Chronological

Народ тражи да једе меса

11 Народ поче на ГОСПОДЊЕ уши да се жали због својих недаћа. Када их је ГОСПОД чуо, разгневи се. Огањ ГОСПОДЊИ плану међу њима и спали један крај табора. ² Народ завапи Мојсију, па се он помоли ГОСПОДУ, и огањ се угаси. ³ То место прозваше Тавера^[a], јер је огањ ГОСПОДЊИ горео међу њима.

⁴ Људи мешаног порекла који су били међу њима почеше да жуде за другом храном, па Израелци опет узеше да кукају, говорећи: »Е да нам је да једемо меса! ⁵ Сећамо се рибе коју смо бесплатно јели у Египту, па краставаца, диња, празилука, црног и белог лука. ⁶ А сад ископнесмо. Нигде ништа да се једе, само ова мана!«

⁷ Мана је била као зрно коријандера и личила је на смолу. ⁸ Народ је ишао унаоколо и скупљао је, па су је онда млели у ручном млину или је туцали у авану. Кували су је у лонцу или од ње месили лепиње. Укус јој је био сличан укусу нечег што је спремљено с маслиновим уљем. ⁹ Када је ноћу на табор падала роса, падала је и мана.

Мојсије добија седамдесет помоћника

¹⁰ Мојсије је слушао како људи из свих братстава кукају, свако на улазу у свој шатор. ГОСПОД се силно разгневи, и Мојсије се узруја.

¹¹ »Зашто си мене, свога слугу, ударио овим злом?« упита он ГОСПОДА. »Чиме сам те то наљутио да си на мене навалио терет свег овог народа? ¹² Зар сам ја зачео сав овај народ? Зар сам га ја родио, кад ми говориш да га носим на рукама, као што дадиља носи одојче, у земљу коју си уз заклетву обећао њиховим праоцима? ¹³ Где да нађем меса за сав овај народ, који ми стално кука, говорећи: ‚Дај нам да једемо меса!‘ ¹⁴ Не могу сâм да носим сав овај народ – тежак ми је. ¹⁵ Ако ћеш овако са мном, боље ме одмах убиј. Ако сам нашао милост у твојим очима, дај да више не гледам своју пропаст.«

¹⁶ ГОСПОД рече Мојсију: »Доведи ми седамдесет Израелаца за које знаш да су старешине народа и његови надгледници. Нека дођу до Шатора састанка, да с тобом стану тамо, ¹⁷ а ја ћу сићи и тамо ћу разговарати с тобом. Узећу од Духа који је на теби и ставићу га на њих, па ће ти они помагати да носиш терет народа, да не мораш сам да га носиш. ¹⁸ Кажи народу: ‚Освештајте се за сутра, када ћете јести меса. ГОСПОД вас је чуо када сте кукали: »Е да нам је да једемо меса! Било нам је боље у Египту!« Сада ће вам ГОСПОД дати меса и ви ћете га јести. ¹⁹ И нећете га јести само један дан, или два дана, или пет дана, или десет дана, или двадесет дана, ²⁰ него цео месец, док вам не изађе на нос и не смучи вам се, јер сте одбацили ГОСПОДА, који је међу вама, и кукали пред њим, говорећи: »Зашто смо и одлазили из Египта?«‘«

²¹ Мојсије рече: »Народа међу којим се налазим има шест стотина хиљада пешака, а ти кажеш: ‚Даћу им меса да једу месец дана!‘ ²² Зар би им било довољно и да им се покоље сва ситна и крупна стока? Зар би им било довољно и да им се налови сва риба у мору?«

²³ »Зар је рука ГОСПОДЊА прекратка?« рече ГОСПОД Мојсију. »Сада ћеш видети да ли ће се моја реч обистинити или неће.«

²⁴ Тада Мојсије изађе и пренесе народу шта је ГОСПОД рекао. Онда окупи седамдесет од њихових старешина и размести их око Шатора, ²⁵ а ГОСПОД сиђе у облаку, па је с њим разговарао. Он узе од Духа који је био на Мојсију и стави га на седамдесет старешина. Када је Дух сишао на њих, они почеше да пророкују, али то после више нису чинили. ²⁶ А двојица од њих, Елдад и Медад, били су остали у табору. И они су били уписани међу старешине, али нису изашли до Шатора. Дух сиђе и на њих, па су пророковали у табору.

²⁷ Један младић дотрча и јави Мојсију: »Елдад и Медад пророкују у табору!«

²⁸ На то Исус Навин, који је од своје младости био Мојсијев помоћник, рече: »Мојсије, господару мој, спречи их!«

²⁹ Али Мојсије му одговори: »Зар си љубоморан ради мене? Камо среће да сви из ГОСПОДЊЕГ народа буду пророци, да ГОСПОД стави свога Духа на њих!«

³⁰ Потом се Мојсије и старешине Израела вратише у табор.

Препелице

³¹ Од ГОСПОДА се подиже ветар и од мора потера препелице, па их пообара свуда око табора, око два лакта^[b] изнад земље, а дан хода унаоколо. ³² Целог тог дана и ноћи и целог наредног дана народ је излазио и скупљао препелице. И нико није скупио мање од десет хомера^[c]. Потом их разастреше свуда око табора. ³³ Али, док им је месо још било међу зубима, пре него што су га сажвакали, ГОСПОД се разгневи на народ и удари га страшном пошашћу. ³⁴ Стога је то место прозвано Киврот Хатаава^[d], јер су тамо сахранили оне који су жудели за другом храном.

