Book of Common Prayer
Маскил Етана Езраховца.
1 О љубави ГОСПОДЊОЈ певаћу довека,
устима твоју верност обзнањивати кроз сва поколења.
2 Говорићу да твоја љубав чврсто стоји довека,
да си верност на самом небу учврстио.
3 »Савез сам склопио са својим изабраником,
заклео се своме слузи Давиду:
4 ‚Твоје потомство учврстићу довека
и твој престо учврстити кроз сва поколења.‘« Села
5 Небеса ће славити твоја чуда, ГОСПОДЕ,
твоју верност на скупу светих.
6 Ко је у облацима раван ГОСПОДУ?
Ко је као ГОСПОД међу бићима небеским?
7 Страшан је Бог на већу светих,
већи и страшнији од свих око себе.
8 ГОСПОДЕ, Боже над војскама, ко је као ти?
Силни ГОСПОДЕ, твоја верност те окружује.
9 Ти узбурканим морем владаш,
кад му се таласи дигну, ти их стишаваш.
10 Ти Рахава скрши као да је рањен,
снажном руком непријатеље распрши.
11 Небеса су твоја, твоја је и земља,
ти си свет утемељио и све на њему.
12 Ти си север и југ створио,
Тавор и Хермон твом Имену кличу.
13 Мишица ти снажна, рука јака,
десница уздигнута.
14 Праведност и правда темељ су твога престола,
љубав и истина пред тобом иду.
15 Благо народу који зна да ти кличе:
он у светлости твог лица хода,
16 у твом Имену поваздан се радује
и твоју праведност хвали.
17 Јер, ти му дајеш сјај и снагу.
Због твоје наклоности победу односимо[a].
18 Наш штит припада ГОСПОДУ,
наш цар Свецу Израеловом.
19 Једном си у виђењу својим вернима рекао:
»Помоћ сам пружио ратнику,
изабранога издигао из народа:
20 нашао сам Давида, свог слугу,
својим светим уљем га помазао.
21 Моја рука ће га придржавати,
моја мишица снажити.
22 Неће му непријатељ узимати данак
ни опаки га тлачити.
23 Скршићу пред њим његове душмане
и оборити оне који га мрзе.
24 С њим ће бити моја верност и љубав
и у мом Имену ће победити[b].
25 Ставићу његову руку на море
и његову десницу на реке.
26 Он ће ме звати: ‚Ти си мој Отац, мој Бог
и Стена која ме спасава.‘
27 Учинићу га и својим прворођеним,
најузвишенијим од земаљских царева.
28 Довека ћу за њега чувати своју љубав
и мој поуздани савез с њим.
29 Његово потомство учврстићу заувек
и његов престо као дане небеске.
30 »Ако његови синови оставе мој Закон
и не буду живели по мојим законима,
31 ако моје уредбе прекрше
и не буду се држали мојих заповести,
32 казнићу их шибом због њиховог преступа,
батинама због њиховог греха,
33 али му нећу ускратити своју љубав
ни раскинути своју верност.
34 Нећу прекршити свој савез
ни променити своје обећање.
35 Једном заувек својом светошћу се заклех,
нећу Давида слагати:
36 његова владарска кућа остаће довека
и његов престо као сунце преда мном;
37 довека ће бити учвршћен, као месец,
сведок на небу поуздан.« Села
38 Али ти одбаци, презре
и разјари се на помазаника свога.
39 Ти раскиде савез са својим слугом
и круну му укаља збацивши је на земљу.
40 Ти му све зидине проби
и сва његова утврђења претвори у рушевине.
41 Ко год прође путем, пљачка га;
ругло постаде својим суседима.
42 Уздигао си десницу његових душмана,
учинио да ликују сви његови непријатељи.
43 Ти му отупи оштрицу мача
и у боју га не подржа.
44 Ти учини крај његовом сјају
и престо му баци на земљу.
45 Ти му скрати дане младости
и срамотом га покри. Села
46 Докле још, ГОСПОДЕ?
Зар ћеш се довека скривати?
Докле ће твоја јарост горети као огањ?
47 Сети се како је кратак мој живот,
како си ништавним учинио живот људски.
48 Који човек живи а да неће видети смрт?
Може ли свој живот спасти Шеолове руке? Села
49 Где је твоја пређашња љубав, ГОСПОДЕ,
на коју си се, у својој верности, заклео Давиду?
50 Сети се, Господе, како су вређали твог слугу,
како у срцу носим увреде свих народа,
51 којима су ме вређали твоји непријатељи, ГОСПОДЕ,
којима су на сваком кораку твог помазаника вређали.
52 Благословен ГОСПОД довека!
Амин! Амин!
Авесалом убија Амнона
23 Две године касније, када је стригао овце у Ваал-Хацору, близу границе Ефрема, Авесалом позва све цареве синове да дођу онамо.
24 Он оде цару и рече: »Ено моји стригачи су почели да раде. Хоће ли цар и његови службеници да иду онамо са мном, твојим слугом?«
25 »Не, сине«, одговори цар. »Не треба сви да идемо. Само бисмо ти били на терет.«
И, иако га је Авесалом наговарао, он не хтеде да иде, него га благослови.
26 Тада Авесалом рече: »Ако ти нећеш, онда те молим да пустиш мога брата Амнона да иде с нама.«
А цар га упита: »Зашто да он иде с тобом?«
27 Али, пошто је Авесалом наваљивао, он пусти и Амнона и све друге цареве синове да иду с њим.
