Chronological

Све је испразно

1 Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму:

² Испразност над испразношћу! – говори Проповедник. Испразност над испразношћу! Све је испразност! ³ Каква је корист човеку од свег његовог мукотрпног труда под сунцем? ⁴ Поколење оде и поколење дође, а земља остаје довека. ⁵ Сунце изађе и зађе, па хита назад, на место одакле излази. ⁶ Ветар дува на југ, па окрене на север, витла уоколо-наоколо, па опет назад. ⁷ Све реке теку у море, а море се не препуни. Одакле реке долазе, онамо се и враћају. ⁸ Све је заморно, толико да не може да се искаже. Око не може да се нагледа, ни ухо да се наслуша.

⁹ Што је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити – нема ништа ново под сунцем. ¹⁰ Има ли ишта за шта би се могло рећи: »Гле, ово је ново!«? И то је већ било, давно пре нашег времена. ¹¹ Нема сећања на оно што је било пре, нити ће бити сећања на оно што ће тек бити међу онима који ће бити после.

Испразност мудрости

¹² Ја, Проповедник, био сам цар над Израелом у Јерусалиму. ¹³ Одлучио сам да истражим и испитам, помоћу мудрости, све што се чини под небом. Какав је тежак задатак Бог дао људима да се с њим муче! ¹⁴ Видео сам све што се чини под сунцем: све је испразност – трчање за ветром. ¹⁵ Што је криво, не може да се исправи; чега нема, не може да се изброји.

¹⁶ Мислио сам: »Ево, надрастао сам и надмашио у мудрости све који су владали над Јерусалимом пре мене. Стекао сам много мудрости и знања.«

¹⁷ Стога сам одлучио да сазнам у чему је предност мудрости над лудошћу и безумљем, али увидех да је и то само трчање за ветром. ¹⁸ Јер, где је много мудрости, много је и јада, и што је више знања, више је и бола.

Испразност насладе

2 Помислих: »Хајде да испитам насладу, да видим шта је задовољство.« Али и то се показа као испразност. ² »Смех је лудост«, рекох. »И шта се постиже насладом?« ³ Покушах да се разгалим вином – док је мудрост и даље управљала мојим умом – и да пригрлим безумље, да видим шта је добро да људи чине под небом за ово мало дана свога живота.

⁴ Подухватих се великих дела: Саградих себи куће и засадих винограде. ⁵ Начиних вртове и перивоје и засадих у њима сваковрсне воћке. ⁶ Начиних језерца да заливам засаде бујног дрвећа. ⁷ Накуповах робова и робиња, а имао сам и робова рођених у мом дому. И крупне и ситне стоке имао сам више него ико у Јерусалиму пре мене. ⁸ Нагомилах себи сребра и злата и благо царева и покрајина. Набавих певаче и певачице, а тако и харем какав би човек само пожелети могао. ⁹ Постадох далеко већи од ма кога у Јерусалиму пре мене. Али моја мудрост увек је била уз мене. ¹⁰ Не ускратих себи ништа што би ми очи пожелеле, не одбих себи ниједну насладу. Уживао сам у свему што сам чинио и то је била награда за сав мој мукотрпни труд.

¹¹ Али, када сам погледао све што сам учинио и мукотрпни труд који сам у то уложио, све је било испразност – трчање за ветром. Никакве користи од тога под сунцем.

Испразност мудрости, лудости и безумља

¹² Потом одлучих да проникнем у мудрост, лудост и безумље. Шта би још царев наследник могао да учини а да већ није учињено? ¹³ Видех да је мудрост боља од безумља, баш као што је светлост боља од таме. ¹⁴ Мудар човек користи очи у глави, а безумник хода у тами. Али увидех да обојицу стиже исти усуд. ¹⁵ Помислих: »Безумников усуд стићи ће и мене. Шта, дакле, имам од тога што сам толико мудар?« И рекох: »И то је испразност.« ¹⁶ Јер, мудрога не памте дуго, баш као ни безумника, јер обојица ће бити заборављени после неког времена. Авај, и мудар човек мора да умре као и безумник.

