Book of Common Prayer
Михтам Давидов.
1 Чувај ме, Боже,
јер у тебе се уздам.
2 Ти рече ГОСПОДУ: »Ти си мој Господ,
без тебе ништа добро немам«,
3 али и о боговима који су свети народима земље:
»Величанствени су,
у њима је сва моја наслада.«
4 Умножиће се муке
оних који за другим боговима трче.
Нећу да изливам њихове крваве леванице,
ни њихова имена уснама да помињем.
5 ГОСПОДЕ, ти си одредио мој део и моју чашу,
ти чврсто држиш што ми је додељено.
6 Међе ми на лепу земљу падоше;
да, прекрасно је моје наследство.
7 Благосиљам ГОСПОДА, који ме саветује,
чак ме и ноћу опомиње савест.
8 ГОСПОД ми је стално пред очима,
јер ми је здесна, нећу посрнути.
9 Зато ми се срце радује и душа весели.
И тело ће ми спокојно почивати,
10 јер ми душу нећеш оставити у Шеолу,
ни дати да твој верни иструне.
11 Показаћеш ми стазу живота,
својим лицем радошћу ме испунити,
теби здесна милином вечном.
Молитва Давидова.
1 Чуј моју молбу за правду, ГОСПОДЕ,
обрати пажњу на мој вапај.
Саслушај моју молитву,
која не долази с усана лажљивих.
2 Нека ми од тебе дође оправдање на суду,
нека твоје очи виде шта је правично.
3 Истражиш ли ми срце и испиташ ли ме ноћу,
провериш ли ме огњем, никакво зло нећеш наћи.
Уста ме моја не наводе
4 да чиним што други људи чине.
Речју твојих усана сачувах се
од стаза насиља.
5 Кораци ми чврсто прионуше уз твоје стазе,
ноге ми се не оклизнуше.
6 Вапијем ти, Боже, јер ћеш ме услишити,
саслушај ме и чуј моје речи.
7 Покажи своју љубав чудесну,
ти који десницом својом од душмана спасаваш
оне који се у тебе уздају.
8 Чувај ме као зеницу свога ока.
У сенци својих крила ме сакриј
9 од опаких који на мене насрћу,
од смртних непријатеља који ме окружују.
10 Затворише своје срце бешћутно,
устима надмено говоре.
11 Ушли су ми у траг, већ ме опколише,
очима вребају да ме на земљу оборе
12 као лав што једва чека плен да растргне,
као млади лав што вреба из скровишта.
13 Устани, ГОСПОДЕ, стани му на пут и обори га!
Својим мачем од опакога ме избави!
14 Својом руком их уклони, ГОСПОДЕ,
уклони их из света живих,
а драгоцене своје насити:
нека су им трбуси пуни
и нека својој деци остављају што претекне.
15 А ја, ја ћу у праведности
твоје лице гледати.
Кад се пробудим,
твојим ликом ћу се ситити.
Хоровођи. По напеву »Кошута у зору«. Псалам Давидов.
1 Боже мој, Боже мој,
зашто си ме оставио?
Далеко су од спасења
речи мога ридања.
2 Боже мој, вапијем дању,
а ти не одговараш,
и ноћу, али нема ми починка.
3 Ти си Свети који царује
међу хвалама Израеловим.
4 У тебе су се наши праоци уздали,
уздали се, и ти их избавио.
5 Вапили су к теби, и спасавали се,
у тебе се уздали, и нису се постидели.
6 А ја сам црв, а не човек;
људи ме вређају, народ презире.
7 Сви који ме виде, исмевају ме,
ругају ми се и одмахују главом:
8 »У ГОСПОДА се узда – нека га ГОСПОД спасе.
Нека га избави ако му је омилио.«
9 А ти си ме извео из мајчине утробе,
испунио ме уздањем већ на грудима мајке.
10 На тебе се од мајчине утробе ослањам;
ти си Бог мој још откад сам јој у трбуху био.
11 Не буди далеко од мене, јер невоља је близу,
а никога да помогне.
12 Многи бикови ме опколише,
снажни бикови башански окружују ме.
13 Уста су разјапили на мене
лавови што плен раздиру и ричу.
14 Као вода се изливам,
све ми се кости ишчашиле.
Срце ми као восак,
у мени се истопило.
15 Грло ми се осушило као суд грнчарски,
језик за непце залепио.
У смртни прах си ме положио.
16 Пси ме опколише,
чопор зликоваца око мене кружи.
Руке и ноге ми прободоше[a],
17 све кости своје пребројати могу.
