Book of Common Prayer
Књига прва
(Псалми 1-41)
1 Благо човеку који не иде за саветима опаких,
на путу грешничком не стоји
и на већу ругалаца не седи,
2 него ужива у Закону ГОСПОДЊЕМ
и о његовом Закону дан и ноћ размишља.
3 Он је као дрво засађено
покрај водâ текућих
које у право време доноси свој род
и лишће му никад не вене.
Све што чини, добро му успева.
4 А опаки нису такви –
они су као плева коју разноси ветар.
5 Зато се опаки неће одржати на суду,
ни грешници у заједници праведних.
6 Јер, ГОСПОД зна пут праведних,
а пут опаких пропашће.
1 Зашто се незнабошци комешају,
а народи узалуд завере кују?
2 Устају цареви земаљски
и кнежеви се удружују против ГОСПОДА
и против Помазаника његовог:
3 »Скршимо њихове окове
и збацимо њихове ланце!«
4 Смеје се Онај који на небу седи на престолу,
Господ им се изругује.
5 Онда им у свом гневу говори
и у љутој срџби их застрашује:
6 »Свог Цара сам поставио на Сиону,
на својој светој гори.«
7 Објављујем уредбу ГОСПОДЊУ.
Он ми рече:
»Ти си мој Син, данас те родих.
8 Само затражи, и даћу ти незнабошце у наследство
и крајеве земље у посед.
9 Разбићеш их гвозденом палицом,
смрскати их као посуду грнчарску.«
10 Зато се уразумите, цареви,
опомену прихватите, владари земаљски.
11 Са страхом служите ГОСПОДУ,
са трепетом му кличите.
12 Пољубите Сина, да се не разгневи,
да не пропаднете на свом путу.
Јер, његов гнев само што није плануо.
Благо свима који се у њега уздају!
Псалам Давидов. Када је бежао пред својим сином Авесаломом.
1 Како је много мојих душмана, ГОСПОДЕ!
Колики против мене устају!
2 Много их је који за мене говоре:
»Неће га Бог спасти.« Села
3 Али, ти си штит мој око мене, ГОСПОДЕ;
ти си слава моја, ти ми главу подижеш.
4 Из свега гласа ГОСПОДУ завапих,
и он ме услиши са своје свете горе. Села
5 Лежем и спавам,
и опет се будим, јер ГОСПОД ми је ослонац.
6 Не плашим се десетина хиљада
које ме са свих страна опколише.
7 Устани, ГОСПОДЕ! Спаси ме, Боже мој!
Удари по образу све моје непријатеље,
поразбијај зубе опакима.
8 Од ГОСПОДА долази спасење!
Нека твој благослов буде на твом народу! Села
Хоровођи. Уз жичане инструменте. Псалам Давидов.
1 Услиши ме кад ти завапим,
Боже мој праведни!
Олакшај моју невољу.
Смилуј ми се и чуј моју молитву.
2 Докле ћете, људи,
моју част да каљате?
Докле ћете да волите празне оптужбе
и да тражите лажи о мени? Села
3 Знајте да је ГОСПОД вернога одвојио за себе.
Чуће ГОСПОД кад му завапим.
4 У свом гневу не чините грех.
Кад лежите на својој постељи,
размислите и смирите се. Села
5 Принесите праве жртве
и у ГОСПОДА се уздајте.
6 Много их је који говоре:
»Ко ће нам показати нешто добро?«
ГОСПОДЕ, обасјај нас светлошћу свога лица.
7 Већом си ми радошћу испунио срце
од њихове кад им обилно роди жито и вино.
8 Чим легнем, одмах мирно заспим.
Само ми ти, ГОСПОДЕ, дајеш да живим спокојно.
Шигајон Давидов, који је испевао ГОСПОДУ због оптужби Куша Венијаминовца.
1 ГОСПОДЕ, Боже мој, у тебе се уздам.
Спаси ме и избави од свих гонитеља мојих,
2 да ме као лав не растргну и не одвуку,
а никог да ме избави.
3 ГОСПОДЕ, Боже мој, ако сам то учинио
– ако сам учинио неправду својим рукама,
4 ако сам злом узвратио пријатељу
или без разлога избавио његовог душманина –
5 нека ме онда мој непријатељ гони и стигне,
нека ми живот угази у земљу
и моју част баци у прашину. Села
6 Устани, ГОСПОДЕ, у свом гневу!
Дигни се против беса мојих душмана!
Пробуди се, Боже мој, правду затражи!
7 Нека те окружи скуп народâ,
а ти седи високо над њима –
8 нека ГОСПОД суди народима.
Пресуди ми, ГОСПОДЕ, по мојој праведности,
по мојој честитости.
9 Докрајчи зло опаких,
а праведне учврсти,
праведни Боже, који испитујеш срца и мисли.
10 Мој штит држи Бог,
који спасава људе срца честитог.
11 Бог је праведан судија
и поваздан своју срџбу искаљује.
12 Не покаје ли се човек,
Бог ће свој мач наоштрити,
свој лук натегнути и уперити.
13 Спремиће своје оружје смртоносно,
своје стреле запалити.
14 Ево, ко зачне зло
и невољом затрудни,
лаж рађа.
15 Ко рупу копа и продуби је,
сâм пада у јаму коју је ископао.
16 Невоља коју је изазвао
о његову главу се обија,
његово насиље на његово теме силази.
17 Захваљиваћу ГОСПОДУ због његове праведности,
псалме певати Имену ГОСПОДА Свевишњег.
4 То је повест о небу и земљи – како су створени када је ГОСПОД[a], Бог, начинио земљу и небо.