Испразност мукотрпног труда

¹⁷ Тако замрзех живот, јер ми је било мучно све што се догађа под сунцем. Све је испразност – трчање за ветром. ¹⁸ Замрзех све око чега сам се мукотрпно трудио под сунцем, јер ћу све морати да оставим свом наследнику. ¹⁹ Ко зна хоће ли он бити мудар или безуман? А ипак ће он располагати свиме у шта сам ја уложио свој мукотрпни труд и умеће под сунцем. И то је испразност. ²⁰ Тако почех да очајавам над свим својим мукотрпним трудом под сунцем. ²¹ Јер, човек се мукотрпно труди с мудрошћу, знањем и вештином, а онда све што има мора да остави неком ко се око тога није трудио. И то је испразност и велико зло. ²² Шта човек има од свега свог мукотрпног труда и настојања под сунцем? ²³ Сви његови дани су јадни, а посао му паћење. Чак ни ноћу му се ум не смирује. И то је испразност. ²⁴ Нема ништа боље за човека него да једе и пије и налази задовољство у свом мукотрпном труду. Видео сам да и то долази од Бога. ²⁵ Јер, без њега, ко би могао да једе или да нађе задовољство? ²⁶ Ономе ко му је по вољи, Бог даје мудрост, знање и радост, а грешнику даје задатак да сакупља и гомила богатство да би га предао ономе ко је Богу по вољи. И то је испразност – трчање за ветром.

Време за све

3 Постоји доба за све и време за сваки чин под небом:

⁹ Каква је корист раднику од његовог мукотрпног труда? ¹⁰ Видео сам задатак који је Бог дао људима да се с њим муче. ¹¹ Он је све начинио да буде лепо у своје време. Усадио је људима и свест о вечности, али човек не може да докучи шта Бог чини од почетка до краја. ¹² Знам да за човека нема ништа боље него да се радује и да чини добро док је жив. ¹³ Ко год једе и пије и налази задовољство у свем свом мукотрпном труду – то је Божији дар. ¹⁴ Знам да све што Бог чини остаје довека. Томе се ништа не може додати ни одузети. Бог то чини да би га се људи бојали.

¹⁵ Што постоји, то је већ било, и што ће тек бити, већ је и пре било. Бог враћа оно што је прошло.

Неправедност света

¹⁶ А видех и нешто друго под сунцем: место суда – опакост, место правде – опакост.

¹⁷ Помислих: »Бог ће судити и праведноме и опакоме, јер постоји време за сваки чин и за свако дело.«

¹⁸ Помислих и ово о положају људи: »Бог им јасно показује да су животиње. ¹⁹ Усуд људи исти је као и усуд животиња: као што умиру они, тако умиру и оне. Сви имају исти дух и човек није у предности над животињом. Све је испразност. ²⁰ Сви иду на исто место. Сви су постали од земаљског праха и сви се у прах враћају. ²¹ Ко зна да ли човечији дух иде горе, а дух животиње доле, под земљу?«

²² Тако видех да за човека нема ништа боље него да ужива у својим делима, јер то је његова награда. Јер, ко може да му покаже шта ће бити после њега?

Угњетавање, мукотрпан труд, пријатељство

4 Онда поново погледах свеколико угњетавање које се одиграва под сунцем: Видех сузе угњетених, а никога да их утеши. Сила је била на страни њихових угњетача, а никога да их утеши. ² Стога закључих да су мртви срећнији од живих.

³ Боље него и једнима и другима ономе је ко још није био, ко није видео злодела која се чине под сунцем.

⁴ И видех да сав мукотрпни труд и свако успешно дело извиру из човекове зависти према ближњему. И то је испразност – трчање за ветром.

⁵ Безумник скрсти руке и самога себе изједа^[a].

⁶ Боље једна прегршт мира него две прегршти мукотрпног труда и трчања за ветром.

⁷ И опет видех испразност под сунцем: ⁸ Човек, сам самцат – нема ни сина ни брата – мукотрпно се труди без краја и конца, очи никако да му се насите богатства, а он се не пита: »За кога се то ја мукотрпно трудим и себе лишавам задовољства?« И то је испразност – тешка мука!

⁹ Двојици је боље него једноме, јер имају добру награду за свој труд. ¹⁰ Ако један падне, онај други ће му помоћи да се дигне. А јадан је онај ко падне, а нема никога да му помогне да се дигне.

¹¹ И ако двојица заједно легну, грејаће један другога. А како да се један сам угреје?

¹² Једнога је лако савладати, а двојица се могу одупрети. И уже од три струка није лако прекинути.

Испразност напредовања

¹³ Бољи је сиромашан а мудар младић, него стар а безуман цар који више не прихвата савет.

