Book of Common Prayer
א Алеф
119 Благо људима беспрекорног пута,
по Господњем Закону што живе.
2 Благо онима што се држе његових прописа,
што га траже целим срцем;
3 и неправду што не чине,
према стазама његовим што живе.
4 Своје си нам одредбе ти дао
да би их се предано држали.
5 О, када би моје стазе постојане биле,
да се твојих уредаба држим!
6 Ја се онда застидео не би,
све заповести твоје кад бих разматрао.
7 Честитог ћу срца хвалу теби дати,
кад правила праведности твоје будем научио.
8 Држаћу се твојих уредаба,
а ти мене сасвим не напуштај!
ב Бет
9 Како младић чистим пут свој да одржи?
Држећи се речи твоје.
10 Тебе тражим целим срцем својим,
не дај ми да лутам од твојих заповести.
11 Твоју реч сам у срце сакрио
да ти не бих сагрешио.
12 О, Господе, благословен ти си!
Поучи ме својим уредбама.
13 Уснама ја својим објављујем
сва правила уста твојих.
14 Радујем се путу прописа твојих
као да је сваковрсно благо.
15 На одредбе твоје мислим,
на путеве твоје пазим.
16 Уживам у уредбама твојим,
забораву реч ти не дам.
ג Гимел
17 Слузи своме благонаклон буди,
па да живим и реч твоју држим.
18 Очи ми отвори, па да гледам
у чудеса твојега Закона.
19 Ја сам дошљак на земљи,
заповести своје не скривај од мене.
20 Сатире се душа моја,
јер за правилима твојим стално жуди.
21 Ти бахате прекореваш, проклети су они
који застранише од заповести твојих.
22 Скини с мене ругања и презир,
јер се твојих прописа ја држим.
23 И главари заседају, против мене се договарају;
а твој слуга размишља о твојим уредбама.
24 Да, прописи су твоји
уживања моја, саветници моји.
Хоровођи: према Шеминиту. Псалам Давидов.
12 Спасавај, Господе,
јер нестаде верни,
ишчезнуше побожни
међу потомцима људи.
2 Свако вара свога ближњега,
усне њихове говоре ласкаво,
а у срцу другачије мисле.
3 Нек затре Господ усне превртљиве,
нек истреби језик хвалисави.
4 „Наш је језик, наша снага“ – кажу,
„усне су нам наша узданица.
Ко ће онда да влада над нама?“
5 „Ради сиромаха што су потлачени,
и убогога што стење под муком,
ја ћу сад устати – говори Господ –
спасење му дати за којим уздише.“
6 Речи Господње чисте су речи,
сребро каљено у пећи од глине,
седам пута оне су топљене.
7 Ти ћеш их, о, Господе, сачувати,
заувек нас штитити од тог нараштаја.
8 Опаки се неспутано шире унаоколо,
кад се зло велича међу потомцима људи.
Хоровођи. Псалам Давидов.
13 Докле више, докле, о, Господе?
Зар ћеш ме ти ваздан заборављати?
Докле ћеш од мене своје лице крити?
2 Докле више да се питам у души,
и сваки дан у срцу тугујем?
Докле ће душманин да буде нада мном?
3 Погледај, услиши ме, Господе,
Боже мој, очи ми просветли,
да у сан смртни ја не утонем,
4 да не каже непријатељ:
„Ја сам га надјачао“,
и противници не ликују нада мном.
5 А ја ћу се у твоју милост уздати,
твоме се спасењу у срцу радовати.
6 Певаћу Господу, јер ми је био добростив.
За хоровођу. Давидов псалам.
14 Безумник у свом срцу каже:
„Нема Бога!“
Дела су им опака и гадна,
нема никога да чини добро.
2 Господ с неба гледа потомке људи,
да види има ли разумнога,
таквога који тражи Бога.
3 Од Бога се сви одвратише,
покварени сви постадоше;
нема тога који чини добро,
таквога ниједнога нема.
4 Зар не знају сви ти зликовци,
да мој народ као хлеб прождиру,
а ни самог Господа не призивају?
5 Ту ће њих страх силни спопасти,
јер је Бог с родом праведничким.
6 Ругате се оном што убоги мисли,
али уточиште је њему у Господу.
7 Ко ће са Сиона дати спасење Израиљу?
Када Господ врати свој народ изгнани,
радоваће се Јаков,
веселиће се Израиљ.
Јов
6 А Јов је одговорио овим речима:
7 Не кулучи ли људски род на земљи
и нису ли му дани као дани најамникови?
