Book of Common Prayer
Хоровођи. По напеву »Љиљани«. Давидов.
1 Спаси ме, Боже!
Воде ми се попеле до гуше,
2 у дубок муљ тонем,
где ногама нема ослонца.
У дубоке воде упадох,
таласи ме преплављују.
3 Изнемогох од дозивања,
грло ми промукло.
Очи ме заболеше Бога мога ишчекујући.
4 Оних што ме низашта мрзе
више је но власи ми на глави.
Много је мојих непријатеља без разлога,
терају ме да вратим што нисам украо.
5 Ти знаш моје безумље, Боже,
моја кривица није ти скривена.
6 Нека не буду осрамоћени због мене
они који те ишчекују,
Господе ГОСПОДЕ над војскама.
Нека се не постиде због мене
они који те траже,
Боже Израелов.
7 Јер, ради тебе трпим увреде
и стид ми покрива лице.
8 Странац сам својој браћи,
туђинац синовима моје мајке.
9 Изједа ме ревност за твој Дом
и на мене падају увреде оних који те вређају.
10 Кад плачем и постим,
вређају ме.
11 Кад се у кострет обучем,
узречица им постанем.
12 Они што седе на капији,
против мене говоре,
а пијанци о мени певају ругалице.
13 А ја се теби молим, ГОСПОДЕ.
У време своје наклоности,
у својој великој љубави, Боже,
услиши ме својим спасењем поузданим.
14 Ишчупај ме из блата,
не дај да потонем.
Избави ме од оних који ме мрзе,
из водâ дубоких.
15 Не дај да ме преплаве воде,
ни прогутају дубине,
ни да гробна јама своја уста затвори нада мном.
16 Услиши ме, ГОСПОДЕ,
јер твоја љубав је добра.
Окрени ми се у својој великој самилости.
17 Не криј своје лице од мене, твог слуге,
брзо ме услиши, јер сам у невољи.
18 Приђи и избави ми душу,
спаси ме због мојих непријатеља.
19 Ти знаш увреде које примих,
моју срамоту и стид.
Пред тобом су сви моји душмани.
20 Увреде ми сломише срце,
и разболех се.
Чекао сам да се неко сажали,
али таквог не би,
и да ме неко утеши,
али не нађох никог.
21 У јело ми ставише жучи,
кад ожеднех, дадоше ми да пијем сирће.
22 Нека им трпеза пред њима постане замка
и клопка за њихове пријатеље.
23 Нека им се помраче очи, да не виде,
и нека им се кукови тресу без престанка.
24 Излиј своју срџбу на њих,
нека их стигне твој љути гнев.
25 Нека им опусти табор –
не било никог да им станује у шаторима.
26 Јер, прогоне онога кога ти раниш
и причају о болу оних које прободеш.
27 Кривицу им додај на кривицу,
не дај да се оправдају пред тобом.
28 Нека буду избрисани из књиге живих,
нека не буду уписани с праведнима.
29 А ја сам јадан и болан;
нека ме твоје спасење заштити, Боже.
30 Песмом ћу хвалити Божије Име
и величати га песмом захвалницом.
31 Биће то ГОСПОДУ милије од вола,
милије од јунца с роговима и папцима.
32 Видеће то кротки и обрадовати се.
Живело вам срце, ви који Бога тражите.
33 ГОСПОД чује убоге
и не презире своје засужњене.
34 Нека га хвале небо и земља,
мора и све што се у њима креће,
35 јер Бог ће спасти Сион
и поново подићи градове Јудине.
Народ ће се тамо населити и запосести га.
36 Наследиће га потомци његових слугу,
пребивати у њему они који његово Име воле.
Књига трећа
(Псалми 73-89)
Псалам Асафов.
1 Заиста је добар Бог према Израелу,
према онима чистог срца.
2 А ја – замало ми ноге не посрнуше,
замало се не оклизнух корачајући,
3 јер сам завидео бахатима
гледајући благостање опаких.
4 Никакву патњу не трпе,
тело им здраво и снажно.
5 Немају брига као други,
нити их људске невоље погађају.
6 Зато им је охолост огрлица,
насиље одећа коју облаче.
7 Очи им подбуле од сала,
срце им препуно измишљотина.
8 Изругују се, говоре пакосно,
надмено прете тлачењем.
9 Устима присвајају небеса,
а језиком запоседају земљу.
10 Зато се народ њима окреће
и њихове речи гута као воду.
11 А они говоре: »Откуд Бог зна шта чинимо?«
и: »Зар Свевишњи има знање?«
12 Ето такви су опаки –
увек безбрижни, богатство гомилају.
13 Узалуд сам чисто срце чувао
и руке прао у недужности.
14 Поваздан ме погађају невоље
и казну примам сваког јутра.
15 Да сам рекао: »И ја ћу говорити тако«,
издао бих твоју децу.
16 Али, кад сам све то покушао да разумем,
сувише тешко ми је било
17 док нисам ушао у Божије светилиште
– тада схватих какав им је крај:
18 Заиста, на клизаво место их стављаш,
у пропаст их обараш.
19 У једном трену пропадају,
докраја збрисани ужасом.
20 Као што човек заборави сан кад се пробуди,
тако ћеш и ти, Господе, заборавити њихов лик кад устанеш.
21 Кад ми је срце било чемерно
и мисли огорчене,
22 био сам безумник и незналица,
живинче бесловесно пред тобом.
23 Али ипак сам стално с тобом,
ти ме за десницу држиш.
24 Својим саветима ме водиш,
а на крају ћеш ме увести у славу.
