Book of Common Prayer
Давид је испевао Господу речи ове песме онога дана када га је Господ избавио из руку свих његових непријатеља и из Саулове руке. Рекао је:
18 Волим те, Господе, моја снаго.
2 Господе, стено моја,
тврђаво моја, избавитељу мој.
Мој Бог је мени стена,
где заклон налазим.
Штите мој, роже мог спасења,
заклоне мој, уточиште моје!
3 Призваћу Господа славе предостојног,
и он ће ме спасти од мојих душмана.
4 Смртна су се ужад сплела око мене,
ужаснут сам разорним рекама.
5 Ужад су ме Света мртвих опколила,
смрт ме вреба са својим замкама.
6 У невољи завапих Господу,
и повиках ка Богу својему.
Из свог храма глас је мој чуо,
мој вапај стиже до њега,
до његових ушију.
7 Тад се земља уздрма, затресе,
задрхташе темељи планина,
стресоше се због његовог гнева.
8 Дим се диже њему из ноздрва,
огањ пламти из његових уста,
жар угљени из њега избија.
9 Он небеса пресави и сиђе,
под ногама густа му је тама.
10 Херувима узјаха, полете,
и заплови на крилима ветра.
11 Од таме начини око себе шатор,
сеницу за себе од тамних вода
и од облака тамних.
12 Од сјаја пред њим прођоше облаци,
пљушти град и угаљ ужарени.
13 Тада Господ загрме с небеса,
разлеже се глас Свевишњега,
град и угаљ ужарени.
14 Стреле своје одапе и душмане расу,
бљесну муњама, у пометњу их баци.
15 Кад си Господе почео да караш,
кад ти дах из ноздрва плану,
долине се водне показаше,
открише се темељи света.
16 Руку пружи са висина, дохвати ме,
из вода ме моћних извуче,
17 од моћног ме избави душмана,
и од оних јачих што ме мрзе.
18 Навалише на мене у дан моје муке,
али Господ ми је био ослонац.
19 Изведе ме на пространо место,
избави ме јер сам му по вољи.
20 Господ ми по правди мојој плати,
награди ми чистоћу руку мојих,
21 јер путеве Господње сачувах;
Богу своме ја нисам скривио.
22 Судови његови сви су ми пред очима,
од одредби његових одвратио се нисам.
23 Пред њим сам ја био беспрекоран,
сачувао сам себе од кривице,
24 по правди ме је мојој Господ наградио,
руке су ми недужне пред његовим очима.
25 Ти вернима исказујеш верност,
беспрекорнима узвраћаш поштењем.
26 С чистима ти поступаш чисто,
а с опакима поступаш лукаво.
27 Ти избављаш кротак народ,
а обараш поглед узносити.
28 Јер ти, Господе, светиљку ми палиш,
мој Бог моју таму расветљује.
29 Јер са тобом ја разбијам чету,
с Богом мојим прескачем зидине.
30 Пут је Божији беспрекоран,
реч је Господња у ватри прекаљена;
штит је свима што у њему уточиште траже.
31 Јер ко је Бог осим Господа?
Ко је стена осим нашег Бога?
32 Он је Бог који ме снагом опрема,
он пут мој чини беспрекорним.
33 Даде ми ноге хитре ко у кошуте,
постави ме чврсто на висине.
34 Руке моје учи војевању,
да лук бронзани натежем мишицама.
35 Ти ми дајеш штит спасења свога,
десница ме твоја подупире,
твој одазив чини ме великим.
36 Шириш тло под кораком мојим,
да ми ноге не би посрнуле.
37 Душмане своје гоним и сустижем,
не враћам се док их не докрајчим.
38 Разбијам их и не могу устати,
и падају под моје ноге.
39 Ти ме опремаш снагом за битку,
и обараш пода мном моје противнике.
40 Ти учини да душмани моји
реп свој подвију преда мном,
да мрзитеље своје искореним.
41 Завапише, али им спаса нема ниоткуда;
Господу завапише, али он им не одговара.
42 Измрвих их као прах пред ветар,
избацих их као блато са улица.
43 Ти си ме избавио од сукоба с народом,
и поставио ме за главу пуцима.
Народ који нисам знао,
тај ми народ служи.
44 Туђинци ми ласкају,
чим ме чују, они ме слушају.
45 Туђинци губе срчаност,
из својих тврђава излазе дрхћући.
46 Живео Господ! Благословена била стена моја!
Узвишен био Бог мога спасења!
47 То је Бог што ме освећује,
он мени покорава народе;
48 избавља ме од мојих душмана.
Над мојим си ме мрзитељима узвисио,
избавио ме од човека насилног.
49 Зато ћу те хвалити, Господе, међу пуцима,
твоје ћу име песмом прослављати.
50 Велико спасење даје своме цару;
исказује милост помазанику своме, Давиду,
и његовом потомству довека.
