Book of Common Prayer
Псалам Давидов. За спомен.
1 Не грди ме, ГОСПОДЕ, у свом гневу
и не притискај ме стегом у својој јарости.
2 Твоје стреле заболе се у мене
и рука твоја на мене се спустила.
3 Нема здравља у мом телу
због твоје срџбе,
нема мира мојим костима
због мога греха.
4 Моја кривица над главу ми се наднела
као тежак терет, за мене претежак.
5 Моје ране заударају, гноје се
због мога безумља.
6 Савијен сам и сасвим погнут,
поваздан у жалости ходам унаоколо.
7 Леђа ми жарећи бол пробада,
на телу ми ништа здраво није.
8 Изнемогао сам и сав сломљен,
ридам због срца тескобног.
9 Пред тобом су све моје жеље, Господе,
није ти скривено моје јецање.
10 Срце ми силно лупа, снага ме издаје,
нестаде и светлост мојих очију.
11 Не прилазе ми пријатељи и другови
због моје болести,
моја родбина подаље се држи.
12 Замке постављају
они што би да ми узму живот.
Они што би да ми науде,
пропашћу ми прете,
поваздан смишљају преваре.
13 А ја сам као глув, и ништа не чујем,
и као нем, и уста не отварам.
14 Постадох као човек који не чује,
из чијих уста нема одговора.
15 Тебе ишчекујем, ГОСПОДЕ,
ти ћеш чути, Господе мој, Боже.
16 Јер, рекох: »Не дај да ликују нада мном.
Кад ми нога посрне,
нека се нада мном не узвисују.«
17 Јер, само што не паднем,
а мој бол стално је са мном.
18 Али своју кривицу признајем,
мој грех ме мучи.
19 Непријатељи ми пуни живота и многобројни,
много их је који ме мрзе без разлога.
20 За добро ми узвраћају злом,
оптужују ме што за добрим идем.
21 Не остављај ме, ГОСПОДЕ,
не буди далеко од мене, Боже мој.
22 У помоћ ми похитај,
ГОСПОДЕ, Спаситељу мој.
Далет
25 Душа ми је за прашину прионула.
Оживи ме као што си обећао.
26 Кад сам ти свој живот испричао,
одговорио си ми.
Својим уредбама ме научи.
27 Учини да разумем твоје налоге,
и размишљаћу о твојим чудима.
28 Душа ми копни од туге.
Подигни ме као што си обећао.
29 Скрени ме са пута лажи
и милостиво ме у свој Закон упути.
30 Пут верности сам изабрао,
твоје законе пред себе положио.
31 Прионуо сам уз твоје прописе, ГОСПОДЕ.
Не дај да будем извргнут срамоти.
32 Трчим путем твојих заповести,
јер си ми срце ослободио.
Хе
33 Научи ме, ГОСПОДЕ, путу твојих уредби,
и ја ћу га се држати до краја.
34 Дај ми да разумем,
и покораваћу се твом Закону
и свим срцем га се држати.
35 Упути ме стазом својих заповести,
јер на њој уживам.
36 Срце ми приклони својим уредбама,
а не непоштеном добитку.
37 Одврати ми очи, да не гледају ништавост.
Живот ми сачувај на свом путу.
38 Испуни обећање мени, твоме слузи,
ономе који те се боји.
39 Уклони увреде од којих стрепим,
јер твоји закони су добри.
40 О, како жудим за твојим налозима!
Живот ми сачувај због своје праведности.
Вав
41 Нека до мене стигне твоја љубав, ГОСПОДЕ,
твоје спасење као што си обећао.
42 Тада ћу одговорити оном ко ме вређа,
јер се у твоју реч уздам.
43 Не отми реч истине из мојих уста,
јер у твоје законе наду полажем.
44 Без престанка, заувек и довека,
твог Закона ћу се држати.
45 Ходаћу у слободи,
јер сам се твојим налозима окренуо.
46 Пред царевима ћу о твојим уредбама говорити,
и нећу се постидети.
47 Извор среће су ми твоје заповести,
јер их волим.
48 Поштовање исказујем[a] твојим заповестима,
које волим,
и о твојим уредбама размишљам.
Исаијино послање
6 Оне године када је умро цар Озија, видех Господа како седи на престолу, високом и узвишеном, а скутови његовог огртача испуњавају Храм. 2 Над њим су стајали серафими, од којих је сваки имао шест крила: два крила да заклони лице, два да заклони ноге и два да њима лети. 3 Они су довикивали један другом:
»Свет, свет, свет је ГОСПОД над војскама!