³⁵ Из Киврот-Хатааве народ оде у Хацерот, па су боравили тамо.

Мирјам и Аарон говоре против Мојсија

12 Мирјам и Аарон почеше да говоре против Мојсија због његове жене Кушанке, јер се био оженио Кушанком.

² »Зар је ГОСПОД говорио само преко Мојсија?« питали су. »Зар није говорио и преко нас?«

И ГОСПОД то чу. ³ А Мојсије је био веома понизан човек, понизнији од било кога на земљи.

⁴ ГОСПОД одмах рече Мојсију, Аарону и Мирјам: »Све троје изађите до Шатора састанка.«

И њих троје изађоше, ⁵ а ГОСПОД сиђе у стубу облака, стаде на улаз у Шатор и позва Аарона и Мирјам.

Када су обоје пришли, ⁶ он рече: »Слушајте шта ћу вам рећи:

⁹ И ГОСПОД се разгневи на њих и оде.

Мирјам кажњена

¹⁰ Када се облак удаљио од Шатора, а оно – Мирјам огубавела, побелела као снег!

Аарон се окрену према њој и виде да има губу, ¹¹ па рече Мојсију: »Молим те, господару, не узми нам за зло грех који смо починили у својој лудости. ¹² Немој да она буде као мртворођенче којем је месо полуизједено када излази из мајчине утробе.«

¹³ Тада Мојсије завапи ГОСПОДУ: »Боже, молим те, излечи је!«

¹⁴ А ГОСПОД одговори Мојсију: »Да јој је отац пљунуо у лице, зар њена срамота не би трајала седам дана? Држи је ван табора седам дана, а после тога може да се доведе назад.«

¹⁵ Тако су Мирјам седам дана држали ван табора, а народ није кретао на пут док је нису довели назад.

¹⁶ После тога народ оде из Хацерота и утабори се у пустињи Паран.

Мојсије шаље извиднике у Ханаан

(5. Мојс 1,19-33)

13 ГОСПОД рече Мојсију: ² »Пошаљи људе да извиде земљу Ханаан, коју дајем Израелцима. Из сваког праотачког племена пошаљи једног од његових поглавара.«

³ И Мојсије их, на ГОСПОДЊУ заповест, посла из пустиње Паран. Сви они били су вође Израелаца, ⁴ а ово су њихова имена:

¹⁶ То су била имена људи које је Мојсије послао да извиде земљу. А Хошеи сину Навину Мојсије даде име Исус^[e].

¹⁷ Када их је Мојсије послао да извиде земљу Ханаан, рече им: »Идите горе кроз Негев, па даље у Горје. ¹⁸ Видите каква је земља и да ли су људи који у њој живе снажни или слаби, малобројни или многобројни. ¹⁹ Каква је земља у којој живе: добра или рђава? У каквим градовима живе: без бедемâ или утврђеним? ²⁰ Какво је тле: плодно или мршаво? Има ли на њему дрвећа или нема? И учините све да донесете плодова те земље.«

А било је време првог зрелог грожђа.

²¹ Тако они одоше горе и извидеше земљу од пустиње Цин све до Рехова према Лево-Хамату. ²² Одоше горе кроз Негев и стигоше до Хеврона, где су живели Анакови потомци Ахиман, Шешај и Талмај. Хеврон је подигнут седам година пре Цоана у Египту. ²³ Када су дошли у кланац Ешкол, одрезаше лозу на којој је био један једини грозд, па га двојица од њих понеше између себе, на мотки, а понеше и нарова и смокава. ²⁴ Тај кланац је прозван Ешкол^[f] управо због грозда који су Израелци тамо одрезали. ²⁵ После четрдесет дана, вратише се из извиђања земље. ²⁶ Дођоше Мојсију и Аарону и целој израелској заједници у Кадешу, у пустињи Паран, па њима и целој заједници поднеше извештај и показаше плодове земље.

²⁷ Овако су известили Мојсија: »Били смо у земљи у коју си нас послао, и њоме заиста тече мед и млеко. Ево њених плодова. ²⁸ Али народ који тамо живи јак је, а градови су утврђени и веома велики. Чак смо тамо видели и Анакове потомке. ²⁹ Амалечани живе у Негеву, Хетити, Јевусејци и Аморејци у Горју, а Ханаанци уз море и дуж реке Јордан.«

³⁰ Тада Калев утиша народ око Мојсија и рече: »Треба сместа да идемо горе и запоседнемо земљу, јер ми то можемо.«

³¹ Али људи који су ишли с њим рекоше: »Не можемо да нападнемо онај народ, јер су јачи од нас.«

³² Они проширише међу Израелцима рђав глас о земљи коју су извиђали, говорећи: »Земља коју смо извиђали прождире своје становнике. Сви људи које смо тамо видели крупног су стаса. ³³ Видели смо тамо и Нефилиме^[g], Анакове потомке потекле од Нефилима. Сами себи смо изгледали као скакавци, а тако смо изгледали и њима.«