Book of Common Prayer

Хоровођи. Уз фруле. Псалам Давидов.

Хоровођи. Уз жичане инструменте. Према шеминиту. Псалам Давидов

Хоровођи. Давидов.

Јона бежи од ГОСПОДА

1 Реч ГОСПОДЊА дође Јони сину Амитајевом: ² »Спреми се и иди у велики град Ниниву и проповедај против њега, јер сам чуо за његова злодела.«

³ Али Јона крену да бежи од ГОСПОДА и запути се у Таршиш. Сиђе до Јопе, где нађе лађу која је пловила за Таршиш. Пошто је платио за пут, сиђе у лађу и отплови према Таршишу, не би ли побегао од ГОСПОДА.

⁴ Тада ГОСПОД посла силан ветар на море, па се диже толико жестока олуја да је лађа била у опасности да се разбије. ⁵ Сви морнари се уплашише, па сваки завапи своме богу, а и товар бацише у море да олакшају лађу. А Јона је био сишао у потпалубље, где је легао и чврсто заспао.

⁶ Капетан му приђе и рече: »Како можеш да спаваш? Устани и помоли се своме богу! Можда ће тај бог обратити пажњу на нас, па нећемо пропасти.«

⁷ Тада морнари рекоше један другом: »Хајде да бацимо коцку, да откријемо због кога нас је снашла ова несрећа.«

Тако бацише коцку, и она паде на Јону.

⁸ Они га упиташе: »Кажи нам, због кога нас је снашла ова несрећа? Којим се послом бавиш? Одакле си? Из које си земље и из ког народа?«

⁹ Он им одговори: »Ја сам Јеврејин и клањам се ГОСПОДУ, Богу неба^[a], који је начинио море и копно.«

¹⁰ Сазнавши од њега да бежи од ГОСПОДА, силно се уплашише и упиташе га: »Зашто си то учинио?«

¹¹ А море је постајало све узбурканије, па га они упиташе: »Шта да учинимо с тобом да би нам се море смирило?«

¹² »Дигните ме и баците у море«, одврати он, »па ће се море смирити. Знам да сам ја крив што вас је захватила ова жестока олуја.«

¹³ Људи покушаше да одвеслају назад према копну, али нису могли, јер је море било све узбурканије.

¹⁴ Тада завапише ГОСПОДУ: »ГОСПОДЕ, молимо те, не дај да погинемо због тога што ћемо овоме човеку одузети живот! Не сматрај нас кривима за проливање недужне крви, јер ти си, ГОСПОДЕ, учинио како ти се свидело.«

¹⁵ Потом узеше Јону и бацише га у море, и море престаде да бесни. ¹⁶ Они се збога тога силно уплашише ГОСПОДА, па му принеше клану жртву и заветоваше му се.

¹⁷ А ГОСПОД одреди једну велику рибу да прогута Јону, и Јона три дана и три ноћи проведе у рибљој утроби.

²⁴ Док се он тако бранио, Фест повика: »Булазниш, Павле! Велика ученост ти је помутила разум.«

²⁵ »Не булазним, уважени Фесте«, одговори Павле, »него истините и разумне речи говорим. ²⁶ Цар је у ово добро упућен и њему могу да говорим слободно. Не верујем да му је било шта од овог непознато, јер то се није догодило у неком запећку. ²⁷ Царе Агрипа, верујеш ли пророцима? Знам да верујеш.«

²⁸ Тада Агрипа рече Павлу: »Још мало и убедићеш ме да постанем хришћанин!«

²⁹ »Мало или много«, рече Павле, »ја се молим Богу да не само ти већ и сви ови који ме данас слушају постану као ја – изузев ових окова.«

³⁰ Тада устадоше цар, намесник, Верника и они који су с њима седели, ³¹ па, када су се повукли, разговарали су међу собом, говорећи: »Овај човек не чини ништа што заслужује смрт или окове.«

³² А Агрипа рече Фесту: »Да није уложио призив цару, могао би да буде ослобођен.«

Павле плови у Рим

27 Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије. ² Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. ³ Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе.

⁴ Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. ⁵ Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. ⁶ Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу.

⁷ Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, ⁸ па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја.

Јаирова кћи и жена која је дотакла Исусов огртач

(Мт 9,18-26; Мк 5,21-43)

⁴⁰ Када се Исус вратио, дочека га народ, јер су га сви очекивали. ⁴¹ Тада дође човек по имену Јаир, старешина синагоге, и паде му пред ноге, преклињући га да дође његовој кући, ⁴² јер је његова једина кћи, која је имала око дванаест година, била на самрти.

Док је Исус ишао, народ се гурао око њега. ⁴³ А тамо је била и једна жена која је дванаест година патила од крварења^[a] и нико није могао да је излечи. ⁴⁴ Она приђе Исусу с леђа, дотаче скут његовог огртача и њено крварење одмах престаде.

⁴⁵ А Исус упита: »Ко ме је дотакао?«

Пошто сви рекоше да нису, Петар рече: »Учитељу, народ се натискује и гура те.«

⁴⁶ Али Исус рече: »Неко ме је дотакао, јер сам осетио да је из мене изашла сила.«

⁴⁷ Када је жена видела да није остала непримећена, дрхтећи приђе и паде пред њим ничице, па пред свим народом рече зашто га је дотакла и како је одмах била излечена.

⁴⁸ »Кћери«, рече јој Исус, »твоја вера те је излечила. Иди у миру.«

⁴⁹ Док је он то говорио, дође један из дома старешине синагоге и рече: »Кћи ти је умрла. Немој више да мучиш учитеља.«

⁵⁰ А Исус је то чуо, па му рече: »Не бој се. Само веруј и она ће бити спасена.«

⁵¹ Када је стигао до куће, ником не даде да уђе с њим осим Петру, Јовану, Јакову и оцу и мајци детета. ⁵² А сви су плакали и туговали за њом.

»Не плачите«, рече им Исус, »јер она није умрла, него само спава.«

⁵³ Али они су му се подсмевали, јер су знали да је умрла.

⁵⁴ Исус је узе за руку и викну: »Дете, устани!«

⁵⁵ Дух јој се поврати, па она одмах устаде, а Исус нареди да јој дају да једе. ⁵⁶ Њени родитељи се запрепастише, а Исус им нареди да ником не причају шта се догодило.