Book of Common Prayer
137 Седели смо тамо, поред река Вавилона
и плакали кад би се сетили Сиона.
2 О тамошње смо врбе
повешали харфе своје,
3 јер су наши тлачитељи од нас захтевали песму;
мучитељи наши да се веселимо:
„Певајте нам песму о Сиону!“
4 Како да певамо Господњу песму
у туђинској земљи?
5 О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио,
заборављена била и десница моја!
6 Језик ми се за непце слепио
ако те се не сетио,
ако се не радовао Јерусалиму
више него и најбољем своме!
7 О, Господе, сети се Едомаца
што су на дан пада Јерусалима говорили:
„Разваљујте! Разваљујте га до темеља!“
8 О, ћерко вавилонска,
што ћеш бити разорена!
Благо оном који ти узврати истом мером,
онако како си чинила нама.
9 Благо оном ко ти нејач зграби
и о стену смрска!
Давидов.
144 Благословен да је Господ, стена моја,
што ми руке за рат
и прсте за борбу увежбава;
2 милосрђе моје и тврђава моја;
моје уточиште и мој избавитељ;
мој штит, онај у коме уточишите налазим
и који ми мој народ покорава.
3 О, Господе, шта је човек да за њега мариш
и људски потомак да се са њим бавиш?
4 Човек тек је даху налик
и дани му бледе као сенка.
5 О, Господе, небеса своја спусти, па да сиђеш
и дотакнеш брда да се пуше!
6 Засевај муњом,
нека се распрше!
Стреле своје баци,
нека се разбеже!
7 Са висина руке пружи,
избави ме;
извади ме их бујица
и из руку деце туђинаца;
8 оних што устима својим обмањују
и десницом својом заклињу се лажно.
9 О, Боже, певаћу ти нову песму,
на лири са десет струна ја свираћу теби;
10 теби који царевима избављење дајеш;
који Давида, слугу свога,
спасаваш од мача опакога.
11 Ослободи ме, избави ме
из руке деце туђинаца,
оних што устима својим обмањују
и десницом својом заклињу се лажно.
12 Тад синови наши нека буду
као стабло горостасно у младости својој;
наше ћерке нека буду
попут шара стубова палате.
13 Амбари ће наши бити пуни
разноврсног рода;
хиљаде ће ојагњити овце наше,
и десет хиљада по пашњацима нашим.
14 Волови ће теглити, неће бити разарања,
неће бити бежаније
и вриска се неће чути
по трговима нашим.
15 Благо народу коме тако буде!
Благо народу коме Бог је Господ!
Књига Друга
Псалми 42–72
За хоровођу. Поучна песма синова Корејевих.
42 Као што кошута чезне за потоцима,
тако душа моја чезне за тобом, Боже.
2 Жедна ми је душа Бога, Бога живога.
Када ћу доћи и пред Богом се појавити?
3 Сузе су ми храна и дању и ноћу,
док ми поваздан говоре: „Где ти је Бог твој?“
4 Душа ми вене кад се сетим како сам ходио с многима,
предводећи их к Дому Божијем уз клицање и хвалоспеве,
с мноштвом које слави празник.
5 Што си ми клонула, душо моја,
и што уздишеш у мени?
Богу се надај, јер опет ћу га славити,
Спаситеља мог, Бога мог.
6 Клонула је душа у мени,
зато те спомињем из краја јорданског,
и с Ермона, на гори Мисару.
7 Дубина дубину дозива хуком слапова твојих,
све бујице и таласи твоји пређоше преко мене.
8 Дању Господ шаље своју милост,
а ноћу је песма његова са мном –
молитва Богу живота мог.
9 Рећи ћу Богу: „Стено моја, зашто си ме заборавио?
Зашто жалим под тлаком непријатеља свог?“
10 Кости ми се ломе од ругања душмана мојих,
док ми поваздан говоре: „Где ти је Бог твој?“
11 Што си ми клонула, душо моја,
што уздишеш у мени?
Богу се надај, јер опет ћу га славити,
Спаситеља и Бога свог.
43 Досуди ми правду, Боже,
одбрани мој спор од безбожног света,
избави ме од човека подлог и неправедног.
2 Јер ти си Бог мој, тврђава моја.
Зашто си ме одбацио?
Зашто идем около у жалости
под тлаком непријатеља мога?
3 Пошаљи светлост и истину твоју да ме воде,
да ме доведу на свету гору твоју,
и до места где ти пребиваш.
4 Приступићу тада к жртвенику Божијем,
к Богу радости и ужитка свог;
да те харфом хвалим, Боже, Боже мој.
