Beginning
17 »Дух ми је скршен, живот ми се гаси,
гробље ме чека.
2 »Да, ругаоци ме окружују;
моје очи на њиховој издаји почивају.
3 Положи залог за мене, Боже –
ко би други за мене јемчио?
4 Јер, ти си им затворио срце, да не разумеју;
зато им нећеш дати да буду узвишени.
5 Ко поткаже пријатеља ради награде,
његовој деци ишчилеће очи.
6 »Бог учини да сваком будем узречица погрдна,
онај коме сви у лице пљују.
7 Очи ми се замутиле од бола,
сви ми удови попут сенке постали.
8 Честити се због тога згражавају,
недужни устаје на безбожнога.
9 Праведник се држи својих путева
и човек неокаљаних руку јачи постаје.
10 Хајде, опет сви покушајте;
међу вама нећу наћи мудрога.
11 Моји дани су прошли,
изјаловили се моји науми
и жеље мога срца.
12 Ови ноћ у дан претварају
и пред лицем тмине говоре:
‚Светлост се примиче.‘
13 Ако је Шеол дом ком се надам,
ако свој лежај простирем у тмини,
14 ако гробној јами говорим: ‚Ти си ми отац‘
и црву: ‚Мајко‘ или: ‚Сестро‘,
15 где ми је онда нада?
Види ли неко какву наду за мене?
16 Да ли ће она са мном до капија Шеола сићи?
Хоћемо ли се заједно спустити у прах?«
Билдад
18 Тада одврати Билдад Шуаховац:
2 »Када ћеш окончати овакве беседе?
Уразуми се, па да разговарамо.
3 Зашто нас сматраш за стоку?
Зашто смо глупи у твојим очима?
4 Ти који се раздиреш од гнева,
зар хоћеш да земља опусти због тебе,
да се хридина помери с места?
5 Гаси се светлост опакога,
не светли више пламен ватре његове.
6 Помрачила се светлост у његовом шатору,
утрнула је светиљка над њим.
7 Нестала је жустрина његовог корака,
о сопствене сплетке се спотиче.
8 Ноге га воде у мрежу
и он у њене петље забаса.
9 Замка га шчепа за пету,
клопка га чврсто стеже.
10 Вреба га омча скривена на земљи,
замка лежи на његовој стази.
11 Ужас га спопада са свих страна
и у стопу га прати.
12 Недаћа за њим гладује,
несрећа само чека да посрне.
13 Болест му изједа кожу,
првенац смрти удове му прождире.
14 Извлаче га из његовог шатора
и пред Цара ужаса одводе.
15 У шатору му се настањује огањ,
горући сумпор по стану му посипају.
16 Доле му се суши корење,
а горе му гране вену.
17 Спомен на њега нестаје са земље,
име му се не помиње на улици.
18 Из светлости га терају у таму
и из света изгоне.
19 Нема рода ни порода у свом народу,
никог преживелог тамо где је боравио.
20 Западњаци се грозе његове судбине,
источњаке ужас спопада.
21 Да, такво је боравиште човека безбожног
и место онога ко Бога не познаје.«
Јов
19 Тада Јов одврати:
2 »Докле ћете ме мучити
и сатирати речима?
3 Већ сте ме десет пута изгрдили
и није вас стид што ме нападате.
4 Па и да је истина да сам застранио,
моја заблуда се само мене тиче.
5 Ако хоћете да се узвисите нада мном
и да моје понижење против мене употребите,
6 онда знајте да ми је Бог нанео неправду
и своју мрежу разапео око мене.
7 Да, вичем: ‚Неправда!‘ али одговор не добијам,
запомажем, али правде нема.
8 Пут ми је заградио да не могу да прођем,
стазе ми је завио у таму.
9 Моју част је свукао са мене
и круну ми скинуо с главе.
10 Са свих страна ме растрже, док ме не буде.
Моју наду је као дрво ишчупао.
11 Гневом је плануо на мене
и у непријатеље ме убраја.
