Book of Common Prayer

Потомака Корејевих. Псалам. Песма.

Књига четврта

(Псалми 90-106)

Молитва Мојсија, Божијег човека.

Смрт Давидовог сина

¹⁵ Када је Натан отишао кући, ГОСПОД учини да се разболи дете које је Уријина жена родила Давиду. ¹⁶ Давид се молио Богу за дете и постио, а увече улазио у кућу и проводио ноћ лежећи на голој земљи. ¹⁷ Његови дворани су долазили да га подигну са земље, али он је одбијао, а није хтео ни да једе с њима.

¹⁸ Седмога дана, дете умре.

Давидови службеници су се плашили да му кажу да је дете умрло, јер су мислили: »И док је дете било живо, говорили смо му, али он није хтео да нас слуша. Како да му кажемо да је дете умрло? Могао би себи учинити неко зло.«

¹⁹ Давид примети да његови службеници нешто шапућу међу собом и схвати да је дете умрло.

»Је ли дете умрло?« упита их он.

»Јесте«, одговорише они, »умрло је.«

²⁰ Тада Давид устаде са земље. Када се опрао, намазао помашћу и пресвукао, оде и поклони се у Дому ГОСПОДЊЕМ. Онда уђе у своју палату, где затражи да му донесу хране, па је јео.

²¹ Његови службеници га упиташе: »Шта то радиш? Док је дете било живо, постио си и плакао, а сад кад је умрло, ти си устао и једеш!«

²² А он одговори: »Да, док је дете још било живо, постио сам и плакао. Мислио сам: ‚Ко зна? Можда ће ми се ГОСПОД смиловати и пустити дете да живи.‘ ²³ Али зашто да постим сад кад је умрло? Могу ли да га вратим? Ја ћу отићи њему, али оно се мени неће вратити.«

Соломоново рођење

²⁴ Потом Давид утеши своју жену Витсавеју. Опет је спавао с њом, и она роди сина, коме Давид даде име Соломон.

ГОСПОД заволе дечака ²⁵ и зато поручи преко пророка Натана да му се дâ име Једидјах^[a].

Давид заузима Рабу

(1. Лет 20,1-3)

²⁶ Јоав нападе амонски град Рабу и заузе царску тврђаву, ²⁷ па посла гласнике Давиду с поруком: »Напао сам Рабу и заузео градски водовод. ²⁸ Сада ти окупи остатак војске, па опседни град и освоји га, јер ћу га иначе ја освојити, и биће назван по мени.«

²⁹ Тако Давид окупи сву војску, оде до Рабе, нападе је и освоји. ³⁰ Он узе круну с главе њиховог цара – тешку један талант^[b] злата и са драгим каменом на себи – коју му ставише на главу. Из града узе велик плен ³¹ и изведе из њега народ, коме одреди да ради тестерама, гвозденим пијуцима и секирама и да прави цигле. Тако учини у свим амонским градовима. Потом се са свом војском врати у Јерусалим.

У Македонији и Грчкој

20 Када се метеж смирио, Павле посла по ученике, па се, охрабривши их, опрости од њих и отпутова у Македонију. ² Пошто је прошао кроз ту област и многим речима охрабрио људе, стиже у Грчку, ³ где остаде три месеца. А Јудеји сковаше заверу против њега баш кад је хтео да отплови за Сирију, па он одлучи да се врати кроз Македонију. ⁴ Пратили су га Сопатер син Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије. ⁵ Они одоше напред, па су нас чекали у Троади. ⁶ Из Филипа испловисмо после Празника бесквасног хлеба и пет дана касније придружисмо им се у Троади, где остадосмо седам дана.

Евтих оживљен

⁷ Првога дана седмице окуписмо се да ломимо хлеб, а Павле им је говорио. И пошто је намеравао да наредног дана отпутује, продужи да говори све до поноћи. ⁸ У соби на спрату где смо се окупили било је много светиљки. ⁹ А младић по имену Евтих седео је на прозору. Пошто је Павле дуго говорио, он утону у дубок сан. Када га је сан сасвим савладао, он паде са трећег спрата, а када га дигоше, већ је био мртав.

¹⁰ Павле сиђе, баци се на њега, обгрли га и рече: »Не узнемиравајте се, душа је још у њему.«

¹¹ Потом се врати горе, изломи хлеб и обедова. И још им је дуго, до зоре, говорио, па отпутова. ¹² А младића одведоше кући жива, неизмерно утешени.

Павле се опрашта од ефеских старешина

¹³ Ми пођосмо напред, на лађу, и отпловисмо за Асос, одакле је требало да повеземо Павла. Тако је, наиме, он одредио пошто је хтео да иде сам, пешице. ¹⁴ Када се састао с нама у Асосу, повезосмо га и стигосмо у Митилину. ¹⁵ Оданде испловисмо сутрадан и стигосмо надомак Хиоса. Наредног дана препловисмо до Самоса, а дан касније пристадосмо у Милиту. ¹⁶ Павле је, наиме, био одлучио да заобиђе Ефес, да се не би задржао у Азији, пошто је журио да, ако буде могуће, стигне у Јерусалим до Педесетнице.

Исус други пут предсказује своју смрт и васкрсење

(Мт 17,22-23; Лк 9,43б-45)

³⁰ Када су отишли оданде, пролазили су кроз Галилеју. А Исус није желео да то неко дозна ³¹ пошто је учио своје ученике.

»Сина човечијега ће предати људима у руке и они ће га убити«, говорио им је. »А кад га убију, он ће после три дана васкрснути.«

³² Али они нису разумели о чему говори, а плашили су се да га питају.

Ко је највећи?

(Мт 18,1-5; Лк 9,46-48)

³³ Када су стигли у Кафарнаум и када је ушао у кућу, Исус их упита: »О чему сте оно путем расправљали?«

³⁴ А они су ћутали, јер су путем један с другим расправљали о томе ко је највећи.

³⁵ Тада Исус седе, позва к себи Дванаесторицу, па им рече: »Ко хоће да буде први, нека буде међу свима последњи и свима служитељ.«

³⁶ Онда узе једно дете, постави га међу њих, загрли га, па им рече: ³⁷ »Ко год прими једно овакво дете у моје име, мене прима. А ко прима мене, не прима мене, него Онога који ме је послао.«

Ко није против нас, тај је за нас

(Лк 9,49-50)

³⁸ »Учитељу«, рече му Јован, »видели смо једнога како у твоје име истерује демоне. Забранили смо му, јер није један од нас.«

³⁹ »Не браните му«, рече Исус, »јер нико ко у моје име учини чудо не може одмах рђаво да говори о мени. ⁴⁰ Ко није против нас, тај је за нас. ⁴¹ Ко вам пружи чашу воде зато што сте Христови, истину вам кажем: неће изгубити своју награду.«