Beginning

Neprijateljske spletke

4 Kad je Sanbalat čuo da ponovo gradimo zid, bio je vrlo ljut i bijesan. Rugao se Židovima ² pa je pred svojim pristašama i samarijskom vojskom govorio: »Što to rade oni jadni Židovi? Zar misle da će nešto obnoviti? Zar misle da će prinositi žrtve? Možda misle da će završiti u samo jedan dan? Možda misle da mogu obnoviti spaljeno kamenje iz one gomile krša?«

³ A Tobija Amonac, koji je bio pokraj njega, rugao se: »Ma kakve to oni zidine grade—da im se popne lisica, srušile bi se!«

⁴ No ja sam molio: »Čuj nas, Bože naš, jer nas preziru. Okreni njihove uvrede na njihove glave. Predaj ih kao plijen u zemlju ropstva. ⁵ Ne opraštaj njihovu krivnju! Ne daj da im se grijeh izbriše pred tobom jer su vrijeđali graditelje.«

⁶ Tako smo obnavljali zidine. Spojili smo sve dijelove do pola visine zidina jer je narod radio svim srcem.

⁷ No Sanbalat, Tobija, Arapi, Amonci i Ašdođani čuli su da je obnova jeruzalemskih zidina napredovala i da se pukotine zatvaraju pa su se jako razljutili. ⁸ Svi su zajedno skovali urotu da dođu i bore se protiv Jeruzalema kako bi napravili pomutnju. ⁹ A mi smo se molili svome Bogu i danonoćno postavljali stražu da se zaštitimo od njih.

¹⁰ Potom su Judejci rekli: »Radnici gube snagu, a krša je toliko da ne možemo raditi na zidu. ¹¹ Naši su neprijatelji rekli: ‘Neće oni ništa znati niti vidjeti! Već ćemo ih napasti i pobiti pa će se zaustaviti radovi.’«

¹² Tada su došli Židovi, koji su živjeli blizu naših neprijatelja, i deset nam puta ponovili: »Planiraju vas napasti sa svih strana.«

¹³ Stoga sam postavio ljude s mačevima, kopljima i lukovima iza najnižih dijelova zidina i ondje gdje su još bili procijepi u zidinama. Rasporedio sam ih po obiteljima. ¹⁴ Nakon što sam sve pregledao, ustao sam i rekao vođama, službenicima i ostalom narodu: »Ne bojte ih se! Sjetite se BOGA, koji je velik i silan. Borite se za svoju braću, sinove i kćeri, za svoje žene i svoje domove.«

¹⁵ Kad su naši neprijatelji čuli da znamo za njihovu urotu i da ju je Bog osujetio, svi smo se vratili na zidine, svatko na svoj posao.

¹⁶ Od toga je dana jedna polovica mojih ljudi radila, a druga polovica držala koplja, štitove, lukove i oklope. Zapovjednici su stajali iza cijelog naroda Jude ¹⁷ koji je gradio zid. Nosači su tereta radili jednom rukom, a drugom držali oružje. ¹⁸ Svaki je graditelj imao mač pripasan uz bok dok je radio, a pokraj mene je stajao trubač, spreman upozoriti ljude.

¹⁹ Tada sam rekao vođama, službenicima i ostalom narodu: »Posao je velik i opsežan, a mi smo na zidinama daleko jedan od drugoga. ²⁰ Gdje god čujete zvuk roga, ondje nam se pridružite. Naš će se Bog boriti za nas.«

²¹ Tako smo nastavili posao. Radili smo od rane zore pa do navečer, kad su se pojavile zvijezde, a cijelo je vrijeme pola ljudi držalo koplja.

²² U to sam vrijeme još rekao narodu: »Neka svaki čovjek sa svojim čuvarom ostane u Jeruzalemu, da bi nam noću bili stražari, a danju radnici.«

²³ Ni ja, ni moja braća, ni moji ljudi, ni stražari, koji su bili sa mnom, nismo sa sebe skidali odjeću. Svatko je držao svoje oružje pri ruci, čak i kada smo išli po vodu.

Nehemija pomaže potlačenima

5 Ljudi i njihove žene podigli su veliku viku na svoju židovsku braću. ² Jedni su govorili: »Nas i naših sinova i kćeri ima mnogo. Treba nam žita da bismo jeli i preživjeli.«

³ Drugi su govorili: »Zalažemo svoje njive, vinograde i kuće da dobijemo žita za vrijeme gladi.«

⁴ A neki su govorili: »Morali smo posuditi novac da kralju platimo porez na njive i vinograde. ⁵ Od iste smo krvi i mesa kao naša braća, a naša djeca kao njihova djeca, ali mi prisiljavamo svoje sinove i kćeri na ropstvo. Neke od naših kćeri već su u ropstvu, a mi smo bespomoćni jer naše njive i vinogradi pripadaju drugima.«^[a]

⁶ Kad sam čuo njihove vapaje i pritužbe, jako sam se naljutio. ⁷ Zatim sam razmislio o tome. Okrivio sam vođe i službenike: »Vi uzimate kamatu od vlastitog naroda!« Potom sam sazvao velik skup protiv njih ⁸ i rekao: »Koliko god je bilo moguće, otkupili smo svoju židovsku braću koja su bila prodana drugim narodima. A sad vi sami prodajete vlastitu braću, i to svom narodu!«

Oni su šutjeli jer nisu imali što reći.

