Book of Common Prayer
Хоровођи. Према напеву: „Нема голубица у даљини.“ Давидова песма поуздања у Бога, када су га Филистејци ухватили у Гату.
56 Смилуј ми се, Боже,
јер ме човек гази;
од јутра до сутра нападач ме угњетава.
2 Газе ме мрзитељи моји од јутра до сутра;
јер много је нападача против мене, Узвишени.
3 У дан бојазни ја ћу у тебе да се уздам.
4 У Бога, чију реч ја славим,
у Бога се уздам;
нећу да се плашим.
Шта ми може пуки смртник?
5 Од јутра до сутра речи ми изврћу,
погубно је све што против мене смисле.
6 Започињу свађе, скривају се,
на кораке ми пазе док ми душу вребају.
7 Зар им од кривице има избављења?
У гневу обори народе, Боже.
8 Потуцања моја изброј,
у мешину своју сузе моје стави;
нису ли оне у књизи твојој?
9 Онда ће моји противници да се врате,
устукнуће кад зазовем;
знам то, јер је Бог уз мене.
10 У Бога, чију реч ја славим;
у Господа, чију реч ја славим;
11 у Бога се уздам;
нећу да се плашим.
Шта ми може пуки смртник?
12 На мени су, Боже, завети твоји;
принећу ти захвалнице,
13 јер си душу моју од смрти избавио,
кораке моје од спотицања;
да ходам пред Богом
у светлу живота.
Хоровођи. Давидов напев: „Не погуби.“ Песма поуздања у Бога, када је пред Саулом побегао у пећину.
57 Смилуј ми се, Боже, смилуј ми се,
јер у теби душа моја уточиште тражи;
и у сени твојих крила уточиште тражим
док невоље прођу.
2 Вапим Богу Свевишњему,
Богу који ми све чини.
3 Посегнуће са небеса, спашће ме;
прекориће тог који ме гази; Села
послаће Бог милост своју и верност своју.
4 Душа ми је међу лавовима,
лежим међу прождрљивцима;
потомцима људи зуба ко копља и стреле,
језика као мача оштрог.
5 Нека си узвишен врх небеса, Боже;
слава твоја нек је над свом земљом.
6 Нози мојој спремили су мрежу,
душа ми се повила;
испред мене јаму ископаше
и у њу сами упадоше. Села
7 Срце ми је вољно, Боже,
срце ми је вољно, да ти певам,
и да ти свирам!
8 Пробуди се, биће моје;
будите се, о, лиро и харфо,
ја бих зору да пробудим.
9 О, Господе, хвалићу те међу народима,
славићу те међу туђинцима.
10 Јер велика је милост твоја; до небеса,
и до облака сеже верност твоја.
11 Нека си узвишен врх небеса, Боже;
слава твоја нек је над свом земљом.
Хоровођи. Давидов напев: „Не погуби.“ Песма поуздања у Бога.
58 Зар ћутањем праведност јављате?
Судите ли подједнако потомцима људи?
2 Штавише, смишљате неправду да је чините;
рукама својим насиље земљом размеравате.
3 Застранише зликовци од мајчиног крила,
залуташе говорници лажи од стомака.
4 Њихов отров наликује змијском отрову;
попут кобриног је, што је глува, затвореног ува;
5 што не чује глас шаптача,
врачара вештог у бацању врачки.
6 Зубе им, Боже, у устима поломи;
Господе, чељусти лавићима скрши.
7 Нек испаре попут вода што отичу својим путем;
стреле своје нек одапну као да су поломљене.
8 Нек исцуре попут пужа који пузи,
нек су попут мртворођенчета што не види сунца.
9 Пре него ти лонци осете потпалу од трња –
сировог ил’ свелог –
биће развејано.
10 А праведник ће се радовати кад види освету;
ногу ће опрати у крви зликовца.
11 И казаће свако:
„Праведнику стварно плод припада.
Стварно има Бога који суди земљи.“
Хоровођи. Псалам Давидов.
64 Чуј, о, Боже, глас мој, жалопојку моју;
од страхоте противника живот ми сачувај.
2 Заклони ме од сплетки злотвора,
од халабуке починитеља злобе.
3 Језике своје попут мача они оштре,
одапињу стреле своје – речи заједљиве –
4 да из скривених места
гађају човека без мане;
и наједном гађају га
и страха немају.
5 Соколе се међу собом на зле ствари,
договарају се да прикрију клопке,
па говоре: „Ко ће да их види?“
6 Сплићу неправду:
„Смислили смо! Сплетка је сплетена.“
Дубоки су човекова нутрина и срце.
7 Али Бог ће их стрелом гађати
и наједном рањени ће бити.
8 О свој језик саплеће се,
задрхтаће свако ко их гледа;
9 препашће се сав род људски,
објавиће дело Божије
и његово дело разматраће.
10 Радоваће се праведник у Господу,
у њему ће уточиште наћи,
па ће се хвалити свако срца честитога.
Хоровођи. Псалам Давидов. Песма.
65 Боже, на Сиону те хвала очекује,
теби дани завет испуњен ће бити.
2 Теби, што чујеш молитву,
сваки човек стиже.
3 Кривице ме надвладаше,
ти опрости преступе нам наше.