2 Као слуга што уздише за хладом
и као најамник што чезне за надницом својом,
3 тако су и мени додељени месеци бесмисла,
тегобне су ми ноћи одређене.
4 Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
Одужи се ноћ, додија ми
и преврћем се до зоре.
5 Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
кожа ми је крастава и гнојна.
6 Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
до краја се одмотала нада.
7 Присети се да ми је живот дашак,
да ми очи више неће гледати добра!
8 Више ме неће гледати око које ме је гледало.
Твоје ће ме очи потражити
али мене више бити неће.
9 Као што се облак расплине, нестане,
тако се не диже онај што у Свет мртвих[a] сиђе;
10 не враћа се више кући својој,
завичај га његов више не познаје.
11 Тако ни ја нећу више да затискам уста своја.
Завапићу у тескоби духа свога,
јадаћу се у чемеру душе своје.
12 Шта сам ја то – море или морска неман –
да си стражу око мене поставио?!
13 Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
14 ти сновима тад ме плашиш,
престрављујеш виђењима;
15 па су ми и вешала дража
и смрт више него живот.
16 Смучило ми се!
Па нећу ја довека да живим!
Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
17 Па шта је човек да га тако уздижеш,
да ти је за срце прирастао;
18 да се бавиш њиме из јутра у јутро,
да га сваког трена искушаваш?
19 Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
20 Све и да сам сагрешио,
шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
па сам ти постао терет?
21 Што ми не би преступ опростио
и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
па кад ме потражиш –
мене више бити неће.“
Петар и Корнелије
10 У Кесарији је живео неки човек по имену Корнелије који је био капетан такозване Италијанске чете. 2 Био је побожан и богобојазан човек, а тако и цели његов дом. Давао је много милостиње народу и стално се молио Богу. 3 Он је у виђењу, око три сата поподне[a], јасно видео Божијег анђела који је дошао к њему и ословио га: „Корнелије!“
4 Корнелије се загледао у њега и сав уплашен упитао: „Шта је, господине?“ Анђео му одговори: „Твоје су молитве и милостиње узашле к Богу као жртва споменица. 5 А сад, пошаљи некога у Јопу да доведе Симона који се зове Петар. 6 Он је одсео код неког Симона кожара, чија кућа се налази покрај мора.“
7 Кад је анђео који му је говорио отишао, Корнелије је позвао двојицу својих слугу и једног побожног војника из његове пратње. 8 Након што им је све испричао, послао их је у Јопу.
Петрово виђење
9 Сутрадан, око подне, док су се путујући приближавали граду, Петар се попео на кров да се помоли. 10 Уто је огладнео, па је хтео да поједе нешто. Док су му припремали јело, пао је у занос. 11 Угледао је отворено небо и нешто као велико платно завезано на четири краја како се спушта на земљу. 12 У њему су биле све врсте четвороножних животиња, гмизаваца и птица. 13 Тада му рече неки глас: „Устани, Петре, закољи и једи!“
14 „Нипошто, Господе – одговори Петар – јер никада нисам окусио ништа опогањено или обредно нечисто.“
15 Глас му се по други пут обратио: „Не називај нечистим оно што је Бог прогласио чистим!“
16 Ово се поновило три пута, а онда се платно вратило на небо.
Исус долази у сукоб са религиозним вођама
Исус на празнику Сеница
7 Након овога је Исус ишао по Галилеји. Није хтео да се креће по Јудеји, јер су јудејске вође тражиле прилику да га убију. 2 Ближио се јудејски Празник Сеница. 3 Тада рекоше Исусу његова браћа: „Отпутуј одавде и иди у Јудеју, да би твоји ученици видели дела која чиниш. 4 Нико не крије шта ради ако жели да буде познат у јавности.“ 5 Ипак, ни његова браћа нису веровала у њега.
6 Исус им рече: „Моје време још није дошло, а за вас је свако време погодно. 7 Свет не може да мрзи вас, али мене мрзи, јер му ја износим пред очи његова зла дела. 8 Ви идите на празник. Ја нећу ићи на овај празник, јер моје време још није дошло.“ 9 То им је рекао и остао у Галилеји.
10 Пошто су његова браћа отишла на празник, онда је и са̂м Исус отишао, али не јавно, него тајно. 11 Јудејске вође су га тражиле на празник и распитивале се о њему: „Где је онај?“
12 У народу се много причало о њему. Једни су говорили: „Добар је!“
Други су, опет, говорили: „Није, него заводи народ!“ 13 Нико о њему није говорио јавно због страха од јудејских вођа.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.