⁹ »Nije dobro to što radite«, rekao sam dalje. »Zar ne trebate živjeti poštujući svoga Boga, da nas neprijateljski narodi više ne ismijavaju? ¹⁰ I ja i moja braća i moji ljudi posuđujemo narodu novac i žito. Neka se više ne uzima kamata. ¹¹ Vratite im danas njihove njive, vinograde, maslinike, kuće i kamatu od novca, žita, vina i ulja.«

¹² »Vratit ćemo im to«, rekli su, »i više nećemo ništa tražiti od njih. Učinit ćemo kao što kažeš.«

Tada sam pozvao svećenike i zatražio od vođa i službenika da se zakunu da će učiniti kao što su rekli.

¹³ A istresao sam i svoju lentu^[b] te rekao: »Neka ovako Bog istrese iz svoje kuće i od svoje zarade svakog čovjeka koji ne održi ovo obećanje. Neka ga tako istrese i isprazni!«

Nato je cijeli skup rekao: »Amen«, i hvalio BOGA. I narod je učinio kao što je obećao.

¹⁴ Osim toga, otkad sam postavljen za njihovog upravitelja u Judi, od dvadesete do trideset i druge godine vladavine kralja Artakserksa—ukupno dvanaest godina—ni ja ni moja braća nismo jeli hranu koja se dodjeljuje upravitelju. ¹⁵ Prijašnji upravitelji, moji prethodnici, otežavali su život ljudima, uzimajući im hranu i vino te četrdeset srebrnjaka^[c]. Čak su i njihovi pomoćnici tlačili narod. No ja, iz poštovanja prema Bogu, nisam tako postupao, ¹⁶ nego sam se držao radova na ovim zidinama. Nikom nismo uzimali zemlju i svi moji ljudi bili su zaokupljeni poslom. ¹⁷ Štoviše, za mojim je stolom bilo stotinu pedeset ljudi, Židova i njihovih vođa, kao i onih koji su nam došli iz okolnih naroda. ¹⁸ Svakog sam dana dao pripremiti jednog vola, šest najboljih ovaca i razne peradi, a svakih deset dana sve vrste vina u izobilju. Ali, bez obzira na sve to, nisam zahtijevao hranu koja se dodjeljuje upravitelju jer je ovaj narod već bio teško opterećen.

¹⁹ Bože moj, zapamti, za moje dobro, sve što sam učinio za ovaj narod.

Urota protiv Nehemije

6 Sanbalat, Tobija, Arapin Gešem i ostali naši neprijatelji doznali su da sam sagradio zidine i da u njima nije ostalo nijednog otvora—iako još nisam postavio krila na vrata. ² Sanbalat i Gešem su mi poručili: »Hajde da se sastanemo u mjestu Kefirim, u dolini Ono.«

No namjeravali su mi nauditi ³ pa sam im poslao glasnike s ovim odgovorom: »U velikom sam poslu i ne mogu doći. Posao bi stao ako bih ga ostavio i otišao k vama.«

⁴ Četiri su mi puta slali istu poruku, a ja sam im svaki put isto odgovarao.

⁵ Zatim mi je, peti put, Sanbalat poslao svog pomoćnika s istom porukom i nezapečaćenim pismom u ruci ⁶ u kojem je pisalo:

»Šire se glasine među narodima, a Gešem ih potvrđuje. Ti i Židovi spremate se na pobunu, stoga i gradite zidine. Govori se da ćeš postati njihov kralj ⁷ i da si već postavio proroke da o tebi objave u Jeruzalemu: ‘Juda ima kralja!’ O tome će biti obaviješten perzijski kralj, zato dođi na savjetovanje sa mnom.«

⁸ Poslao sam mu ovaj odgovor: »Ništa od toga što kažeš nije se dogodilo, nego si sve to smislio u svojoj glavi.«

⁹ Svi su nas oni htjeli uplašiti, misleći: »Odustat će od posla i neće ga završiti.«

A sad, Bože, osnaži me!

¹⁰ Jednog sam dana otišao u kuću Šemaje, Delajinog sina i Mehetabelovog unuka, dok je bio zatvoren u svojoj kući.^[d]

Rekao je: »Nađimo se u Božjem Hramu, u Svetištu^[e], i zatvorimo vrata jer će doći da te ubiju. Već će noćas doći da te ubiju.«

¹¹ No odgovorio sam mu: »Zar ja da bježim? Može li čovjek kao što sam ja ući u Hram i ostati živ? Neću tamo ulaziti!«

¹² Tada sam shvatio da ga nije poslao Bog, nego su mu Tobija i Sanbalat platili da me prevari porukom. ¹³ Unajmili su ga da me zastraši pa da me navede na grijeh. Oni bi me zatim ozloglasili i osramotili.

¹⁴ Bože moj, sjeti se Tobije i Sanbalata po njihovim djelima. Sjeti se i proročice Noadije i ostalih proroka koji su me htjeli zastrašiti.

Završetak zidina

¹⁵ Zidine su završene dvadeset i petog dana mjeseca Elula^[f], za pedeset i dva dana. ¹⁶ Kad su svi naši neprijatelji čuli i svi narodi oko nas vidjeli da su zidine završene, obeshrabrili su se. Shvatili su da je to djelo učinjeno uz pomoć našeg Boga. ¹⁷ Tih su dana židovski vođe slali mnoga pisma Tobiji, a on im je odgovarao. ¹⁸ Mnogi su ljudi u Judi bili prisegom vezani uz njega jer je bio zet Šekanije, Arahovog sina, a njegov je sin Johanan oženio kćer Mešulama, Berekijinog sina. ¹⁹ Osim toga, meni su govorili o njegovim dobrim djelima, a njemu su govorili što sam ja rekao. Tobija je stalno slao pisma da me zastraši.