаск. Тамо ће ти бити речено све што ти је одређено да чиниш.’ ¹¹ Пошто сам био обневидео од бљеска оног светла, моји пратиоци су ме повели за руку, па сам тако дошао у Дамаск.

¹² А извесни Ананија, побожан човек који је живео по Закону, о коме су похвално говорили сви тамошњи Јевреји, ¹³ дође к мени, приђе ми и рече: ’Брате Савле, прогледај!’ Истог часа сам прогледао, те сам га видео. ¹⁴ Ананија је наставио: ’Бог наших отаца те је изабрао да сазнаш његову вољу, да видиш Праведника и да чујеш глас из његових уста. ¹⁵ Јер ти ћеш бити његов сведок пред свим људима, па ћеш говорити што си видео и чуо. ¹⁶ Шта сад још чекаш! Устани, крсти се, те се очисти од својих греха призивајући његово име!’

¹⁷ Након што сам се вратио у Јерусалим, док сам се једном молио у храму, пао сам у занос ¹⁸ и видео Господа. Он ми је рекао: ’Пожури и иди брзо из Јерусалима, јер неће прихватити твоје сведочанство о мени!’ ¹⁹ А ја рекох: ’Господе, знају они да сам бацао у тамницу и тукао по синагогама оне који верују у тебе. ²⁰ А када се проливала крв твога сведока Стефана, ја сам стајао тамо, одобравао и чувао одећу оних који су га убијали.’ ²¹ Али он ми је рекао: ’Иди, јер ћу те послати далеко међу незнабошце.’“

Павле у затвору

²² Јевреји су га слушали све до ових речи. Међутим, тада су почели да вичу: „Истреби таквог са земље! Тај не заслужује да живи!“ ²³ Пошто су они викали, витлали огртачима и дизали прашину у ваздух, ²⁴ заповедник је наредио да Павла одведу у касарну и бичевањем га испитају како би сазнао због чега то народ диже толику вику против њега.

²⁵ Када су га опружили и свезали каишевима, Павле рече капетану који је стајао до њега: „Зар ви смете да бичујете римског грађанина који није осуђен?“ ²⁶ Кад је то чуо, капетан је пришао заповеднику и обавестио га о томе. Рекао је: „Шта то хоћеш да учиниш? Па, овај човек је римски грађанин!“

²⁷ Заповедник је пришао Павлу и упитао га: „Реци ми, јеси ли ти римски грађанин?“

„Јесам“ – одговори Павле.

²⁸ Заповедник рече: „Ја сам великом свотом стекао то грађанство.“

„А ја сам се с њим и родио“ – рече Павле.

²⁹ Војници који су приступили да бичевањем испитају Павла истог су тренутка устукнули. И са̂м заповедник се уплашио кад је сазнао да је он римски грађанин, а он га је свезао. ³⁰ Намеравајући да тачно сазна за шта га Јевреји оптужују, заповедник је сутрадан ослободио Павла и наредио да се окупе водећи свештеници и цело Велико веће. Онда је довео Павла и поставио га пред њих.