25 Кога ја на небу имам осим тебе?
А уз тебе, ништа ми на земљи није мило.
26 Занемоћати ми може тело и срце,
али Бог је снага мога срца
и мој део довека.
27 Пропашће они који су далеко од тебе;
ти затиреш све који су ти неверни.
28 А за мене је добро да будем у Божијој близини;
у Господу ГОСПОДУ налазим уточиште.
Причаћу о свим твојим делима.
Ксерксова гозба
1 Ово се догодило у време Ксеркса, онога Ксеркса који је владао над сто двадесет седам покрајина од Индије до Куша. 2 У то време је цар Ксеркс владао са свог царског престола у тврђави града Сузе.
3 Треће године своје владавине приредио је гозбу за све своје поглаваре и службенике, па су се тако на њој нашли персијски и међански великаши, племићи и поглавари покрајина. 4 Пуних стотину осамдесет дана показивао је он богатство и славу свога царства и сјај и раскош свога величанства.
10 Седмога дана, када је цар био весео од вина, он рече Мехуману, Бизти, Харвони, Бигти, Авагти, Зетару и Каркасу, седморици евнуха који су му служили, 11 да пред њега доведу царицу Вашти с царским оглављем, да народу и поглаварима покаже њену лепоту. Јер, Вашти је била прелепа. 12 Али, када су јој евнуси пренели цареву заповест, царица Вашти одби да дође. На то се цар силно разгневи и разјари.
13 Пошто је цар имао обичај да се посаветује са стручњацима за закон и правосуђе, он упита мудраце који су били стручњаци за текућа збивања 14 и били блиски цару – Каршену, Шетара, Адмату, Таршиша, Мереса, Марсену и Мемухана, седморицу поглавара Персије и Медије који су смели слободно да приступају цару и који су заузимали највише положаје у царству: 15 »Шта, по закону, треба да се уради са царицом Вашти зато што се није покорила заповести цара Ксеркса коју су јој пренели евнуси?«
16 Тада Мемухан одговори пред царем и поглаварима: »Царица Вашти није скривила само цару већ и свим поглаварима и свим народима свих покрајина цара Ксеркса. 17 Јер, све жене ће дознати за царичино понашање, па ће презирати своје мужеве и говорити: ‚Цар Ксеркс је заповедио да се царица Вашти доведе пред њега, а она није дошла.‘ 18 И колико данас ће жене персијских и међанских поглавара које су чуле за царичино понашање то испричати свим царевим поглаварима, па неће бити краја непоштовању и гневу. 19 Стога, ако је цару по вољи, нека изда царски указ да Вашти више не сме да изађе пред цара Ксеркса и нека се тај указ упише међу законе Персије и Медије, који не могу да се опозову. И нека цар њен царски положај дâ другој, бољој од ње.
У Солуну
17 Када су прошли кроз Амфипољ и Аполонију, стигоше у Солун, где је била јудејска синагога.
2 Павле, по свом обичају, уђе к њима, па је три суботе с њима расправљао о Писмима, 3 објашњавајући и доказајући: »Требало је да Христос страда и да васкрсне из мртвих. А тај Христос је Исус кога вам ја објављујем.«
4 Неки од њих су били уверени, па се придружише Павлу и Сили, а тако и много побожних Грка и немали број угледних жена. 5 Али Јудеје обузе завист, па покупише неке зликовце с трга, окупише светину и изазваше метеж у граду. Онда навалише на Јасонову кућу, тражећи Павла и Силу да их изведу пред народ.
6 А кад их нису нашли, одвукоше Јасона и још неку браћу пред градске поглаваре, вичући: »И овамо су дошли они који су узбунили цео свет, 7 а Јасон их је примио у своју кућу! Сви они раде против царевих уредби, јер говоре да постоји други цар – Исус!«
8 Када су народ и градски поглавари то чули, узнемирише се, 9 па их ослободише тек када су од Јасона и осталих узели залог.
У Верији
10 Чим је пала ноћ, браћа послаше Павла и Силу у Верију. Када су стигли онамо, уђоше у јудејску синагогу. 11 Тамо су људи били племенитији од оних у Солуну, па веома спремно прихватише Реч. Свакодневно су истраживали Писма да виде да ли је тако. 12 И многи од њих повероваше, а тако и многе угледне Гркиње и немали број Грка.
13 Када су Јудеји из Солуна дознали да Павле и у Верији објављује Божију реч, дођоше, па и тамо подјарише и узбунише народ. 14 Тада браћа одмах послаше Павла у приморје, а Сила и Тимотеј остадоше у Верији. 15 Пратиоци одведоше Павла у Атину, па, примивши заповест за Силу и Тимотеја да што брже дођу к њему, одоше.
36 Док имате светлост, верујте у светлост, да будете синови светлости.«
Када је то изговорио, оде и сакри се од њих.
Јудеји и даље не верују
37 Иако је Исус сва знамења учинио пред њима, они му не повероваше, 38 да се испуне речи пророка Исаије, који је рекао:
»Господе, ко је поверовао нашој поруци
и коме се открила рука Господња?«(A),
39 Зато нису могли да поверују, јер је још Исаија рекао:
40 »Заслепио им је очи
и отврднуо срце,
да очима не виде
и срцем не разумеју,
и не обрате се,
да их излечим.«(B)
41 Исаија је то рекао, јер је видео Исусову славу и говорио о њему.
42 Ипак, многи поглавари су веровали у њега, али то нису признавали због фарисеја, да не би били изопштени из синагоге. 43 Јер, више су волели људску славу од Божије.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International