Book of Common Prayer
Хоровођи. Давидов. За спомен.
70 Боже, избави ме! У помоћ ми пожури, Господе!
2 Нека се постиде,
нека се осрамоте ти што ми о глави раде.
Нека се повуку у срамоти,
нека буду понижени ти што им је мила невоља моја.
3 Нек устукну због срамоте своје
ти што довикују: „Аха! Аха!“
4 Нек ликују и нек се радују у теби
сви који те траже;
нека увек говоре они што спасење твоје воле:
„Велик је Бог!“
5 А ја сам сиромах и убог,
Боже, пожури к мени.
Ти си моја помоћ и мој избавитељ.
О, Господе, не оклевај!
71 У теби је уточиште моје, Господе;
о, да се никад не постидим.
2 Ослободи ме по својој праведности и избави ме,
пригни ухо своје к мени и спаси ме.
3 Буди ми стена пребивалишта
којој увек долазим;
спасење моје ти си заповедио,
јер си моја стена и тврђава.
4 Избави ме, Боже мој, из руке зликовачке,
од руке преступника и окрутнога.
5 Јер, ти си моја нада, о, Боже Господе,
поуздање си ми од младости моје.
6 На тебе се ослањам од утробе,
из крила мајке моје си ме извукао;
славићу те непрестано.
7 Попут знака постао сам многима,
а ти си ми уточиште јако.
8 Уста си ми славом својом испунио
и красотом својом од јутра до сутра.
9 Не одбаци ме у доба старости,
кад ми снага клоне не заборави ме.
10 Јер о мени говоре противници моји,
они што ми живот вребају
заједно се саветују.
11 Кажу: „Бог је њега оставио!
Гоните га, ухватите,
јер избавитеља нема!“
12 Боже, од мене се не удаљуј!
О, мој Боже, пожури ми у помоћ!
13 Нека се постиде и нека пропадну
тужитељи моје душе;
и презир и брука нек покрију
оне који ми о глави раде.
14 А ја ћу увек да се надам,
све више и више славићу те.
15 Уста ће моја о праведности твојој да говоре,
о делима твог спасења од јутра до сутра,
јер им броја не знам.
16 У моћним делима Бога Господа ја ћу доћи,
твоју праведност ћу спомињати, само твоју.
17 Од младости моје, Боже, ти си ме учио;
и чудеса твоја досад јављао сам.
18 Чак и када остарим и оседим,
Боже, не остављај ме,
док ти силу не објавим нараштају новом;
силу твоју сваком што долази.
19 Праведност је твоја, Боже, до висина,
велика си дела учинио;
ко је попут тебе, Боже?
20 Ти – дао си да гледам многе невоље и муке –
ти ћеш ми опет обновити живот;
из дубина земље подићеш ме опет.
21 Ти ојачај достојанство моје
и поново утеши ме.
22 И ја ћу харфом да те хвалим
због верности твоје;
Боже мој, свираћу ти на лири,
Светитељу Израиљев.
23 Клицаће радосно усне моје,
јер ћу ти свирати,
и душа моја што си је откупио.
24 И мој ће језик од јутра до сутра
причати о твојој праведности;
јер ће се постидети, јер ће се осрамотити
ти што ми о глави раде.
Асафова поучна песма.
74 Зашто си нас, о, Боже, одбацио довека?
Зашто да се јарост твоја пуши на стадо твоје паше?
2 Присети се своје заједнице што си је од давнина стекао,
племена свога наследства које си откупио –
горе Сион на којој си пребивао.
3 Кораке своје окрени ка руинама вечним,
свему чему је наудио противник у Светињи.
4 Душмани твоји ричу усред твог места састанка,
поставише заставе своје за знакове.
5 Познати су као човек
што секиру на шипражје диже;
6 и онда секиром и полугама
све резбарије ломи.
7 Светилиште твоје до тла спалише,
опоганише Пребивалиште имена твог.
8 У срцу су своме рекли: „Хајде да их сасвим потлачимо!“
Спалили су сва Божија места састанка у земљи.
9 А наше знакове видели нисмо,
ни пророка још нема,
и никога с нама ко би знао – докле?
10 Докле ће се, о, Боже, ругати душманин?
Хоће ли противник довека твоје име да презире?
11 Зашто руку своју, баш своју десницу, повлачиш?
Из недара својих извуци је и сатри их!
12 А Бог цар мој је од давнина,
посред земље спасоносна дела чини.
13 Силом својом ти си море разделио,
у водама смрскао си главе морским неманима.
14 Левијатану си главе раздробио,
народима уз обалу за храну си га дао.
15 Ти си дао да набуја и врело и поток,
ти си непресушне пресушио реке.
16 Твој је дан, баш као и ноћ;
ти си поставио и месец и сунце.
17 Ти си земљи одредио сваку међу;
и лето и зиму начинио ти си.
18 Сети се тог противника који те презире, Господе,
и безумних што презиру ти име.
19 Не дај звери живот голубице своје,
довека не заборави на живот својих сиромаха.
20 Погледај на савез,
јер се мрачни крајеви земље напунише местима насиља.
21 Не дај угњетеном да се понижен врати,
нека име твоје славе и сиромах и убоги.
22 Устани, о, Боже, свој случај одбрани!
Сети се презира безумног према теби од јутра до сутра.
23 Не заборави глас душмана својих,
поклич што се непрестано диже,
оних што се против тебе буне.