12 Његове чете сложно надиру;
до мене пут насипају
и око мог шатора се утаборују.
13 Од мене је удаљио браћу,
пријатељи се од мене отуђили.
14 Родбине моје више нема,
пријатељи ме заборавили.
15 Гости и служавке сматрају ме странцем,
туђинац сам у њиховим очима.
16 Свог слугу зовем, а он се не одазива,
иако га својим устима заклињем.
17 Мој дах је мрзак мојој жени,
рођена браћа ме се гнушају.
18 Чак ме и дечаци презиру;
кад наиђем, они ми се ругају.
19 Одвратан сам пријатељима најближим,
против мене су они које сам волео.
20 Кост и кожа постадох,
за длаку сам живу главу извукао.
21 »Смилујте ми се, пријатељи, смилујте,
јер Божија рука ме је ударила.
22 Зашто ме као и Бог гоните?
Зар се још нисте мог меса наситили?
23 О, кад би се моје речи могле прибележити,
кад би се у књигу записале,
24 кад би се гвозденом и оловном писаљком
заувек у стену урезале.
25 Знам да мој Откупитељ живи
и да ће на крају устати над земљом.
26 И кад ми се кожа распадне,
у свом телу видећу Бога.
27 Хоћу својим, а не туђим очима да га видим.
О, како срце у мени за тим жуди!
28 Ако кажете: ‚Како ћемо га ми гонити
кад је у њему корен невоље?‘
29 тада се сами бојте мача,
јер срџба ће бити кажњена мачем.
И тада ћете знати да има суда.«
Цофар
20 Тада одврати Цофар Наамац:
2 »Моје ме мучне мисли нагоне да одговорим
због оног што у себи осећам.
3 Чујем прекор који ме вређа,
па ме разум тера да одговорим.
4 Свакако знаш како је од давнина,
откад је човек стављен на земљу:
5 да је ликовање опакога кратког века,
да радост безбожника траје само трен.
6 Макар му гордост досеже до неба
и глава му додирује облаке,
7 попут свог измета, заувек ће нестати.
Они који га видеше, говориће: ‚Где је?‘
8 Он одлеће као сан, да се више не нађе,
као ноћно привиђење одагнан.
9 Око које га је видело више га неће видети,
његово место више га неће гледати.
10 Деца ће му од сиротиње тражити помоћ;
својим рукама ће вратити што је отео.
11 Младалачка крепкост његових костију
с њим ће у прашину лећи.
12 Иако је зло слатко у његовим устима,
па га под језиком крије,
13 иако пази да га не прогута,
па га у устима чува,
14 храна му у желуцу постаје кисела,
у змијски отров у њему се претвара.
15 Избљуваће богатство које је прогутао,
Бог ће му га истерати из желуца.
16 Змијски отров ће сисати,
убиће га језик љуте гује.
17 Потоке неће видети,
ни реке којима тече мед и млеко.
18 Плод свога труда вратиће непоједен,
у добити од трговања неће уживати,
19 јер је тлачио и сатирао сиромахе,
отимао куће које није дигао.
20 Нема краја његовој похлепи,
неће га спасти благо његово.
21 Ничег више нема што би прождро,
благостање му неће потрајати.
22 Усред обиља велика мука ће га снаћи,
свом силином јад се оборити на њега.
23 Кад свој желудац напуни,
Бог ће свој гнев пламтећи на њему искалити
и засути га кишом удараца.
24 Ако гвозденом оружју и измакне,
пробошће га стрела бронзана.
25 Из својих леђа он је извлачи,
блистави шиљак из своје жучи.
Ужас га спопада,
26 потпуна тмина на блага му вреба.
Прогутаће га огањ ни од кога подјарен
и прождрети све у шатору његовом.
27 Небеса ће његову кривицу разоткрити,
земља против њега устати.
28 Кућу ће му однети поплава,
водена бујица на дан Божије срџбе.
29 Такву је судбину Бог одредио опакоме,
то је наследство које му је Бог доделио.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International