Гледају ме и ликују.
18 Моју одећу разделише међу собом
и бацише коцку за моје одело.
19 Али ти, ГОСПОДЕ, не буди далеко од мене!
Снаго моја, у помоћ ми похитај!
20 Душу ми избави од мача,
живот драгоцени од псећих шапа.
21 Спаси ме из лављих уста,
услиши ме пред роговима бивољим.
22 Објавићу твоје Име својој браћи,
усред скупа ћу те хвалити.
23 Хвалите ГОСПОДА, ви који га се бојите.
Славите га, сви потомци Јаковљеви.
Плашите га се, сви потомци Израелови.
24 Јер, он није презрео патње невољникове
ни гнушао их се.
Није сакрио своје лице од њега,
него га је чуо кад је завапио.
25 Од тебе су моје хвале
на великом скупу;
пред онима који те се боје
извршићу своје завете.
26 Кротки ће јести и наситити се;
хвалиће ГОСПОДА они који га траже.
Живели довека!
27 Сетиће се ГОСПОДА сви крајеви земље
и вратити му се;
поклониће се пред њим
све породице незнабожаца.
28 Јер, царска власт припада ГОСПОДУ –
он влада над народима.
29 Јешће и клањати му се сви људи у снази.
На колена ће пред њим пасти сви који у смртни прах силазе,
који своју душу не могу да сачувају у животу.
30 Потомство ће му служити.
О Господу ће причати следећем поколењу
31 и његову праведност објављивати народу још нерођеном:
»Овако је учинио ГОСПОД.«
Соломон се спрема да сагради Храм
(2. Лет 2,1-18)
5 Када је Хирам, цар Тира, чуо да је Соломон помазан за цара место свог оца Давида, посла изасланике Соломону, јер је увек био Давидов пријатељ.
2 Тада Соломон поручи Хираму: 3 »Ти знаш да мој отац Давид, због ратова које је водио са свим околним народима, није могао да сагради дом за Име ГОСПОДА, свога Бога, све док му ГОСПОД није положио непријатеље под ноге. 4 Али сада ми је ГОСПОД, мој Бог, дао мир са свим суседима и више не прети ниједан противник ни несрећа.
5 »Стога намеравам да саградим дом за Име ГОСПОДА, свога Бога, као што је ГОСПОД рекао мом оцу Давиду: ‚Твој син кога ћу поставити на твој престо место тебе саградиће дом за моје Име.‘[a]
6 »Зато заповеди да ми се насече либанских кедрова. Моје слуге ће радити с твојим слугама, а ја ћу платити твојим слугама колику год надницу одредиш. Јер, ти знаш да код нас нема никога ко уме да обара стабла као Сидонци.«
7 Када је Хирам чуо Соломонову поруку, веома се обрадова и рече: »Благословен ГОСПОД данас, јер је Давиду дао мудрог сина да влада овим великим народом.«
8 Онда Хирам поручи Соломону: »Примио сам поруку коју си ми послао и снабдећу те са колико год желиш кедрових и борових дебала. 9 Моје слуге ће их довлачити с Либана до мора, а ја ћу их, увезане у сплавове, отпремати морем до места које назначиш. Тамо ћу их развезивати, па их ти одвози. Ти ћеш заузврат снабдевати храном мој двор.«
10 Тако је Хирам снабдевао Соломона кедровим и боровим деблима колико год их је овај желео, 11 а Соломон је сваке године давао Хираму двадесет хиљада кора[b] пшенице за исхрану његовог двора и уз то двадесет хиљада бата[c] уља од изгњечених маслина.
12 ГОСПОД је дао Соломону мудрост, као што му је и обећао. Између Хирама и Соломона владао је мир, па њих двојица склопише савез.
13 Цар Соломон одреди кулучаре из целог Израела, њих тридесет хиљада. 14 Сваког месеца их је слао у Либан у сменама од по десет хиљада, па су један месец проводили у Либану, а два месеца код куће. За кулучаре је био задужен Адонирам. 15 Соломон је имао седамдесет хиљада носача терета и осамдесет хиљада каменорезаца у брдима, 16 као и три хиљаде три стотине предрадника који су надгледали посао и управљали радницима. 17 По царевој заповести вадили су из каменоломâ громаде најбољег камена да од њих исклешу темеље Храма. 18 Соломонови и Хирамови градитељи и Гевалци секли су и припремали дрво и камен за изградњу Храма.
