Book of Common Prayer
Михтам Давидов.
1 Чувај ме, Боже,
јер у тебе се уздам.
2 Ти рече ГОСПОДУ: »Ти си мој Господ,
без тебе ништа добро немам«,
3 али и о боговима који су свети народима земље:
»Величанствени су,
у њима је сва моја наслада.«
4 Умножиће се муке
оних који за другим боговима трче.
Нећу да изливам њихове крваве леванице,
ни њихова имена уснама да помињем.
5 ГОСПОДЕ, ти си одредио мој део и моју чашу,
ти чврсто држиш што ми је додељено.
6 Међе ми на лепу земљу падоше;
да, прекрасно је моје наследство.
7 Благосиљам ГОСПОДА, који ме саветује,
чак ме и ноћу опомиње савест.
8 ГОСПОД ми је стално пред очима,
јер ми је здесна, нећу посрнути.
9 Зато ми се срце радује и душа весели.
И тело ће ми спокојно почивати,
10 јер ми душу нећеш оставити у Шеолу,
ни дати да твој верни иструне.
11 Показаћеш ми стазу живота,
својим лицем радошћу ме испунити,
теби здесна милином вечном.
Молитва Давидова.
1 Чуј моју молбу за правду, ГОСПОДЕ,
обрати пажњу на мој вапај.
Саслушај моју молитву,
која не долази с усана лажљивих.
2 Нека ми од тебе дође оправдање на суду,
нека твоје очи виде шта је правично.
3 Истражиш ли ми срце и испиташ ли ме ноћу,
провериш ли ме огњем, никакво зло нећеш наћи.
Уста ме моја не наводе
4 да чиним што други људи чине.
Речју твојих усана сачувах се
од стаза насиља.
5 Кораци ми чврсто прионуше уз твоје стазе,
ноге ми се не оклизнуше.
6 Вапијем ти, Боже, јер ћеш ме услишити,
саслушај ме и чуј моје речи.
7 Покажи своју љубав чудесну,
ти који десницом својом од душмана спасаваш
оне који се у тебе уздају.
8 Чувај ме као зеницу свога ока.
У сенци својих крила ме сакриј
9 од опаких који на мене насрћу,
од смртних непријатеља који ме окружују.
10 Затворише своје срце бешћутно,
устима надмено говоре.
11 Ушли су ми у траг, већ ме опколише,
очима вребају да ме на земљу оборе
12 као лав што једва чека плен да растргне,
као млади лав што вреба из скровишта.
13 Устани, ГОСПОДЕ, стани му на пут и обори га!
Својим мачем од опакога ме избави!
14 Својом руком их уклони, ГОСПОДЕ,
уклони их из света живих,
а драгоцене своје насити:
нека су им трбуси пуни
и нека својој деци остављају што претекне.
15 А ја, ја ћу у праведности
твоје лице гледати.
Кад се пробудим,
твојим ликом ћу се ситити.
Хоровођи. По напеву »Кошута у зору«. Псалам Давидов.
1 Боже мој, Боже мој,
зашто си ме оставио?
Далеко су од спасења
речи мога ридања.
2 Боже мој, вапијем дању,
а ти не одговараш,
и ноћу, али нема ми починка.
3 Ти си Свети који царује
међу хвалама Израеловим.
4 У тебе су се наши праоци уздали,
уздали се, и ти их избавио.
5 Вапили су к теби, и спасавали се,
у тебе се уздали, и нису се постидели.
6 А ја сам црв, а не човек;
људи ме вређају, народ презире.
7 Сви који ме виде, исмевају ме,
ругају ми се и одмахују главом:
8 »У ГОСПОДА се узда – нека га ГОСПОД спасе.
Нека га избави ако му је омилио.«
9 А ти си ме извео из мајчине утробе,
испунио ме уздањем већ на грудима мајке.
10 На тебе се од мајчине утробе ослањам;
ти си Бог мој још откад сам јој у трбуху био.
11 Не буди далеко од мене, јер невоља је близу,
а никога да помогне.
12 Многи бикови ме опколише,
снажни бикови башански окружују ме.
13 Уста су разјапили на мене
лавови што плен раздиру и ричу.
14 Као вода се изливам,
све ми се кости ишчашиле.
Срце ми као восак,
у мени се истопило.
15 Грло ми се осушило као суд грнчарски,
језик за непце залепио.
У смртни прах си ме положио.
16 Пси ме опколише,
чопор зликоваца око мене кружи.
Руке и ноге ми прободоше[a],
17 све кости своје пребројати могу.
Гледају ме и ликују.
18 Моју одећу разделише међу собом
и бацише коцку за моје одело.
19 Али ти, ГОСПОДЕ, не буди далеко од мене!
Снаго моја, у помоћ ми похитај!
20 Душу ми избави од мача,
живот драгоцени од псећих шапа.
21 Спаси ме из лављих уста,
услиши ме пред роговима бивољим.
22 Објавићу твоје Име својој браћи,
усред скупа ћу те хвалити.
23 Хвалите ГОСПОДА, ви који га се бојите.
Славите га, сви потомци Јаковљеви.
Плашите га се, сви потомци Израелови.
24 Јер, он није презрео патње невољникове
ни гнушао их се.
Није сакрио своје лице од њега,
него га је чуо кад је завапио.
25 Од тебе су моје хвале
на великом скупу;
пред онима који те се боје
извршићу своје завете.
