Book of Common Prayer

(2. Сам 22,1-51)

Хоровођи. Псалам Давида, слуге ГОСПОДЊЕГ, који је ГОСПОДУ запевао ову песму када га је ГОСПОД избавио из шака свих његових непријатеља и из Саулових руку. Он рече:

Јона се покорава ГОСПОДУ

3 Реч ГОСПОДЊА дође Јони други пут: ² »Спреми се и иди у велики град Ниниву и објави му поруку коју сам ти дао.«

³ И Јона послуша реч ГОСПОДЊУ и спреми се и оде у Ниниву. Нинива је била толико велик град да је требало три дана хода да се кроз њу прође.

⁴ Првога дана Јона крену кроз град, објављујући: »Још четрдесет дана и Нинива ће бити разорена.«

⁵ Нинивљани повероваше Богу, па прогласише пост и сви се, од највећег до најмањег, обукоше у кострет. ⁶ Када је вест стигла до цара Ниниве, он устаде са свога престола, скину своје царско рухо и обуче се у кострет, па седе у прашину.

⁷ Онда цар разасла проглас по Ниниви:

»Цар и његови великаши наређују:

»Ниједан човек ни животиња од крупне и ситне стоке не смеју ни да једу ни да пију. ⁸ Сваки човек и животиња морају да носе кострет. Нека свако силно вапије Богу и окрене се од свога злог начина живота и насиља. ⁹ Јер, ко зна? Можда ће се Бог предомислити и неће, у својој самилости, искалити свој љути гнев, па нећемо изгинути.«

¹⁰ Видевши шта су урадили и како су се окренули од свога злог начина живота, Бог се смилова и не доведе на њих зло којим им је био запретио.

Јонина љутња и Божија милост

4 Али Јони то није било мило и он се силно наљути, ² па се овако помоли ГОСПОДУ: »ГОСПОДЕ, зар нисам баш тако рекао док сам још био у својој земљи? Зато сам и пожурио да побегнем у Таршиш. Јер, знао сам да си ти милостив и самилостан Бог, спор да се разгневиш и препун љубави и невољан да пошаљеш несрећу. ³ Зато ми сада, ГОСПОДЕ, одузми живот, јер ми је боље да умрем него да живим.«

⁴ А ГОСПОД га упита: »Имаш ли право што се љутиш?«

⁵ Јона изађе из града и седе на једном месту источно од њега. Тамо направи себи сеницу, па седе у њен хлад, чекајући да види шта ће бити с градом. ⁶ Тада ГОСПОД, Бог, учини да лоза^[a] израсте над Јоном да би му глава била у хладу и да би му било удобније, и Јона се веома обрадова лози. ⁷ Али сутрадан у зору Бог одреди једног црва да подгризе лозу, и она се сасуши. ⁸ Када је огрануло сунце, Бог посла врућ источни ветар. Сунце је пекло Јонину главу, па он малакса.

Дође му да умре, па рече: »Боље ми је да умрем него да живим.«

⁹ Бог онда упита Јону: »Имаш ли право што се љутиш због лозе?«

»Имам«, одврати Јона. »Толико сам љут да бих умро од љутине.«

¹⁰ ГОСПОД рече: »Толико ти је стало до те лозе, око које се ниси ни трудио ни гајио је, која је ижџикљала преко ноћи и увенула преко ноћи, ¹¹ а мени да не буде стало до великога града Ниниве, у ком има више од сто двадесет хиљада недужних људи^[b] и много стоке.«

Бродолом

²⁷ Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији^[a], морнари наслутише да је копно близу, ²⁸ па бацише висак и измерише двадесет хвати^[b] дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати^[c]. ²⁹ Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.

³⁰ Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, ³¹ Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«

³² Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.

³³ Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. ³⁴ Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«

³⁵ И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. ³⁶ Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. ³⁷ А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. ³⁸ Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.

³⁹ Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу. ⁴⁰ Одвезаше сидра и пустише их у море, а истовремено олабавише ужад на крмама. Онда предње једро разапеше према ветру и запловише ка обали, ⁴¹ али лађа налете на гребен и насука се. Прамац се заглави и остаде непокретан, а крма се ломила под силином таласа.

⁴² Тада војници хтедоше да побију затворенике, да неки не би отпливао и побегао. ⁴³ Али капетан је хтео да спасе Павла, па осујети њихов наум. Он нареди да они који знају да пливају први скоче у море и изађу на обалу, ⁴⁴ а остали на даскама или олупинама лађе. Тако сви безбедно стигоше на копно.

Исус је Христос

(Мт 16,13-19; Мк 8,27-29)

¹⁸ Једном када се насамо молио, а ученици били с њим, Исус их упита: »Шта каже народ, ко сам ја?«

¹⁹ Они му одговорише: »Једни кажу – Јован Крститељ; други – Илија; а трећи – да је устао један од старих пророка.«

²⁰ Он им тада рече: »А шта ви кажете, ко сам ја?«

»Божији Христос«, одговори Петар.

Исус предсказује своју смрт и васкрсење

(Мт 16,21-28; Мк 8,31-9,1)

²¹ Он их онда строго опомену и нареди да то ником не кажу, ²² па рече: »Син човечији треба много да препати, да га одбаце старешине, првосвештеници и учитељи закона, да буде убијен, и да трећег дана васкрсне.«

²³ А свима је говорио: »Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе, нека сваког дана узме свој крст и иде за мном. ²⁴ Јер, ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот ради мене, спашће га. ²⁵ Шта вреди човеку ако добије цео свет, а самог себе уништи или себи науди. ²⁶ Ко се стиди мене и мојих речи, и Син човечији ће се стидети њега када дође у својој слави и у слави Оца и светих анђела. ²⁷ Истину вам кажем: неки који овде стоје неће окусити смрт док не виде Божије царство.«