Соломон гради Храм
(2. Лет 3,1-7)
6 Четири стотине осамдесете године после изласка Израелаца из Египта, четврте године своје владавине над Израелом, у месецу зиву, другом месецу, Соломон поче да гради Дом ГОСПОДЊИ.
7 Храм је зидан само од камена који је већ био исклесан у каменолому, па се током градње Храма није чуо ни чекић, ни длето, ни други гвоздени алат.
На Малти
28 Када смо се тако спасли, сазнасмо да се острво зове Малта. 2 Домороци нам исказаше необичну љубазност. Наложише ватру и све нас примише, јер је почела киша и било је хладно. 3 Павле накупи нарамак грана, али, док га је стављао на ватру, због врелине изађе змија и припи му се уз руку.
4 Када су домороци видели како му змија виси са руке, рекоше један другом: »Мора да је овај човек убица. Спасао се од мора, али Правда му не дâ да живи.«
5 Али Павле отресе животињу у ватру и ништа му није било. 6 А они су очекивали да ће да отекне или да ће одједном да падне мртав. Када су, после дугог чекања, видели да му се ништа необично није десило, променише мишљење, па почеше да говоре да је бог.
7 А у близини се налазило имање поглавара острва, који се звао Публије. Он нас прими у свој дом и три дана нас је љубазно гостио. 8 А Публијев отац је лежао, јер су га мучиле грозница и срдобоља. Павле уђе код њега, помоли се, па положи руке на њега и излечи га. 9 После тога почеше да долазе и други болесни са острва, и беху излечени. 10 Због тога нам указаше многе почасти, а кад смо одлазили, снабдеше нас оним што нам је било потребно.
Долазак у Рим
11 Отпловили смо три месеца касније на једној александријској лађи која је презимила на острву, а заштитни знак су јој били Диоскури[a]. 12 Стигосмо у Сиракузу, где остадосмо три дана. 13 Оданде испловисмо и стигосмо у Регијум. Сутрадан задува јужни ветар, па за два дана стигосмо у Путеоле. 14 Тамо нађосмо браћу, која нас замолише да код њих останемо седам дана. Тако стигосмо и у Рим. 15 Тамошња браћа сазнаше за наш долазак, па нам изађоше у сусрет све до Апијевог Трга и Три Крчме. Када их је Павле угледао, захвали Богу и охрабри се. 16 Када смо ушли у Рим, Павлу допустише да станује одвојено, са једним војником који га је чувао.
Исус предсказује да ће га се Петар одрећи
(Мт 26,31-35; Лк 22,31-34; Јн 13,36-38)
27 »Сви ћете се саблазнити«, рече им Исус. »Јер, записано је:
‚Ударићу пастира,
и овце ће се раштркати.‘(A)
28 Али, после свог васкрсења, отићи ћу пред вама у Галилеју.«
29 А Петар му рече: »Ако се сви и саблазне, ја нећу!«
30 »Истину ти кажем«, рече му Исус, »данас, још ове ноћи, пре него што се петао два пута[a] огласи, ти ћеш ме се три пута одрећи.«
31 Али Петар је још упорније говорио: »Ако треба и да умрем с тобом, нећу те се одрећи.«
А тако рекоше и сви остали.
Исус се моли у Гетсиманији
(Мт 26,36-46; Лк 22,39-46)
32 Тада одоше на место које се зове Гетсиманија.
»Седите овде док се ја помолим«, рече Исус својим ученицима, 33 па са собом поведе Петра, Јакова и Јована.
Обузеше га велик страх и тескоба, 34 па им рече: »Душа ми је насмрт жалосна. Останите овде и бдите.«
35 Потом оде мало даље, паде ничице, молећи се да га, ако је могуће, тај час мимоиђе.
36 »Аба[b], Оче«, говорио је, »ти све можеш. Отклони ову чашу од мене. Али, нека не буде моја воља, него твоја.«
37 Потом се врати и нађе их како спавају.
»Симоне«, рече Петру, »зар спаваш? Зар ниси могао ни један сат да пробдиш? 38 Бдите и молите се, да не паднете у искушење. Дух је, додуше, вољан, али је тело слабо.«
39 Онда опет оде и помоли се, изговоривши исте речи. 40 Када се опет вратио, нађе их како спавају. Очи су им се склапале, па нису знали шта да му одговоре.
41 Када се трећи пут вратио, рече им: »Зар још спавате и одмарате се? Доста је било! Дошао је час! Ево, Сина човечијега предају грешницима у руке. 42 Устајте! Хајдемо! Ево мој издајник долази.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International