Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
Обећање о владару из Витлејема
5 »Окупи сада своје чете,
граде чета,
јер смо под опсадом.
Владара Израеловог
штапом ће ударити по образу.
2 »А ти, Витлејеме Ефрато,
иако си мали међу братствима Јудиним,
из тебе ће ми изаћи
онај који ће владати над Израелом.
Његова је лоза древна, од давнина.«
3 Зато ће ГОСПОД оставити Израел
док се не породи она која је у трудовима.
Тада ће се и остала његова браћа
вратити Израелцима.
4 Он ће стајати и напасати своје стадо
снагом ГОСПОДЊОМ,
величанством Имена ГОСПОДА, свога Бога,
и оно ће живети спокојно,
јер ће његова величина
досегнути до крајева земље.
10 »Тога дана«, говори ГОСПОД,
»уништићу ти коње и разбити кола.
11 Уништићу ти градове широм земље
и порушити сва утврђења.
12 Уништићу твоје врачање,
па више неће бити твојих враџбина.
13 Уништићу у теби твоје резбарене ликове
и твоје свете стубове;
нећеш се више клањати својим делима.
14 Ишчупаћу твоје Ашерине мотке из тебе
и разорити ти градове.
15 У гневу и срџби извршићу одмазду
над народима који ме нису слушали.«
Павле пред Агрипом и Верником
13 Неколико дана касније, у Кесарију стигоше цар Агрипа и Верника да поздраве Феста.
14 Пошто су се тамо задржали више дана, Фест изложи цару Павлов случај, говорећи: »Овде је неки човек кога је Феликс оставио као затвореника. 15 Кад сам био у Јерусалиму, оптужише га првосвештеници и јудејске старешине и затражише да буде осуђен. 16 Ја им рекох да код Римљана није обичај да некога изруче пре него што се он, оптужени, суочи са тужитељима и добије прилику да се брани од оптужбе. 17 Стога нисам одуговлачио када су дошли овамо са мном, него одмах сутрадан седох на судијску столицу и наредих да доведу тог човека. 18 Његови тужитељи га окружише, али га не оптужише ни за један злочин који сам ја очекивао, 19 него су се с њим препирали о питањима њихове вере и о неком Исусу, који је умро, мада Павле тврди да је жив. 20 Не сналазећи се у таквој препирци, упитао сам га да ли би хтео да иде у Јерусалим, па да му се тамо суди за то. 21 Али, пошто се Павле позвао на своје право да га ми чувамо до одлуке његовог величанства, наредих да буде чуван док га не пошаљем цару.«
22 Тада Агрипа рече Фесту: »И сâм бих волео да чујем тог човека.«
А овај рече: »Чућеш га сутра.«
23 Сутрадан Агрипа и Верника дођоше у великом сјају и, са главним заповедницима и градским угледницима, уђоше у судницу, а Фест нареди да доведу Павла.
24 Тада Фест рече: »Царе Агрипа, и сви ви који сте присутни, погледајте овог човека. Због њега ме салеће цела јудејска заједница, и у Јерусалиму и овде, и виче да он више не треба да живи. 25 Али ја нисам нашао да је он учинио нешто што заслужује смрт, а пошто је он сам уложио призив његовом величанству, одлучио сам да га пошаљем. 26 Пошто немам ништа одређено о њему да напишем господару, извео сам га пред вас – пре свега пред тебе, царе Агрипа – да бих после овог испитивања имао шта да напишем. 27 Мислим, наиме, да је неразумно послати затвореника, а не навести за шта се окривљује.«
Светиљка
(Мк 4,21-25)
16 »Нико не пали светиљку да би је сакрио под посуду или ставио под постељу, него је ставља на свећњак, да они који улазе виде светлост. 17 Јер, нема ништа скривено што се неће открити и ништа тајно што се неће сазнати и изаћи на видело. 18 Зато пазите како слушате. Јер, ко има, даће му се још, а ко нема, одузеће му се и оно што мисли да има.«
Исусова мајка и браћа
(Мт 12,46-50; Мк 3,31-35)
19 Исусова мајка и браћа дођоше к њему, али нису могли да му приђу од народа.
20 Зато му јавише: »Твоја мајка и браћа стоје напољу и желе да те виде.«
21 А он им одговори: »Моја мајка и браћа су они који слушају Божију реч и извршавају је.«
Исус стишава олују
(Мт 8,23-27; Мк 4,35-41)
22 Једног дана Исус са својим ученицима уђе у чамац, па им рече: »Пређимо на другу страну језера.«
И испловише. 23 Док су пловили, Исус заспа, а олујни ветар захвати језеро и чамац поче да се пуни водом, па се нађоше у опасности.
24 Тада му ученици приђоше и пробудише га, говорећи: »Учитељу! Учитељу! Изгибосмо!«
А он устаде, запрети ветру и узбурканим таласима, и они утихнуше и све се умири.
25 »Где вам је вера?« упита он ученике.
А они, уплашени и зачуђени, почеше да питају један другог: »Ко је овај што заповеда и ветру и води, и они му се покоравају?«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International