Book of Common Prayer
33 Он реке претвори у пустињу
и изворе воде у жедну земљу,
34 земљу плодну у слану пустолину
због опакости њених житеља.
35 Он пустињу претвори у језера
и суву земљу у изворе воде.
36 Тамо насели гладне,
и они подигоше град да се у њему настане.
37 Засејаше њиве и посадише винограде,
који им обилну летину родише.
38 Он их благослови,
па се силно намножише.
Он не даде да се смањи број њихове стоке.
39 А онда им се смањио број и били су понижени
тлачењем, несрећом и тугом.
40 Онај који презир излива на владаре
учини да пустим беспућем лутају.
41 Али он убоге диже из беде
и породице им умножи као стада.
42 Честити то виде и радују се,
а сви неправедни умукнуће.
43 Ко је мудар, нека се тога држи
и нека увиди љубав ГОСПОДЊУ.
Песма. Псалам Давидов.
1 Срце ми је постојано, Боже.
Певаћу и свирати свим својим бићем.
2 Пробудите се, харфо и лиро!
Зору ћу пробудити!
3 Захваљиваћу ти међу народима, ГОСПОДЕ,
псалме ти певати пред народностима.
4 Јер, љубав твоја од небеса је виша,
твоја верност до облакâ досеже.
5 Нека си узвишен над небесима, Боже,
и твоја слава над свом земљом.
6 Спаси десницом својом и услиши ме,
да се твоји миљеници избаве.
7 Бог рече у свом светилишту:
»Победићу. Сихем ћу разделити
и долину Сукот размерити.
8 Мој је Гилад, мој Манасија,
Ефрем ми је шлем, Јуда моје жезло.
9 Моав ће ми бити умиваоник,
на Едом ћу бацити своју сандалу,
над Филистејом клицати као победник.«
10 Ко ће ме увести у град утврђен?
Ко ће ме одвести у Едом?
11 Зар нећеш ти, Боже, који нас одбаци,
ти, Боже, који с нашим војскама више не излазиш?
12 Помози нам против душмана,
јер ништавна је људска помоћ.
13 С Богом ћемо силну снагу показати
и он ће згазити наше душмане.
1 Кличите од радости ГОСПОДУ, праведници!
Честитима приличи да му певају хвалоспев.
2 Захваљујте ГОСПОДУ лиром,
свирајте му на лири од десет жица.
3 Певајте му нову песму,
умилно свирајте и кличите од радости.
4 Јер, правична је реч ГОСПОДЊА
и поуздана су сва његова дела.
5 Он воли праведност и правду,
пуна је земља љубави ГОСПОДЊЕ.
6 Небеса су речју ГОСПОДЊОМ начињена,
све мноштво на њима дахом уста његових.
7 Он морске воде на куп сабире
и океан[a] ставља у спремишта.
8 Нека се сва земља боји ГОСПОДА,
нека сви житељи света страхују од њега.
9 Јер, он рече – и све постаде,
он заповеди – и све се појави.
10 ГОСПОД разбија науме незнабожаца,
спречава намере народâ.
11 А науми ГОСПОДЊИ остају довека,
намере његовог срца кроз сва поколења.
12 Благо народу чији Бог је ГОСПОД,
народу који је изабрао себи за посед.
13 ГОСПОД са неба гледа
и види све људе,
14 из свог пребивалишта
на све житеље земље мотри –
15 он који је свима саздао срце
и прониче сва њихова дела.
16 Не спасава цара мноштво његове војске,
не избавља ратника његова велика снага.
17 Узалуд се од коња надати избављењу,
не помаже његова велика снага да се умакне.
18 Очи ГОСПОДЊЕ на онима су који га се боје,
на онима који се у његову љубав уздају
19 да их избави од смрти
и одржи у животу у време глади.
20 Наша душа ГОСПОДА ишчекује,
он нам је помагач и штит.
21 У њему нам се радује срце,
јер се у његово свето Име уздамо.
22 Нека твоја љубав буде на нама, ГОСПОДЕ,
јер се у тебе уздамо.
Јаков поново у Бетелу
35 Бог рече Јакову: »Спреми се, па иди у Бетел и тамо живи. Тамо подигни жртвеник Богу који ти се показао када си бежао од свога брата Исава.«
2 Јаков рече својим укућанима и свима који су били с њим: »Одбаците туђе богове које имате са собом, очистите се и пресвуците, 3 а онда хајдемо у Бетел. Тамо ћу подићи жртвеник Богу који ме је услишио када сам био у невољи и био са мном на путу којим сам ишао.«
4 Тако они предадоше Јакову све туђе богове које су имали и минђуше које су носили на ушима, а Јаков то закопа под једном смрдљиком код Сихема. 5 Потом кренуше, а Бог учини да житеље околних градова обузме страх од Јаковљевих синова, па нико не пође у потеру за њима.
