Book of Common Prayer
Хоровођи. По напеву »Љиљани.« Потомака Корејевих. Маскил. Љубавна песма.
1 Из срца ми надиру предивне речи
док за цара ово дело састављам.
Језик ми је писаљка вештог писара.
2 Најлепши си од рода људског,
умилне речи с усана ти теку.
Није чудо што те Бог довека благословио.
3 Мач припаши уз бедро, ратниче,
опаши се сјајем и величанством.
4 У свом величанству изјаши
за истину, кроткост и праведност.
Твоја је десница
за задивљујућа дела увежбана.
5 Твоје оштре стреле пробиће
срце царевих непријатеља,
па ће ти народи падати пред ноге.
6 Твој престо је, Боже[a], заувек и довека
и жезло правичности жезло је твога царства.
7 Волиш праведност, а мрзиш опакост.
Зато те је Бог, твој Бог, помазао уљем радости
као ниједнога од твојих другова.
8 Сва твоја одећа смирном,
алојем и касијом мирише
у палатама слоновачом украшеним
док у свирци жичаних инструмената уживаш.
9 Кнегиње су међу твојим дворанкама,
уз десницу ти невеста, будућа царица,
окићена златом офирским.
10 »Чуј, кћери, помно ме саслушај:
Заборави свој народ и дом свога оца.
11 Цар ће жудети за твојом лепотом;
потчини му се, јер он ће ти бити господар.
12 Кћи тирска донеће ти дар,
народ најбогатији тражити твоју наклоност.«
13 Кнегиња у венчаници протканој златом
као бисер је у златном лежишту.
14 У руху од шареног веза уводе је к цару
са деверушама које је прате.
15 Уводе их с радошћу и клицањем,
у цареву палату улазе.
16 Твоје праоце наследиће твоји синови;
поставићеш их за поглаваре по свој земљи.
17 Учинићу да ти се имена сећају кроз сва поколења;
зато ће те народи славити заувек и довека.
Хоровођи. Потомака Корејевих. Псалам.
1 Пљешћите рукама, сви народи,
вичите Богу гласом радосним.
2 Страшан је ГОСПОД, Свевишњи,
Цар велики над свом земљом.
3 Он нам потчини народе,
под ноге народности стави.
4 Он нам изабра наследство,
понос Јакова, кога је заволео. Села
5 Бог се успиње уз клицање,
ГОСПОД уз звук рога овнујског.
6 Певајте псалме ГОСПОДУ, певајте!
Певајте псалме Цару нашем, певајте!
7 Јер, Бог је Цар свега света.
Маскил му певајте!
8 Бог влада над народима,
Бог на свом светом престолу седи.
9 Окупљају се владари народâ
са народом Бога Авраамовог,
јер сви моћници на земљи
Богу припадају.
Он је силно узвишен.
Песма. Псалам потомака Корејевих.
1 Велик је ГОСПОД и хвале предостојан
у граду нашега Бога.
Његова света гора,
2 на лепој висини, радост је све земље.
Гора Сион је као висови Цафона[a],
она је град Цара великога.
3 Бог се у њеним кулама
показа као њено утврђење високо.
4 Јер, кад су се цареви удружили,
кад су заједно кренули на њу,
5 видеше је и запрепастише се,
па побегоше у силном страху.
6 Тамо их обузе дрхтавица,
грчеви као у жене у трудовима,
7 као кад источни ветар
лађе таршишке разбија.
8 Што смо чули, то смо и видели
у граду ГОСПОДА над војскама,
у граду нашега Бога:
Бог га чини чврстим довека. Села
9 Усред твога Храма, ГОСПОДЕ,
о твојој љубави размишљамо.
10 Као и глас о теби, Боже,
тако се и хвале теби
шире до крајева земље.
Твоја десница правду подржава.
11 Радоваће се гора Сион,
клицати Јудини градови
због твојих пресуда.
12 Прођите око Сиона, идите око њега,
његове куле пребројте;
13 добро погледајте његове бедеме,
осмотрите му тврђаве,
да о њима причате нараштају следећем.
14 Јер, овај Бог је наш Бог заувек и довека,
он ће нас вечно[b] водити.
29 Потом Јов настави своју беседу и рече:
2 »О, да су ми месеци који су протекли,
дани кад ме је Бог чувао,
3 кад ми је светиљка његова сијала над главом
и кад сам у његовој светлости ходао кроз таму,
4 дани мог зрелог доба,
кад ми је Божије пријатељство шатор наткриљивало,
5 кад је Свесилни још био са мном
и моја деца ме окруживала,
6 кад су моје стазе пливале у млеку,
а из стена ми се потоци уља изливали.