¹⁴ Младић је изашао из тамнице, да постане цар, иако се родио сиромашан у свом царству. ¹⁵ Видео сам како сви живи под сунцем иду за младићем, царевим наследником: ¹⁶ нигде краја онима који су га подржавали. Али касније нису били задовољни њиме. И то је испразност – трчање за ветром.

О лакомисленом обећању и завету

5 Пази како се понашаш када идеш у Божији Дом. Боље ти је да приђеш и слушаш него да приносиш жртву како то чине безумници, који не знају да чине нешто рђаво.

² Не буди брз на језику, не жури да нешто изговориш пред Богом. Бог је на небу, а ти си на земљи, зато штеди речи.

³ Као што снови долазе када је много брига, тако и безумников говор када је много речи.

⁴ Кад се заветујеш Богу, не одлажи да испуниш завет. Њему безумници нису мили, зато испуни свој завет. ⁵ Боље је не заветовати се, него се заветовати, па не испунити завет. ⁶ Не дај да те речи одведу у грех, па да после кажеш свештенику^[b]: »Погрешио сам што сам се заветовао.« Зашто да се Бог разгневи због твојих речи, па уништи твоја дела? ⁷ Много снова и мноштво речи, испразно је. Зато се бој Бога.

Испразност богатства

⁸ Ако у некој покрајини видиш да сиромахе угњетавају и да се гази суд и правда, немој да се чудиш томе, јер једног службеника штити други, виши, а обојицу највиши. ⁹ Иза свега стоји корист од земље – чак и цар зависи од њива.

¹⁰ Ко воли новац, никада га нема довољно. Ко воли богатство, никада није задовољан својим приходом. И то је испразност. ¹¹ Како се имовина увећава, тако је све више оних који је троше. И каква је онда власнику корист од ње, осим што је гледа?

¹² Радник слатко спава, имао или немао довољно да једе, а богаташу обиље не дâ да заспи.

¹³ Видео сам велико зло под сунцем: како се богатство гомила на штету своме власнику ¹⁴ јер се то богатство изгубило несрећним случајем, па сину који му се родио ништа није остало.

¹⁵ Човек гô излази из мајчине утробе, и како долази, тако и одлази – ништа од свог мукотрпног труда не може да понесе са собом. ¹⁶ И то је велико зло, што човек како долази, тако и одлази. Шта има од тога што је мукотрпно радио, када му је сав труд отишао у ветар? ¹⁷ Целог свога века живи у мраку, бризи, гневу и болести.

¹⁸ Тада увидех да је за човека добро и исправно да једе и пије и да налази задовољство у свом мукотрпном труду под сунцем за оно мало дана живота што му је Бог дао – јер то је његова награда. ¹⁹ Када Бог некоме дâ богатство и имање и дâ му да у њима ужива, да прихвати своју награду и да налази радост у свом мукотрпном труду – то је дар од Бога. ²⁰ Такав ретко мисли о данима свога живота, јер му је Бог радошћу запослио ум.

6 Видех под сунцем још једно зло које тешко притиска људе: ² Бог дâ човеку богатство, имање и част, па има све што му срце жели, али му Бог не дâ да у томе ужива, него у томе ужива туђинац. То је испразност и тешко зло. ³ Може човек да има стотину деце и да живи много година, али, колико год поживео, ако не ужива у свом благостању, таман да живи довека, кажем: и мртворођенчету је боље него њему. ⁴ Мртворођенче дође као дашак, у тами оде и тама му обавије име. ⁵ И мада никад није видело сунца и ништа није сазнало, спокојније је од оног човека ⁶ таман да овај поживи и двапут по хиљаду година, а не ужива у свом благостању. Јер, сви иду на исто место.

⁷ Сав је човеков мукотрпни труд за његова уста, али глад никако да му се утоли.

⁸ Каква је предност мудрога над безумником? Шта сиромах има од тога што зна како да се понаша пред другима?

⁹ Боље је оно што очи виде него лутање жудње. И то је испразност – трчање за ветром.

¹⁰ Што је било, већ има име. Тако се зна и шта је човек – да не може да се парничи с моћнијим од себе.

¹¹ Што више речи, то више испразности, па каква је човеку корист од тога? ¹² Јер, ко зна шта је добро за човека у његовом животу, за оно мало испразних дана који му прођу као сенка? Ко му може рећи шта ће бити под сунцем после њега?