Сва земља је пуна његове Славе!«
4 Од гласа оних који су довикивали тресли су се довраци и прагови, а Храм се испунио димом.
5 Ја рекох: »Тешко мени, пропадох! Јер, човек сам нечистих усана и живим међу народом нечистих усана, а моје очи видеше Цара, ГОСПОДА над војскама.«
6 Тада до мене долете један од серафима. У руци му је била жеравица коју је машицама узео са жртвеника. 7 Он ми њоме дотаче уста и рече: »Ево, ово ти је дотакло усне; твоја кривица је уклоњена и грех опроштен.«
8 Тада чух глас Господњи како говори: »Кога да пошаљем? И ко ће поћи за нас?«
А ја рекох: »Ево мене! Мене пошаљи!«
9 Он рече: »Иди и реци овом народу:
‚Слушали и слушали, али не разумели;
гледали и гледали, али не видели.‘
10 Отврдни срце овом народу;
отупи им уши и затвори им очи.
Иначе би очима видели,
ушима чули, срцем разумели
и обратили се и излечили.«
11 Ја рекох: »Докле, Господе?«
А он одговори:
»Док градови не буду рушевине
и без житеља;
док куће не буду без игде икога
и њиве пропале и опустошене;
12 док ГОСПОД људе не протера далеко
и земља сасвим не опусти.
13 Ако их и десетина остане,
и они ће бити затрвени.
Али, као смрдљика или храст
када се посеку до пања,
њихов пањ биће света семенка.«
1 Павле, Силван и Тимотеј, цркви Солуњана у Богу, нашем Оцу, и Господу Исусу Христу:
2 милост вам и мир од Бога Оца и Господа Исуса Христа.
Захваљивање и молитва
3 Увек смо дужни да захваљујемо Богу за вас, браћо, и то с правом, јер ваша вера све више расте и све је већа љубав сваког од вас према другима. 4 Зато се ми хвалимо вама по Божијим црквама због ваше стрпљивости и вере у свим прогонима и невољама које подносите.
5 То је доказ да је Божија пресуда праведна и да ћете бити достојни Божијег царства за које сада страдате. 6 Јер, право је да Бог муком узврати онима који вас муче, 7 а вама, који сте мучени, олакшањем – заједно с нама – када се Господ Исус објави са неба са својим моћним анђелима, 8 у успламтелом огњу. Он ће казнити оне који не познају Бога и не покоравају се еванђељу нашега Господа Исуса. 9 Биће кажњени вечном пропашћу, далеко од Господњег лица и његове силне славе, 10 онога дана када он дође да се прослави у својим светима и да му се диве сви који верују. А то се односи и на вас, јер сте поверовали нашем сведочанству вама.
11 Зато се увек и молимо за вас да вас Бог учини достојнима његовог позива и да својом силом испуни сваку вашу добру намеру и дело подстакнуто вером, 12 да се име нашега Господа Исуса прослави у вама, а ви у њему, по милости нашега Бога и Господа Исуса Христа.
53 И сваки оде својој кући.
Жена ухваћена у прељуби
8 Исус оде на Маслинску гору, 2 па рано ујутро опет уђе у Храм. Сав народ дође к њему и он седе да их учи.
3 А учитељи закона и фарисеји доведоше једну жену ухваћену у прељуби. Поставише је у средину, 4 па му рекоше: »Учитељу, ова жена је ухваћена када је чинила прељубу. 5 Мојсије нам је у Закону заповедио да такве каменујемо. Шта ти кажеш на то?«
6 Упитали су то да га искушају, како би имали за шта да га оптуже.
А Исус се саже и поче да пише прстом по земљи.
7 Али, пошто су га и даље питали, он се исправи, па им рече: »Ко је од вас без греха, нека први баци камен на њу.«
8 И опет се саже и настави да пише по земљи.
9 Када су они то чули, изађоше један по један, почев од најстаријих. Тако остаде само он, и жена која је стајала у средини.
10 Тада се Исус исправи и упита је: »Жено, где су ови? Зар те нико није осудио?«
11 »Нико, господару«, одговори она.
А Исус јој рече: »Онда те ни ја не осуђујем. Иди, и одсад више не греши.«[a]
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International