28 Авесалом заповеди својим слугама: »Слушајте: Кад се Амнон орасположи од вина и ја вам кажем: ‚Нападните Амнона‘, ви га убијте. Не бојте се. Ја сам тај који вам то наређује. Будите јаки и храбри.«
29 Тако Авесаломове слуге урадише с Амноном како им је он заповедио. На то сви цареви синови устадоше, узјахаше своје мазге и побегоше.
30 Док су они још били на путу кући, Давида известише: »Авесалом је побио све цареве синове – ниједан није остао жив.«
31 Цар устаде, раздре своју одећу и леже на земљу. А и сви његови службеници раздреше своју одећу, па су стајали крај њега.
32 Тада Јонадав, син Давидовог брата Шиме, рече: »Господару, не треба да мислиш да су побили све цареве синове – мртав је само Амнон. Авесалом је одлучио да то учини још оног дана када је Амнон напаствовао његову сестру Тамару. 33 Зато нека те не брине то што су те известили да су сви цареви синови мртви. Само је Амнон мртав.«
34 У међувремену, Авесалом побеже.
Слуга који је био на стражи спази много људи на путу западно од себе како се спуштају низ обронак једног брда, па оде и рече цару: »Видим неке људе у правцу Хоронајима, на обронку брда.«
35 Тада Јонадав рече цару: »Ето видиш, цареви синови су овде. Било је баш као што сам ти рекао.«
36 Само што је то изговорио, цареви синови уђоше, гласно плачући. А горко заплакаше и цар и сви његови службеници.
37 Авесалом побеже к Талмају сину Амихудовом, цару Гешура. А цар Давид је оплакивао свога сина сваки дан. 38 Када је побегао у Гешур, Авесалом је тамо остао три године. 39 Пошто је преболео Амнонову смрт, цар поче да чезне за Авесаломом.
17 Из Милита посла у Ефес по старешине цркве, 18 а када су они стигли, рече им: »Ви знате како сам се понашао све време док сам био с вама, од првог дана кад сам стигао у Азију. 19 Служио сам Господу са свом понизношћу и у сузама и искушењима која су ме снашла због јудејских завера. 20 Нисам пропустио да вам објавим све што је за вас корисно и да вас учим јавно и по кућама. 21 Опомињао сам Јудеје и Грке да се окрену Богу и да верују у нашега Господа Исуса.
22 »Сада, ево, окован Духом, идем у Јерусалим, а шта ће ме тамо снаћи, не знам. 23 Само знам да ме у сваком граду Свети Дух опомиње и говори да ме чекају окови и невоље. 24 Али није ми нимало стало до живота, само да завршим своју трку и службу коју сам примио од Господа Исуса – да сведочим за еванђеље о Божијој милости.
25 »Сада, ево, знам да ми више никад ниједан од вас, међу којима сам боравио[a] проповедајући Царство, неће видети лице. 26 Зато вам на данашњи дан изјављујем да нисам крив ни за чију смрт[b], 27 јер нисам пропустио да вам објавим сву Божију вољу. 28 Пазите на себе и на цело стадо којем вас је Свети Дух поставио за надгледнике[c]. Напасајте Божију цркву, коју је он стекао својом крвљу. 29 Знам да ће се после мог одласка међу вас увући крвожедни вуци, који неће штедети стадо. 30 Чак ће се и међу вама самима наћи људи који ће искривљавати истину да би за собом повукли ученике. 31 Стога будно пазите! Сетите се да три године, ни ноћу ни дању, нисам престајао да, са сузама, уразумљујем свакога од вас.
32 »Сада вас поверавам Богу и Речи његове милости, која је у стању да вас изгради и да вам дâ наследство међу свима који су освештани. 33 Нисам жудео ни за чијим сребром, златом или одећом. 34 И сами знате да су ове моје руке служиле мојим потребама и потребама оних који су били са мном. 35 Свиме што сам чинио показао сам вам да тако – мукотрпним радом – треба помагати слабима, сећајући се речи које је изрекао Господ Исус: ‚Већа је срећа давати него примати.‘«
36 И, када је то рекао, клекну и са свима њима се помоли. 37 Тада сви бризнуше у плач, па се бацише Павлу у загрљај и изљубише га. 38 Највише их је заболело оно када је рекао да му више никад неће видети лице. Онда га отпратише на лађу.
Саблазни
(Мт 18,6-9; Лк 17,1-2)
42 »Ко саблазни једнога од ових малених који у мене верују, боље би му било да му око врата обесе млински камен и да га баце у море. 43 Ако те твоја рука саблажњава, одсеци је. Боље ти је да у живот уђеш кљаст него да имаш обе руке, а одеш у пакао, у неугасиви огањ. 44 [a] 45 Ако те твоја нога саблажњава, одсеци је. Боље ти је да у живот уђеш хром него да имаш обе ноге, а будеш бачен у пакао. 46 [b] 47 Ако те твоје око наводи на грех, ископај га. Боље ти је да у Божије царство уђеш са једним оком него да имаш оба ока, а будеш бачен у пакао, 48 где ‚њихов црв не умире и огањ се не гаси‘.(A) 49 Јер, свако ће бити посољен огњем.
50 »Со је добра. Али, ако со постане неслана, чиме ћете је зачинити? Имајте соли у себи и будите у миру један с другим.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International