Book of Common Prayer
Песма поклоничка.
120 У невољи Господа сам звао
и он ми се одазвао.
2 О, Господе, избави ми душу
од лажљивих усана
и језика превртљивог!
3 Шта ли ће се теби дати,
шта ће ти се надодати,
о, језиче превртљиви?
4 Јунакове оштре стреле
са смрекином жеравицом!
5 Јао мени!
Ја сам дошљак код Месеха,
у кедарским шаторима живим.
6 Предуго сам боравио
са онима што мир мрзе.
7 Ја сам миру предан,
али чим бих да говорим,
они би да заратују.
Песма поклоничка.
121 Своје очи ка горама дижем.
Одакле ће мени помоћ доћи?
2 Доћи ће ми помоћ од Господа,
Саздатеља небеса и земље!
3 Нози твојој да посрне не да,
твој заштитник задремати неће.
4 Гле, не дрема и не спава
заштитник Израиља!
5 Господ је заштитник твој!
Господ ти је сенка с твоје десне стране.
6 Неће ти шкодити ни сунце по дану
ни месец по ноћи.
7 Од свакога зла Господ ће те заштитити,
заштитиће душу твоју.
8 Господ ће те заштитити када будеш одлазио
и кад будеш долазио,
од сада па довека!
Песам поклоничка. Давидова.
122 Обрадовао сам се када су ми рекли:
„Идемо у Дом Господњи!“
2 Ево нас, стојимо на вратима твојим,
о, Јерусалиме!
3 Јерусалим, град подигнут,
постојан и складан.
4 Племена се у њега успињу,
Господња племена
према пропису за Израиљ,
да хвалоспев дају Господњем имену.
5 Јер престоли суда су постављени тамо,
престоли дома Давидовог.
6 Молите се за мир Јерусалима!
Они што те воле нека напредују!
7 Нека буде мира међу твојим зидинама,
благостања међу твојим дворовима!
8 Ради браће моје, пријатеља мојих,
кажем: „Мир у теби био!“
9 Ради Дома Господа, Бога нашег,
твоје добро тражим!
Песма поклоничка.
123 Очи своје ја подижем теби,
који седиш на небесима!
2 Гле, као што су очи слугу
на рукама њихових газда;
као што су слушкињине очи
на рукама њене газдарице;
тако су и наше очи
на Господу Богу нашем,
док се на нас не сажали.
3 Сажали се, о, Господе,
сажали се на нас,
јер презира смо сити!
4 Душа наша довољно је сита
ругања бахатих
и презира осионих људи!
Песма поклоничка. Давидова.
124 „Да Господ са нама није био“ –
нек Израиљ каже –
2 „да Господ са нама није био,
када су се људи на нас дигли;
3 тада би нас живе прогутали,
кад су својим гневом успламтели на нас;
4 тада би нас бујице однеле,
брзак би нам преплавио душе;
5 тада би нам махнитале воде
преплавиле душе.
6 Господ нек је благословен
што нас није ко плен дао њиховим зубима!
7 Душа се наша избавила
као птица из ловчеве замке;
замка је пукла
и ми смо се избавили.
8 Наша помоћ име је Господа,
Саздатеља небеса и земље!“
Песма поклоничка.
125 Они што се у Господа уздају,
јесу као гора Сион – постојана,
довека се помакнути не да!
2 Попут гора што Јерусалим окружују,
тако је и Господ око свог народа,
све од сада па за вечност целу.
3 Уистину, неће жезло злочинаца владати
над земљом што припада праведнима;
да праведни руке своје не би
неправди пружали.
4 О, Господе, добро чини добрима
и онима честитога срца!
5 А оне што на своје криве стазе скрећу,
Господ ће одагнати са злотворима.
Мир Израиљу!
Песма поклоничка.
126 Кад је Господ прогнанике на Сион враћао,
било нам је као да сањамо!
2 Уста су нам праскала од смеха,
језик нам је клицао
када се међу народима причало:
„Њима је Господ велико дело учинио!“
3 Господ нам је велико дело учинио
и како смо само раздрагани били!
4 О, Господе, срећу нашу ти поврати
ко брзаке на испуцалу земљу!
5 Они који са сузама сеју,
жању са клицањем.
6 Плачући иде човек
и зобницу са семеном носи,
али ће се вратити сигурно,
и клицаће, своје снопље
док буде носио!
Песма поклоничка. Соломонова.
127 Ако Господ не подиже кућу,
узалуд се на њој градитељи муче;
ако Господ над градом не бдије,
узалуд је над њим стражар будан.
2 Узалудно је и вама да се рано подижете,
да касно лежете
и једете хлеб са муком стечен,
јер он сан свом миљенику даје.
3 Гле, синови су поклон од Господа,
плод утробе је награда!
4 Слични су стрелама у руци ратника,
баш су такви у младости рођени синови.
5 Благо човеку
који њима тоболац свој напуни!
Такви се црвенети неће
кад се буду с душманима
на вратима града расправљали!
Задобиј мудрост по сваку цену
4 Децо, послушајте очев прекор
и будите пажљиви да се научите из поуке.
2 Јер ја вам добар савет дајем,
стога не запостављајте поуку моју.
3 Јер ја сам био очев син
и мили јединац мајке своје.
4 Он ме је учио и говорио ми:
„Нека ти срце прионе чврсто уз речи моје,
држи се мојих заповести и живећеш.
5 Стичи мудрост! Стичи разумевање!
