Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
16 Саулови осматрачи у Гиви Венијаминовој видеше како филистејска војска у пометњи трчи на све стране.
17 На то Саул рече војсци која је била с њим: »Извршите смотру и видите ко је отишао од нас.«
Када су извршили смотру, видеше да нема Јонатана и његовог штитоноше.
18 Тада Саул рече Ахији: »Донеси наплећак!« – пошто је Ахија у то време носио наплећак пред Израелцима[a].
19 Док је Саул разговарао са свештеником, граја у филистејском табору бивала је све већа, па Саул рече свештенику: »Немој![b]«
20 Онда се Саул и сва војска с њим окупише и кренуше у бој. Филистејце затекоше у великој пометњи где потежу мачеве један на другог. 21 А они Јевреји који су одраније били с Филистејцима и били горе у њиховом табору, пређоше на страну Израелаца који су били са Саулом и Јонатаном. 22 Када су сви Израелци који су се били посакривали у Ефремовом горју чули да Филистејци беже, појурише за њима у бој.
23 Тако је ГОСПОД тога дана дао победу Израелцима, а битка се пренела до иза Бет-Авена.
Јонатан крши Саулову забрану
24 Израелци се тога дана онеспокојише, пошто је Саул заклео војску говорећи: »Проклет био ко буде јео пре вечери, пре него што се осветим својим непријатељима!«
Тако нико од војске ништа не окуси.
25 Сва војска уђе у неку шуму, а оно – на земљи мед! 26 Када су зашли дубље у шуму, видеше како мед цури, али нико се не усуди да га једе, јер су се плашили заклетве.
27 Али Јонатан није чуо да је његов отац заклетвом обавезао војску. Он пружи штап који је држао у руци и умочи га у медно саће. Када је узео да једе мед, очи му засјаше.
28 Тада му један од војника рече: »Твој отац је обавезао војску строгом заклетвом рекавши: ‚Проклет био ко данас буде јео!‘ Зато је војска изнемогла.«
29 А Јонатан рече: »Мој отац је земљу увалио у невољу. Гледајте како су ми очи засјале кад сам окусио само мало овог меда. 30 Шта би тек било да се војска најела од плена који је нашла код непријатеља? Зар покољ Филистејаца не би био још већи?«
10 А у Дамаску је био неки ученик по имену Ананија.
Господ му у виђењу рече: »Ананија!«
А он одговори: »Молим, Господе?«
11 »Устани«, рече му Господ, »па иди у улицу која се зове Права и у Јудиној кући потражи Таршанина по имену Савле. Јер, ено га, моли се, 12 а у виђењу је видео човека по имену Ананија како улази и полаже своје руке на њега да прогледа.«
13 »Господе«, одговори Ананија, »од многих сам чуо о том човеку, колико је зла учинио твојим светима у Јерусалиму. 14 А и овде има овлашћење првосвештеникâ да окује све који призивају твоје име.«
15 Али Господ му рече: »Иди, јер тај човек је моје изабрано оруђе да изнесе моје име пред незнабошце, пред цареве и пред Израелце. 16 Ја ћу му показати колико треба да претрпи за моје име.«
17 И Ананија оде до оне куће и уђе, па положи руке на Савла, говорећи: »Брате Савле, послао ме Господ – Исус, који ти се показао на твом путу овамо – да прогледаш и да се испуниш Светим Духом.«
18 И одмах нешто као крљушт спаде с његових очију, и он прогледа, па устаде и крсти се. 19 Онда је јео и повратио снагу.
Савле проповеда у Дамаску
У Дамаску је провео неколико дана с ученицима
32 А с њим су водили још двојицу, злочинце, да их погубе. 33 Када су стигли на место које се зове Лобања, распеше тамо њега и злочинце – једнога са његове десне, а другога са леве стране.
34 Тада Исус рече: »Оче, опрости им, јер не знају шта чине.«[a]
А они разделише његову одећу бацањем коцке.
35 Народ је стајао и гледао, а поглавари су се ругали, говорећи: »Друге је спасао – нека спасе себе ако је Христос, Божији изабраник!«
36 А исмевали су га и војници. Прилазили су и нудили му сирће, 37 и говорили: »Ако си цар Јудеја, спаси се!«
38 Изнад њега је био натпис[b]: Ово је цар Јудеја.
39 А један од обешених злочинаца га је вређао, говорећи: »Зар ти ниси Христос? Спаси себе и нас!«
40 Али други изгрди овога, говорећи: »Зар се не бојиш Бога? Осуђен си на исту казну, 41 али наша је праведна, јер добијамо оно што смо заслужили нашим делима. А овај није учинио ништа недолично.«
42 Онда рече: »Исусе, сети ме се кад стигнеш у своје царство.«
43 А Исус му рече: »Истину ти кажем: данас ћеш бити са мном у Рају.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International