Сарина смрт и погреб
23 Сара је живела стотину двадесет седам година. 2 Умрла је у Киријат-Арви, то јест у Хеврону у хананској земљи. Авра̂м је жалио за Саром и нарицао за њом.
3 Затим је Авра̂м устао с места где је лежала његова покојница, и обратио се Хетитима: 4 „Странац сам и придошлица међу вама. Продајте ми земљиште за гроб код вас, да бих могао да отпремим и сахраним своју покојницу.“
5 Хетити одговорише Авра̂му: 6 „Чуј нас, господине. Ти си кнез Божији међу нама. Стога сахрани своју покојницу у нашем најбољем гробу; нико од нас ти неће ускратити свој гроб да у њега сахраниш своју покојницу.“
7 Авра̂м је на то устао и дубоко се поклонио становницима земље, Хетитима. 8 Затим им је рекао: „Ако се, дакле, слажете да отпремим своју покојницу и сахраним је код вас, заузмите се за мене код Ефрона, сина Цохарова, 9 да ми прода пећину у Макпели што је у његовом власништву. Она се налази на крају његовог имања. Нека ми је пред вама прода за пуну цену, да бих имао гроб у свом власништву.“
10 Ефрон је седео међу Хетитима. Тада Ефрон, Хетит, одговори Авра̂му, да га чују Хетити својим ушима – све старешине што су дошле код градских врата: 11 „Никако, господине! Послушај ме: дајем ти и њиву и пећину на њој. Дајем[a] ти је пред својим народом; сахрани своју покојницу.“
12 Авра̂м се дубоко поклонио народу те земље. 13 Авра̂м тада рече Ефрону, да народ те земље чује на своје уши: „Саслушај ти сада мене. Платићу ти новцем за ту пољану. Прими то од мене, да могу тамо да сахраним своју покојницу.“
14 Ефрон одговори Авра̂му: 15 „Чуј ме, мој господине. Земљиште вреди четири стотине сребрних шекела[b]. Шта је то за тебе и мене? Само ти сахрани своју покојницу.“
16 Авра̂м се сложио с Ефроном, па му је избројaо новац који је Ефрон тражио у присутности свих Хетита: четири стотине шекела сребра трговачке мере.
17 Тако је Ефронова пољана у Макпели, што је насупрот Мамрији, са пећином, стаблима, и свим што је било на њиви, 18 прешла у Авра̂мово власништво у присутности Хетита – свих старешина што су дошле пред градска врата. 19 Након тога је Авра̂м сахранио своју жену Сару у пећини на пољани Макпела што је насупрот Мамрије (код Хеврона) у земљи Хананској. 20 Тако је пољана и пећина на њој прешла од Хетита у Авра̂мово власништво за сахрањивање.
32 И шта још да кажем? Понестало би ми времена када бих почео да говорим о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и пророцима. 33 Они су вером победили царства, постигли правду, добили што је Бог обећао и затворили уста лавовима. 34 Они су угасили разбуктали огањ, избегли оштрици мача, добили снагу у слабости, постали јаки у боју, туђинске војске натерали у бег, 35 а жене су добиле натраг своју родбину из мртвих. Други су, иако мучени, одбили да буду ослобођени, да би добили боље ускрсење. 36 Други су, опет, доживели поруге и батине, а уз то и окове и тамницу. 37 Неки су били каменовани, престругани, убијени мачем, потуцали се обучени у овчији кожух и козју кожу, оскудевали, трпели, злопатили се. 38 Они којих свет није био достојан, тумарали су пустињама и горама, и крили се по пећинама и јамама у земљи.
39 Ипак, сви они, који су због своје вере нашли признање у Светом писму, нису примили оно што је Бог обећао. 40 То је због тога што је Бог предвидео за нас нешто боље, а то је да они, заједно са нама, дођу до савршенства.
12 Будући да смо окружени толиким облаком сведока, одбацимо сваки терет и грех који нас спутава, те постојано трчимо трку која нам предстоји. 2 Уприте поглед на Исуса, зачетника и довршитеља наше вере! Он је због радости, која му је следовала, презрео срамоту и поднео патње на крсту, те сео с десне стране Божијег престола.
60 Кад су то чули, многи од његових ученика рекоше: „Тешко је усвојити ово учење. Ко може да га прихвати?“ 61 Исус је у себи знао да његови ученици гунђају због његове беседе, те им је рекао: „Зар вас ово наводи да одустанете? 62 А шта ћете рећи када будете гледали Сина Човечијег да се враћа тамо где је пре био?
63 Дух Божији је тај који даје живот. Човек то не може. Речи које сам вам рекао Дух су и живот су. 64 Али, има међу вама оних који не верују.“ Наиме, Исус је од почетка знао да неки неће веровати у њега и ко ће га издати. 65 Тада рече: „Зато сам вам рекао: ’Нико не може доћи к мени, ако му то Отац не омогући.’“
66 Тада су га многи ученици напустили и нису више ишли за њим.
67 Зато је Исус упитао Дванаесторицу: „Да нећете и ви да одете?“
68 Одговори му Симон Петар: „Господе, коме да одемо? Ти имаш речи вечног живота. 69 Ми смо уверени и знамо да си ти свети Божији посланик.“
70 Исус им рече: „Нисам ли баш ја изабрао вас Дванаесторицу? А ипак, један од вас је ђаво.“ 71 Исус је ово рекао мислећи на Јуду, сина Симона Искариота, јер је он био тај који ће га издати, иако је био један од Дванаесторице.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.