Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
Давидове последње речи
23 Ово су последње речи Давида сина Јесејевог, човека кога је Свевишњи узвисио, кога је Бог Јаковљев помазао за цара, и певача Израелових псалама:
2 »Дух ГОСПОДЊИ кроз мене је говорио,
реч његова била ми је на језику.
3 Бог Израелов проговори,
Стена Израелова ми рече:
‚Ко људима влада праведно,
ко влада у страху од Бога,
4 тај је као светлост јутарња када сунце изађе,
као јутро без облакâ,
као светлуцање после кише
која траву измамљује из земље.‘
5 Моја владарска кућа чврсто стоји пред Богом,
јер он је са мном склопио савез вечан,
у свему утаначен и утврђен.
Он ми спасење доноси
и свакој мојој жељи удовољава.
6 Све ништарије су као трње које се баца –
нико га голим рукама не хвата,
7 нико га не дотиче
осим алатком гвозденом или копљачом,
и спаљује га где га затекне.«
13 Једном пред жетву, Тројица од Тридесеторице сиђоше до Адуламске пећине Давиду док је једна чета Филистејаца била утаборена у долини Рефаим. 14 У то време је Давид боравио у свом скровишту, а једна филистејска посада била је у Витлејему.
15 Давид је био жедан, па рече: »Ех, кад би ми неко донео воде из оног бунара крај витлејемске капије.«
16 Тада се Тројица пробише кроз филистејске редове, захватише воде из бунара крај витлејемске капије и донеше је Давиду. Али Давид не хтеде да је пије, него је изли као леваницу пред ГОСПОДОМ.
17 »Далеко било, ГОСПОДЕ, да ово попијем«, рече он. »Било би то као да пијем крв ових људи који су свој живот ставили на коцку.«
И не хтеде да пије.
Такви су били подвизи ове тројице јунака.
Павле пред Агрипом и Верником
13 Неколико дана касније, у Кесарију стигоше цар Агрипа и Верника да поздраве Феста.
14 Пошто су се тамо задржали више дана, Фест изложи цару Павлов случај, говорећи: »Овде је неки човек кога је Феликс оставио као затвореника. 15 Кад сам био у Јерусалиму, оптужише га првосвештеници и јудејске старешине и затражише да буде осуђен. 16 Ја им рекох да код Римљана није обичај да некога изруче пре него што се он, оптужени, суочи са тужитељима и добије прилику да се брани од оптужбе. 17 Стога нисам одуговлачио када су дошли овамо са мном, него одмах сутрадан седох на судијску столицу и наредих да доведу тог човека. 18 Његови тужитељи га окружише, али га не оптужише ни за један злочин који сам ја очекивао, 19 него су се с њим препирали о питањима њихове вере и о неком Исусу, који је умро, мада Павле тврди да је жив. 20 Не сналазећи се у таквој препирци, упитао сам га да ли би хтео да иде у Јерусалим, па да му се тамо суди за то. 21 Али, пошто се Павле позвао на своје право да га ми чувамо до одлуке његовог величанства, наредих да буде чуван док га не пошаљем цару.«
22 Тада Агрипа рече Фесту: »И сâм бих волео да чујем тог човека.«
А овај рече: »Чућеш га сутра.«
23 Сутрадан Агрипа и Верника дођоше у великом сјају и, са главним заповедницима и градским угледницима, уђоше у судницу, а Фест нареди да доведу Павла.
24 Тада Фест рече: »Царе Агрипа, и сви ви који сте присутни, погледајте овог човека. Због њега ме салеће цела јудејска заједница, и у Јерусалиму и овде, и виче да он више не треба да живи. 25 Али ја нисам нашао да је он учинио нешто што заслужује смрт, а пошто је он сам уложио призив његовом величанству, одлучио сам да га пошаљем. 26 Пошто немам ништа одређено о њему да напишем господару, извео сам га пред вас – пре свега пред тебе, царе Агрипа – да бих после овог испитивања имао шта да напишем. 27 Мислим, наиме, да је неразумно послати затвореника, а не навести за шта се окривљује.«
Исус предсказује уништење Храма
(Мт 24,1-2; Лк 21,5-6)
13 Када је Исус излазио из Храма, један од његових ученика му рече: »Учитељу, види! Какво камење и какво здање!«
2 А Исус му рече: »Гледаш ово велико здање? Неће овде остати ни камен на камену који неће бити разваљен.«
Почетак невоља
(Мт 24,3-14; Лк 21,7-19)
3 Док је седео на Маслинској гори, преко пута Храма, Петар, Јаков, Јован и Андреја га упиташе насамо: 4 »Реци нам, када ће то бити и који ће бити знак да ће се све то испунити?«
5 »Пазите да вас нико не заведе«, поче Исус да им говори. 6 »Многи ће доћи у моје име и говорити: ‚Ја сам‘ и многе ће завести. 7 Када чујете за ратове и гласине о ратовима, не узнемиравајте се, јер то мора да се догоди, али то још није крај. 8 Народ ће се дићи против народа и царство против царства. И биће земљотреса на разним местима, и биће глади. То је само почетак порођајних мука.
9 »Чувајте се! Предаваће вас судовима и батинати вас по синагогама. Због мене ће вас изводити пред намеснике и цареве – за сведочанство њима. 10 Еванђеље прво мора да се проповеда свим народима. 11 А када вас буду водили да вас предају, немојте унапред да се бринете шта ћете рећи, него говорите оно што вам тога часа буде дато. Јер, нећете говорити ви, већ Свети Дух.
12 »Брат ће брата предавати да га убију, а отац дете. Деца ће се дизати против родитеља и убијати их. 13 И сви ће вас мрзети због мога имена. Али, ко истраје до краја, биће спасен.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International