Покајање становника Ниниве
3 Реч Господња по други пут дође Јони: 2 „Устани и иди у Ниниву, тај велики град и проповедај му оно што ти ја кажем.“
3 Јона устане и оде у Ниниву по речи Господњој. А Нинива је била велики град пред Богом, три дана хода. 4 Кад је ушао у град, Јона је ишао само дан хода проповедајући: „Још четрдесет дана и Нинива ће бити уништена.“ 5 Нинивљани су поверовали Богу; прогласили су пост, па су се, од највећег до најмањег, обукли у кострет.
6 Кад је вест дошла до цара, он је устао са свог престола, скинуо своје рухо, ставио на себе кострет и сео у пепео. 7 Онда је заповедио да вичу по Ниниви:
„По налогу цара и његових великаша:
’Ни човек ни стока, било крупна или ситна, не сме ништа окусити! Нека не пасу и не пију воду. 8 Нека се и стока и људи покрију кострећу, и нека из све снаге призивају Бога. Нека се свако одврати од свога злог пута и од насиља које је чинио. 9 Ко зна? Можда ће се Бог одвратити и милостиво одустати од свог љутог гнева, па не изгинемо.’“
10 Бог је видео њихова дела, како су се одвратили од својих злих путева, па је одустао од несреће, коју је рекао да ће извршити над њима. И тако је није извршио.
Јонин гнев и Божија поука
4 Тада се Јона веома озловољио и наљутио. 2 Јона се помолио Господу: „О, Господе! Нисам ли ја баш ово рекао док сам био у својој земљи? Ја сам и побегао у Тарсис, зато што сам знао да си ти Бог милосрдан и милостив, спор на срџбу, богат милосрђем, и да се сажалиш над несрећом. 3 Зато, Господе, узми сада мој живот, јер је боље да умрем него да живим.“ 4 Господ рече: „Љутиш ли се с правом?“
5 Јона изађе из града и настани се источно од града. Тамо је начинио себи колибу и сео у њу, у хлад, да види шта ће Господ учинити с градом. 6 А Господ Бог учини да израсте бршљан над Јоном, да пружа сенку над његовом главом, да оконча његову зловољу. Јона се веома обрадовао због бршљана. 7 Али сутрадан, у зору, Бог заповеди црву да подгризе бршљан, тако да је бршљан увенуо. 8 Кад је грануло сунце, Бог је учинио да дуне ветар с истока; сунце је пекло Јонину главу, па је смалаксао. Желећи да умре, рекао је: „Боље да умрем, него да живим.“
9 Бог упита Јону: „Гневиш ли се с правом због бршљана?“ Он одговори: „Да, с правом сам љут насмрт.“ 10 Господ му рече: „Теби је жао бршљана око кога се ниси трудио, и кога ниси узгојио; једне ноћи је никнуо, а друге ноћи је увенуо. 11 А мени да не буде жао Ниниве, великог града у коме има више од стотину двадесет хиљада људи, који не знају шта је десно а шта лево, и много стоке?“
27 У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији[a], негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. 28 Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара[b]. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. 29 Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. 30 Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. 31 Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ 32 Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.
33 Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. 34 Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ 35 Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. 36 Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. 37 На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. 38 Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.
Бродолом
39 Када се разданило, нису препознали копно. Ипак, угледали су неки залив са приступачном обалом, где су хтели да уплове бродом, ако то буде могуће. 40 Одвезали су сидра и спустили их у море. Истовремено су олабавили ужад на кормилима, подигли предње једро према ветру и запутили се ка обали. 41 Међутим, наишли су на гребен и насукали се. Предњи део брода је насео и остао непокретан, док се задњи ломио под ударима јаких таласа. 42 Тада су војници наумили да побију затворенике како не би који испливао и побегао. 43 Међутим, капетан је желео да спасе Павла, те им није дозволио да спроведу своју намеру. Наредио је да они који знају да пливају први скоче у воду и домогну се копна, 44 а да га се остали домогну, ко на даскама, ко на остацима лађе. Тако су се сви спасли дошавши до копна.
Петрово исповедање
18 Једном приликом, када се Исус са̂м молио, са њиме су били и његови ученици. Питао их је: „Шта се у народу говори: ко сам ја?“
19 Они одговорише: „Једни кажу да си Јован Крститељ, други да си Илија, а трећи да је то неки од пророка из прошлости устао из мртвих.“
20 Исус их упита: „А шта ви кажете: ко сам ја?“ Петар одговори: „Ти си Христос Божији.“
21 Исус им строго заповеди да то никоме не говоре. 22 Још им је рекао: „Син Човечији мора много да пропати. Њега ће одбацити старешине, водећи свештеници и зналци Светог писма. Биће убијен, али ће ускрснути трећег дана.“
Цена следбеништва
23 Онда је свима рекао: „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе самог и нека узме свој крст свакога дана, па нека ме следи. 24 Јер, ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко ради мене изгуби свој живот, тај ће га спасти. 25 Шта вреди човеку да задобије и сав свет, а самога себе изгуби или себи науди? 26 А ко се застиди мене и мојих речи, и Син Човечији ће се постидети њега када буде дошао у својој слави, и у слави свога Оца и са светим анђелима. 27 Заиста вам кажем: међу онима који стоје овде има неких који неће искусити смрт док не виде Царство Божије.“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.