26 Кротки ће јести и наситити се;
хвалиће ГОСПОДА они који га траже.
Живели довека!
27 Сетиће се ГОСПОДА сви крајеви земље
и вратити му се;
поклониће се пред њим
све породице незнабожаца.
28 Јер, царска власт припада ГОСПОДУ –
он влада над народима.
29 Јешће и клањати му се сви људи у снази.
На колена ће пред њим пасти сви који у смртни прах силазе,
који своју душу не могу да сачувају у животу.
30 Потомство ће му служити.
О Господу ће причати следећем поколењу
31 и његову праведност објављивати народу још нерођеном:
»Овако је учинио ГОСПОД.«
Хвалоспев мудрости
8 Зар мудрост не зове?
Зар умност не диже свој глас?
2 Она стоји на висовима дуж пута,
где се стазе сусрећу;
3 крај градских капија, на улазима,
из свега гласа виче:
4 »Вас позивам, људи,
својим гласом род људски.
5 Ви лаковерни, стекните разборитост,
ви нерезумни, уразумите се.
6 Слушајте, јер о важним стварима ћу говорити,
својим уснама казиваћу што је право.
7 Моја уста зборе истину,
опакост је одвратна мојим уснама.
8 Правичне су све речи мојих уста,
ниједна није крива ни изопачена.
9 Проницљивима све су оне праве,
исправне онима који имају знање.
10 Моје поуке узмите место сребра,
знање место сувог злата.
11 Јер, мудрост је вреднија од драгуљâ –
шта год да пожелите, није јој равно.
12 »Ја, мудрост, станујем с разборитошћу,
знање и промишљеност поседујем.
13 Страх од ГОСПОДА јесте мрзети зло.
Мрзим охолост и бахатост,
опако понашање и лажљива уста.
14 Моји су савети и здраво расуђивање,
ја имам умност и моћ.
15 По мени владају цареви
и владари правичне законе доносе.
16 По мени владају кнежеви
и племићи и све судије на земљи.
17 Ја волим оне који мене воле
и мене налазе они који ме траже.
18 Код мене су богатство и част,
трајно имање и благостање.
19 Мој плод је бољи од сувог злата,
мој принос вреднији од чистог сребра.
20 Ја идем путем праведности,
стазама правде,
21 да имање подарим онима који ме воле
и да им напуним ризнице.
1 Старешина,
изабраној госпођи и њеној деци коју волим у истини – и не само ја него и сви који су упознали истину – 2 због истине која живи у нама и која ће с нама бити довека:
3 милост, милосрђе и мир од Бога Оца и од Исуса Христа, Очевог Сина, биће с нама у истини и љубави.
4 Много сам се обрадовао што сам међу твојом децом нашао неке који живе у складу са истином, баш као што смо примили заповест од Оца. 5 И сада те молим, госпођо – а не пишем ти неку нову заповест, него исту ону коју имамо од почетка – да волимо један другога. 6 А ово је љубав: да живимо по његовим заповестима. Као што сте чули од почетка, та заповест је: живите у љубави.
7 Јер, многе варалице, које не признају[a] да је Исус Христос дошао у телу, изашле су у свет. Сваки такав је варалица и антихрист. 8 Пазите на себе, да не изгубите оно што сте зарадили, него да примите пуну плату. 9 Ко год претера и не остане у Христовом учењу, тај нема Бога. Ко остаје у том учењу, има и Оца и Сина. 10 Ако вам неко долази, а не доноси то учење, не примајте га у кућу и не поздрављајте га. 11 Јер, ко га поздравља, узима удела у његовим злим делима.
12 Имао бих још много да вам пишем, али нећу папиром и мастилом, него се надам да ћу доћи к вама и с вама разговарати лицем у лице, да наша радост буде потпуна.
13 Поздрављају те деца твоје изабране сестре.
Господар суботе
(Мк 2,23-28; Лк 6,1-5)
12 У то време је Исус једне суботе пролазио кроз житна поља. А његови ученици огладнеше, па почеше да кидају класове и да их једу.
2 Када су то видели фарисеји, рекоше: »Гледај, твоји ученици чине оно што не сме да се чини у суботу!«
3 Тада им Исус рече: »Зар нисте читали шта је учинио Давид када су он и његови пратиоци огладнели? 4 Ушао је у Божији дом и јео свете хлебове, иако ни он ни његови пратиоци нису смели да их једу, него само свештеници. 5 Или, зар нисте читали у Закону да суботом и свештеници у Храму скврнаве суботу, и нису криви? 6 А ја вам кажем: овде је неко већи[a] од Храма. 7 Кад бисте знали шта значи: ‚Милосрђе хоћу, а не жртве‘(A), не бисте осуђивали оне који нису криви. 8 Јер, Син човечији је господар суботе.«
Излечење човека са осушеном руком
(Мк 3,1-6; Лк 6,6-11)
9 Потом оде оданде и уђе у њихову синагогу. 10 А тамо је био један човек са осушеном руком.
Они упиташе Исуса с намером да га оптуже: »Да ли се суботом сме лечити?«
11 Он им рече: »Који од вас неће ухватити и извадити своју једину овцу ако она у суботу упадне у јаму? 12 А колико је човек вреднији од овце! Зато се суботом сме чинити добро.«
13 Онда рече оном човеку: »Испружи руку.«
И човек је испружи и она му постаде здрава као и друга. 14 А фарисеји изађоше, па се договорише како да га убију.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International