Не заборављај и не отуђуј се од онога што ти казујем.
6 Не напуштај мудрост и она ће те чувати,
воли је и браниће те.
7 Мудрост је најважнија! Стичи мудрост!
Са свом својом стечевином ти стичи разумевање.
8 Уздижи је и уздигнуће те,
величаће те јер си је пригрлио.
9 Прелепи венац ће ти ставити на главу,
даће ти славну круну.“
10 Сине мој, послушај и прихвати речи моје
и много ће година живота твога бити.
11 Упућујем те путем мудрости
и праведним те стазама водим.
12 Ноге ти неће клецати док ходаш
и нећеш посртати док будеш трчао.
13 Држи се опомене и не напуштај је.
Брани је, јер ти је она живот.
14 Не иди стазом покварењака
и не следи пут зликоваца.
15 Клони га се и не иди њиме,
окрени се од њега и иди даље!
16 Јер они не спавају ако зло не нанесу,
сан им је украден ако кога не саплету.
17 Јер они једу хлеб безакоња
и насиља вино пију.
18 А стаза је праведника попут светла зоре које осваја
и светли док дан не осване.
19 Док је стаза покварених мрачна,
па они и не знају о шта се све спотичу.
20 Сине мој, пази на моје речи
и приклони ухо своје казивањима мојим.
21 Нека се не одмичу од очију твојих
и чувај их усред срца свога.
22 Јер су оне живот онима што их нађу
и здравље су целом телу њиховоме.
23 Од свега што се чува ти највише чувај срце своје,
јер су у њему извори живота.
24 Од себе одбаци непоштен говор
и обману усана далеко баци од себе.
25 Очи твоје нек гледају право,
испред себе ти прикуј свој поглед.
26 Поравнај стазу корака свога
и безбедни ће бити сви твоји путеви.
27 Не скрећи ни десно ни лево
и корак свој уклони од зла.
Бог је љубав
7 Вољени моји, волимо једни друге, јер љубав долази од Бога. Свако ко воли, од Бога је рођен и познаје Бога. 8 Ко не воли, није познао Бога, јер Бог је љубав. 9 Бог је показао своју љубав према нама тако што је послао у свет свога јединорођенога Сина да бисмо ми имали живот његовим посредством. 10 Ово је љубав: нисмо ми заволели Бога, него је Бог заволео нас и послао свога Сина да буде жртва за опроштење наших греха. 11 Вољени моји, ако нас је Бог толико заволео и ми смо дужни да волимо једни друге. 12 Бога нико никада није видео, али ако волимо једни друге, Бог остаје у нама, те љубав његова у нама бива савршена.
13 По овоме знамо да остајемо у њему и он у нама: дао нам је свога Духа. 14 А ми смо видели да је Отац послао Сина да буде Спаситељ света. 15 Ко исповеди да је Исус Син Божији, Бог остаје у њему и он у Богу. 16 И ми смо упознали љубав коју Бог има према нама и поверовали у њу.
Бог је љубав и ко живи у љубави, Бог остаје у њему и он у Богу. 17 Љубав је међу нама дошла до савршенства, да бисмо имали поуздање на Судњи дан. Јер, какав је он, такви смо и ми на овом свету. 18 У љубави нема страха. Савршена љубав изгони страх, јер страх претпоставља казну. Ко год страхује, није дошао до савршенства у љубави.
19 Ми волимо, јер је он први заволео нас. 20 Ако неко каже: „Волим Бога!“, а мрзи свога брата, лажљивац је. Ко не воли свога брата којега види, не може волети ни Бога којега не види. 21 Ову заповест имамо од њега: ко воли Бога, да воли и свога брата.
30 Исус још није био ушао у село, него је остао на месту на коме га је Марта сусрела. 31 А Јевреји који су били са Маријом у кући и тешили је, када су видели да је у журби устала и изашла, пођу за њом, мислећи да иде на гроб да плаче.
32 Марија је онда дошла до места где је био Исус. Када га је видела, пала је ничице пред њега и рекла му: „Господе, да си ти био овде, мој брат не би умро!“
33 Видевши Марију и Јевреје који су дошли за њом како плачу, Исус се силно потресе и узбуди. 34 Онда их је упитао: „Где сте га положили?“
Они му рекоше: „Господе, дођи да видиш.“
35 Исусу навреше сузе.
36 Јевреји рекоше: „Ето, колико га је волео!“
37 Али неки од њих рекоше: „Зар он, који је вратио вид слепоме, није могао да учини да Лазар не умре?“
Исус подиже Лазара из мртвих
38 Тада је Исус, изнова потресен, отишао на гроб. То је била пећина на чијем улазу је био наваљен камен. 39 Исус рече: „Одгурните тај камен!“
Рече му Марта, покојникова сестра: „Господе, већ заудара, јер је већ четврти дан у гробу!“
40 Исус јој на то рече: „Зар ти нисам рекао да ћеш видети славу Божију ако верујеш?“
41 Одгурнули су камен. Исус је онда подигао поглед горе и рекао: „Оче, хвала ти што си ме услишио. 42 Ја знам да ме ти увек услишаваш, али то сам рекао због овог народа овде, да би поверовали да си ме послао.“
43 Након што је ово рекао, Исус снажно повика: „Лазаре, изађи напоље!“ 44 Мртвац изађе. Руке и ноге су му биле увијене у погребне повоје, а лице обмотано убрусом.
Исус им рече: „Размотајте га и пустите да иде!“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.