7 Кад сам долазио на градску капију
и заузимао своје место на тргу,
8 младићи би ме видели и уклањали се,
а старци се дизали и остајали да стоје.
9 Поглавари би прекидали разговор
и уста покривали руком,
10 гласови племићâ би утихнули,
језик би им се за непце залепио.
11 Ко год ме чуо, хвалио ме,
и ко год ме видео, лепо је говорио о мени,
12 јер сам избављао сиромаха када завапи
и сироче без помоћи.
13 Самртник ме благосиљао;
учинио сам да срце удовице радосно кличе.
14 Праведност сам обукао као одећу,
правда ми је била огртач и оглавље.
15 Био сам очи слепоме и ноге хромоме;
16 био сам отац убогима
и незнанца заступао у парници.
17 Ломио сам очњаке покварењаку
и плен му отимао између зуба.
18 Мислио сам: ‚Умрећу у свом гнезду,
дани ће ми бити као зрнца песка.
19 Корење ће ми допирати до воде,
а роса ми сву ноћ лежати по гранама.
20 Снага ће ми се стално обнављати
и лук ће ми у руци бити као нов.‘
Павле и Варнава у Иконијуму
14 У Иконијуму Павле и Варнава уђоше у јудејску синагогу и тамо су тако говорили да је поверовало силно мноштво Јудеја и Грка. 2 А Јудеји који нису поверовали подбунише и огорчише душе незнабожаца против браће. 3 Ипак, Павле и Варнава тамо остадоше дуго и смело су говорили о Господу, који је потврђивао Реч о својој милости дајући им да чине знамења и чуда.
4 Међу становницима града настаде подвојеност: једни су били на страни Јудеја, други на страни апостолâ. 5 Када су незнабошци и Јудеји, заједно са својим поглаварима, кренули да их злоставе и каменују, 6 они то дознаше, па побегоше у ликаонске градове Листру и Дерву и њихову околину, 7 па су тамо проповедали еванђеље.
Павле и Варнава у Листри
8 А у Листри је седео један човек коме су ноге биле одузете; био је хром од рођења и никад није ходао.
9 Док је слушао Павла како говори, Павле га продорно погледа и виде да верује у излечење, 10 па веома гласно рече: »Осови се на ноге!«
И човек скочи и прохода.
11 Када је народ видео шта је Павле учинио, повика на ликаонском: »Богови су постали слични људима и сишли к нама!«
12 Варнаву назваше Зевсом, а Павла Хермесом, пошто је он био главни говорник. 13 А свештеник Зевсовог храма, који се налазио одмах поред града, доведе бикове и донесе венце на градску капију, па хтеде с народом да им принесе жртву.
14 Када су апостоли Варнава и Павле чули за то, раздреше своју одећу, па улетеше међу народ, вичући: 15 »Људи, шта то радите? И ми смо само људи као и ви. Ми вам проповедамо еванђеље, да се од ових испразности окренете живоме Богу, који је створио небо, земљу и море, и све у њима. 16 Он је у прошлости[a] пустио све народе да иду својим путем, 17 али вас ипак није оставио без сведочанства о себи: он вам чини добро, даје вам кишу са неба и родне године, обиље хране и радост у срцу.«
18 И једва су их овим речима одвратили да им не принесу жртву.
31 Тада Јудеји поново дограбише камење да га каменују, 32 а Исус им рече: »Показао сам вам многа добра дела од Оца. За које од њих ме каменујете?«
33 »Не каменујемо те за добро дело«, одговорише му Јудеји, »него за хулу и зато што се ти, човек, издајеш за Бога.«
34 А Исус им рече: »Зар није записано у вашем закону: ‚Ја рекох: богови сте‘(A)? 35 Ако је боговима назвао оне којима је дошла Божија реч – а Писмо се не може укинути – 36 како можете ономе кога је Отац освештао и послао на свет да кажете: ‚Хулиш‘, зато што сам рекао да сам Син Божији? 37 Ако не чиним дела свога Оца, не верујте ми. 38 Али, ако их чиним, све ако мени и не верујете, верујте делима, да увидите и спознате да је Отац у мени и да сам ја у Оцу.«
39 Тада они опет покушаше да га ухвате, али им он измаче из руку.
40 Исус се онда опет врати на другу страну реке Јордан, на место где је Јован раније крштавао, и тамо остаде.
41 Многи дођоше к њему и рекоше: »Јован није учинио ниједно знамење, али све што је рекао за овога, истина је!«
42 И многи тамо повероваше у њега.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International