5 Зашто си ми клонула, душо моја,
зашто уздишеш у мени?
Богу се надај, јер опет ћу га славити,
Спаситеља и Бога свог.
Девета пошаст: тама
21 Тада Господ рече Мојсију: „Испружи своју руку према небу, па нек се спусти тама на Египат, таква тама да се може опипати.“ 22 Мојсије испружи своју руку према небу и спусти се густа тама на цели Египат. Трајала је три дана. 23 Та три дана човек човека није могао да види, и нико се није мицао са свога места. Међутим, у свим израиљским домовима било је светла.
24 Тада фараон позва Мојсија и рече: „Идите и служите Господу! Само ваша ситна и крупна стока нека остане овде. Ваше жене и деца могу да иду с вама.“
25 Мојсије одговори: „Мораш нам дати да Господу, своме Богу, принесемо приносе и жртве свеспалнице. 26 Према томе, с нама иду и наша стада, неће остати ни папак, јер од њих треба да изаберемо оно што ћемо принети Господу, нашем Богу. Наиме, ми не знамо шта да принесемо Господу, док не дођемо тамо.“
27 Али Господ је отврднуо фараоново срце, те није пристао да их пусти. 28 „Одлази! – рече фараон Мојсију. Добро пази да се више не појављујеш преда мном. Оног дана кад ми лице видиш, умрећеш.“
29 Мојсије му рече: „Тако ће и бити; више ти нећу видети лице.“
Десета пошаст: смрт египатских првенаца
11 Господ рече Мојсију: „Довешћу још једну пошаст на фараона и на Египат. После тога ће вас пустити да идете одавде. И не само да ће вас пустити, изгнаће вас одавде. 2 А израиљском народу реци да сваки човек затражи од свог суседа и свака жена од своје сусетке драгоцености од сребра и злата.“ 3 Господ је учинио да Египћани буду наклоњени народу. Шта више, са̂м Мојсије је уживао велики углед у Египту, међу фараоновим дворанима и народом.
4 Мојсије рече: „Овако каже Господ: ’Око поноћи проћи ћу Египтом, 5 те ће сваки првенац у Египту умрети: од фараоновог првенца који седи на престолу, до првенца слушкиње што стоји за жрвњем, те сва првина од стоке. 6 Тада ће у целом Египту настати велико нарицање, каквог није било нити ће икад више бити. 7 А код Израиљаца ни пас неће зарежати на човека или на животињу. По томе ћете знати да је Господ направио разлику између Египћана и Израиљаца.’ 8 Онда ће твоји службеници доћи к мени, пасти ничице преда мном и рећи ми: ’Одлазите и ти и сав народ који иде за тобом!’ После тога ћу отићи.“ Мојсије оде од фараона киптећи од гнева.
13 И пошто имамо истог Духа вере као онај који је написао: „Поверовао сам, те зато говорим“, тако и ми верујемо, па зато говоримо, 14 јер знамо да ће онај који је ускрснуо Господа Исуса, ускрснути са њим и нас, те нас заједно са вама поставити уз себе. 15 Све је то ради вас, да се милост Божија прошири на многе, те да њихово захваљивање буде изобилно, Богу на славу.
16 Зато се не предајемо, јер чак и ако се наш спољашњи човек распада, онај унутрашњи се из дана у дан обнавља. 17 Јер, ова лагана невоља, која нас је тренутно снашла, припрема нас за изванредно и неизмерно, вечно изобиље славе. 18 Ми, наиме, не придајемо важност ономе што се види, него ономе што се не види, јер видљиво је привремено, а невидљиво је вечно.
Исцељење слепог Вартимеја
46 Дошли су у Јерихон. Кад су Исус и његови ученици излазили из Јерихона, пратило их је велико мноштво. Ту крај пута је седео и просио један слепи човек по имену Вартимеј, син неког Тимеја. 47 Кад је чуо да пролази Исус из Назарета, почео је да виче: „Исусе, Сине Давидов, смилуј ми се!“
48 Многи су га опомињали да престане, али је он још гласније запомагао: „Сине Давидов, смилуј ми се!“
49 Исус се заустави и рече: „Позовите га овамо!“
Позвали су слепог човека бодрећи га: „Храбро, устани! Он те зове!“ 50 Он збаци огртач са себе па скочи на ноге и ступи пред Исуса.
51 Исус га упита: „Шта хоћеш да ти учиним?“
Слепи човек одговори: „Учитељу, хоћу да прогледам.“
52 „Иди! – рече му Исус. Твоја вера те је исцелила.“ Човек је истог часа прогледао и кренуо путем за Исусом.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.