6 Јаков и сав народ који је био с њим стигоше у Луз, то јест Бетел, у Ханаану, 7 где он сагради жртвеник. Он то место назва Ел Бетел[a], јер му се тамо Бог показао када је бежао од свога брата.
8 Тада умре Девора, Ревекина дојкиња, па је сахранише ниже Бетела, под храстом који назваше Алон Бахут[b].
9 Након што се Јаков вратио из Падан-Арама, Бог му се опет показа и благослови га.
10 »Зовеш се Јаков«, рече му Бог, »али се више нећеш звати тако, него ће ти име бити Израел.«
Тако му Бог даде име Израел.
11 Бог му још рече: »Ја сам Бог Свесилни. Буди плодан и множи се. Од тебе ће потећи народ и мноштво народâ, и биће царева међу твојим потомцима. 12 Земљу коју сам дао Аврааму и Исааку, дајем и теби, а даћу је и твоме потомству.«
13 Тада се Бог подиже од њега са места на ком је с њим разговарао.
14 Јаков усправи један камен као стуб на месту на ком је Бог с њим разговарао, па на њега изли жртву леваницу, а поли га и уљем. 15 Место на ком је Бог с њим разговарао Јаков назва Бетел[c].
Рахиљина смрт
16 Онда Јаков и његови кренуше из Бетела. Када је било још врло мало до Ефрате, Рахиља поче да се порађа, а имала је јаке трудове.
17 Док су трудови трајали, бабица јој рече: »Не бој се, јер и ово ће бити син.«
18 На издисају – јер је умирала – даде сину име Бен-Они[d], али му његов отац даде име Венијамин[e].
19 Тако Рахиља умре, па је сахранише на путу за Ефрату, то јест Витлејем. 20 Јаков постави камени стуб над њеним гробом и тај стуб до дана данашњег означава Рахиљин гроб.
Волите један другога
11 Ово је порука коју сте чули од почетка: да волимо један другога. 12 Не будите као Каин, који је припадао Зломе и убио свога брата. А зашто га је убио? Зато што су његова дела била зла, а дела његовог брата праведна. 13 Не чудите се, браћо, ако вас свет мрзи. 14 Ми знамо да смо из смрти прешли у живот, јер волимо браћу. Ко не воли, остаје у смрти. 15 Ко год мрзи свога брата, убица је, а знате да ниједан убица нема у себи трајног, вечног живота.
16 По овоме знамо шта је љубав: он је за нас положио свој живот. Стога смо и ми дужни да свој живот положимо за браћу. 17 Ко има добра овога света и гледа свога брата како оскудева, па се на њега не сажали, како може Божија љубав да остане у њему? 18 Дечице, не волимо речју и језиком, него делима и истином.
Лазарова смрт
11 Неки Лазар из Витаније, села Марије и њене сестре Марте, био је болестан. 2 (Марија, чији је брат био болестан, била је она која је Господа помазала мирисном помашћу и обрисала му ноге својом косом.)
3 Стога сестре поручише Исусу: »Господе, ево болестан је онај кога волиш.«
4 Када је Исус то чуо, рече: »Ова болест није на смрт, него на Божију славу, да се по њој прослави Син Божији.«
5 А Исус је волео Марту и њену сестру и Лазара. 6 Ипак, када је чуо да је Лазар болестан, остаде још два дана тамо где се налазио, 7 па тек онда рече својим ученицима: »Хајдемо опет у Јудеју.«
8 »Раби«, рекоше му ученици, »тек што су Јудеји покушали да те каменују, а ти опет идеш онамо!«
9 »Зар дан нема дванаест сати?« одговори им Исус. »Ко хода дању, не спотиче се, јер види светлост овога света. 10 Али, ко хода ноћу, спотиче се, јер у себи нема светлости.«
11 То рече, а онда додаде: »Наш пријатељ Лазар је заспао, а ја идем да га пробудим.«
12 »Господе«, рекоше му ученици, »ако спава, оздравиће.«
13 Али Исус је говорио о његовој смрти, а они су мислили да говори о природном сну.
14 Тада им Исус отворено рече: »Лазар је умро, 15 и због вас ми је драго што нисам био тамо, да поверујете. Него, хајдемо к њему.«
16 Тада Тома звани Близанац рече осталим ученицима: »Хајдемо и ми, да погинемо с њим.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International