Еденски врт
5 Још није било пољског грмља на земљи и нису још никле пољске биљке, јер ГОСПОД, Бог, још није пустио кишу на земљу и није било човека да земљу обрађује, 6 него се магла дизала са земље и натапала сву површину тла.
7 ГОСПОД, Бог, обликова човека од земљиног праха[b], у ноздрве му удахну дах живота, и човек постаде живо биће. 8 Потом ГОСПОД, Бог, засади врт у Едену, на истоку, и тамо смести човека кога је обликовао. 9 ГОСПОД, Бог, учини да из земље израсте сваковрсно дрвеће примамљивог изгледа и добро за јело, а насред врта дрво живота и дрво спознања добра и зла.
10 Из Едена је текла река да наводњава врт, а оданде се гранала на четири главне реке. 11 Прва се зове Пишон и тече око целе земље Хавиле, у којој има злата. 12 Злато те земље је изврсно, а у њој има и мирисних смола и оникса. 13 Друга река се зове Гихон и тече око целе земље Куш. 14 Трећа река се зове Тигар и тече источно од Асирије. Четврта река је Еуфрат.
15 ГОСПОД, Бог, узе човека и стави га у еденски врт, да га обрађује и стара се о њему.
16 ГОСПОД, Бог, заповеди човеку: »Са сваког дрвета у врту слободно једи, 17 али са дрвета спознања добра и зла да ниси јео! Јер, када будеш са њега јео, сигурно ћеш умрети.«
18 Онда ГОСПОД, Бог, рече: »Није добро за човека да буде сам. Начинићу му помагача као што је он.«
19 Тада ГОСПОД, Бог, од земље обликова све животиње и све птице, па их доведе пред човека, да види како ће их овај назвати. И како год је човек назвао неко живо биће – тако му је било име. 20 Тако човек даде имена свакој врсти стоке, птица и дивљих животиња.
Али за човека се не нађе помагач као што је он. 21 Зато ГОСПОД, Бог, учини да човек западне у дубок сан и, док је овај спавао, извади му једно ребро и то место затвори месом. 22 Од ребра извађеног из човека ГОСПОД, Бог, сазда жену и доведе је пред човека.
23 Човек рече:
»Ево најзад кости од мојих костију
и тела од мога тела.
Нека се зове жена,
јер је из човека[c] узета.«
24 Зато ће човек оставити оца и мајку и сјединити се са својом женом, и биће једно тело.
25 А обоје су били голи, и човек и његова жена, и нису се стидели.
Син Божији моћнији од анђела
1 Бог је у прошлости много пута и на разне начине говорио нашим праоцима преко пророкâ, 2 а у ове последње дане проговорио је нама преко Сина, кога је одредио да буде наследник свега, чијим посредством је створио и свет. 3 Он је одсјај Божије славе и прави одраз његовог бића, који све носи својом силном речју. Пошто је извршио очишћење од греха, сео је здесна Величанству на небесима,[a] 4 поставши толико моћнији од анђелâ колико је наследио узвишеније име од њиховог.
5 Јер, којем од анђела је Бог икада рекао:
»Ти си мој Син,
данас те родих«?(A)
Или пак:
»Ја ћу му бити Отац,
а он ће ми бити Син«?(B)
6 И опет, када Прворођенога уводи у свет, каже:
»Нека му се поклоне сви Божији анђели.«[b]
7 За анђеле каже:
»Своје анђеле чини ветровима
и своје слуге огњеним пламеновима«,(C)
8 а за Сина:
»Твој престо, Боже, стоји довека
и жезло правичности жезло је твога царства.
9 Заволео си праведност, а замрзео безакоње.
Зато те је Бог, твој Бог, помазао уљем радости
као ниједнога од твојих другова«,(D)
10 и:
»У почетку си, Господе, поставио темеље земље
и небеса су твојих руку дело.
11 Ти остајеш, а они ће нестати
и сасвим се отрцати као одећа.
12 Савићеш их као огртач,
као одећу, и измениће се.
Али ти си увек исти
и твојим годинама нема краја.«(E)
13 Којем од анђела је икада рекао:
»Седи ми здесна
док твоје непријатеље не положим
као подножје под твоје ноге«?(F)
14 Зар сви они нису служитељски духови, послани да служе онима који ће наследити спасење?
Реч постаје тело
1 У почетку је била Реч,
и Реч је била код Бога,
и Реч је била Бог.
2 Она је у почетку била код Бога.
3 Све је кроз њу постало
и без ње није постало ништа што је постало.
4 У њој је био живот
и тај живот је људима био светлост.
5 И светлост светли у тами
и тама је није обузела[a].
6 Појави се човек, послан од Бога, по имену Јован. 7 Он је дошао као сведок, да сведочи за светлост, да преко њега сви поверују. 8 Он сам није био светлост, него је сведочио за светлост. 9 А он – истинска светлост која просветљује[b] сваког човека – дошао је на свет[c].
10 Био је на свету
и свет је кроз њега постао,
али га свет није препознао.
11 Својима је дошао,
али они га нису примили.
12 А онима који су га примили
дао је моћ да постану Божија деца –
онима који верују у његово име,
13 који нису рођени природним путем[d],
ни од воље тела,
ни од воље мужа, већ од Бога.
14 И Реч је постала тело и настанила се међу нама,
и ми смо гледали њену славу,
славу Јединорођенога од Оца,
пуног милости и истине.
15 Јован сведочи за њега и виче: »Ово је онај за кога сам рекао: ‚Онај који за мном долази, већи је од мене, јер је био пре мене.‘«
16 Од његове смо пуноће сви примили, и то милост на милост. 17 Јер, Закон је дат преко Мојсија, а милост и истина дошли су преко Исуса Христа. 18 Бога нико никад није видео. Јединорођени Бог[e], који је у Очевом крилу – он га је објавио.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International