4 Како је блажен изабраник, онај ког привучеш,
што пребива у твојим двориштима.
Сити били од добара Дома твога,
од твог светог храма.
5 Чудесним и праведним делима си нас услишио,
Боже спасења нашег,
поуздање свих крајева земље
и мора далеких.
6 Ти си снагом својом основао горе,
силом си се опасао.
7 Ти стишаваш хук мора,
хук таласа њихових
и вреву народа.
8 Преплашише се од чудеса твојих становници свих крајева;
и јутро и вече од радости кличу.
9 Земљом пролазиш и натапаш је;
изобилно ти је гиздаш потоцима Божијим пуним воде;
за жито се њено бринеш.
Ето, то си тако уредио.
10 Бразде јој натапаш,
орање јој поравнаваш;
пљусковима омекшаваш
и њен урод благосиљаш.
11 Годину си окрунио уродом својим,
стазе твоје кипе изобиљем.
12 Бујају пашњаци пустињски,
весељем се брда опасују.
13 Стадима се облаче пашњаци,
долине се огрћу пшеницом,
па певају, па још ускликују.
Пробуди се, Свети граде!
17 Хајде, пробуди се! Хајде, пробуди се!
Устани, Јерусалиме!
Који си испио из руке Господње
чашу јарости његове;
пехар, чашу опијености,
испио до дна.
18 Од свих синова које је родио
нема ниједног да га води.
Од свих синова које је одгојио
нема ниједног да га за руку прихвати.
19 Ово те је двоје задесило.
Хоће ли те ико пожалити?
Пустошење и распад и глад и мач.
Хоће ли те ико утешити?
20 Синови ти леже обамрли
по угловима свих улица;
као антилопа у мрежи
пуни јарости Господње,
карања од Бога твојега.
21 Зато ово почуј, понижени
и опијени, али не од вина.
22 Говори твој Господар Господ,
Бог твој, бранилац свог народа:
„Ево, узимам из руке твоје
чашу опијености,
пехар, чашу јарости моје.
И никад се више из ње испијати неће.
23 И то стављам у руку оних који су те жалостили,
који су души твојој говорили:
’Савиј се и прелазићемо!’
И наместо тла подметао си леђа своја,
те су била пут онима који прелазе.“
4 Рецимо то овако: док год је наследник малолетан, уопште се не разликује од роба, иако је власник свега. 2 Он је под старатељима и управитељима све до дана који је одредио његов отац. 3 Тако је и са нама: када смо били малолетни, били смо потчињени силама овога света. 4 А када је наступило право време, послао је Бог свога Сина кога је жена родила. Он је живео под Законом, 5 да би откупио оне који су под Законом, да постанемо деца Божија. 6 А пошто сте деца, посла Бог Духа свога Сина у наша срца, који кличе: „Ава, Оче!“ 7 Стога ниси више роб, него син; а ако си син, онда си и субаштиник наследства које је Бог припремио.
8 Некада, док још нисте познавали Бога, робовали сте боговима који по својој природи то нису. 9 А сада, када сте упознали Бога, у ствари, кад је Бог упознао вас, како можете да се поново враћате немоћним и јадним силама овога света, коме поново хоћете да робујете? 10 Ви помно пазите на дане, месеце, годишња доба и године. 11 Плашим се да сам се узалуд трудио за вас.
Исусова служба ван Галилеје
Вера Сирофеничанке
24 Исус је затим напустио то место и отишао у тирски крај. Дошао је у једну кућу гледајући да се не дозна за то, али није могао да остане скривен. 25 Нека жена, чија је ћерка била опседнута нечистим духом, чим је чула за њега, дошла је к њему и пала ничице пред његове ноге. 26 Ова жена је била Гркиња[a], родом Сирофеничанка. Молила је Исуса да истера злог духа из њене ћерке.
27 Исус јој рече: „Пусти да се прво насите деца, јер није добро узети хлеб деци и бацити га кучићима.“
28 А она му одговори: „Тако је, Господе, али и кучићи под столом једу од мрвица што падну деци.“
29 Исус јој затим рече: „Због тога што си рекла ово, иди кући; зли дух је изашао из твоје ћерке.“
30 Када се вратила кући, нашла је девојчицу како лежи у кревету; зли дух је већ био изашао из ње.
Исцељење глувонемог човека
31 Исус је затим напустио тирску област и преко Сидона дошао до Галилејског језера у област Декапоља. 32 Тамо су му неки људи довели једног глувог човека који је с тешком муком говорио. Молили су Исуса да положи своју руку на њега. 33 Исус га је повео са собом мало даље од народа, да би био насамо са њим. Затим је ставио своје прсте у његове уши, пљунуо, и дотакао његов језик. 34 Онда је погледао на небо, уздахнуо и рекао човеку: „Ефата!“, што значи: „Отвори се!“ 35 Човеку се тада врати слух, развеза му се језик и он поче правилно говорити.
36 Потом је Исус забранио народу да разглашава ово. Међутим, што им је он више бранио, то су они више разглашавали овај догађај. 37 Људи су били зачуђени преко сваке мере. Говорили су: „Све што је урадио било је добро: он чини да глуви чују и неми да говоре.“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.