Book of Common Prayer
Хоровођи, уз фруле: Давидов псалам.
5 О, Господе, почуј моје речи,
и размотри уздисаје моје.
2 Чуј мој вапај, царе мој и Боже,
јер теби своју управљам молитву.
3 Јутром, Господе, ти глас ми чујеш,
јутром теби приносим молитву,
нетремице пазим, ишчекујем.
4 Јер ти ниси Бог коме злочин прија,
зло не може твојим гостом бити.
5 Охоли ти на очи не могу изаћи,
мрзиш све што чине неправду.
6 Ти затиреш оне што говоре лажи,
крвожедне и подмукле Господ не подноси.
7 А ја ћу у Дом твој доћи,
по обилном твоме смиловању,
пред твојим ћу светим Домом бити,
у страху се теби поклонити.
8 Својом ме правдом води, Господе,
због мрзитеља који ми заседу спремају;
пут свој поравнај преда мном.
9 Истине им нема на уснама,
срце им је испуњено злобом,
гроб отворен грло је њихово,
а језик им ласка превртљиво.
10 О, Боже, кривим их прогласи,
сплетке њихове нек их упропасте.
За грехе их многе изагнај,
јер на тебе они устадоше.
11 Нека се радују сви што у теби уточиште траже,
нека се довека веселе које ти заклањаш,
нека кличу они који име твоје љубе.
12 Јер ти, Господе, благосиљаш праведног,
милошћу га као штитом заклањаш.
Хоровођи, уз жичане инструменте. За дубоке гласове. Псалам Давидов.
6 Не карај ме, Господе, у своме гневу,
у срџби ме својој не кажњавај.
2 Смилуј ми се, Господе, јер сам клонуо,
исцели ме, Господе, кости ми се тресу.
3 Душа ми је врло устрептала,
докле, Господе, докле ћеш чекати?
4 Окрени се, Господе, избави ми душу,
спаси мене због милости своје.
5 Јер, мртав човек тебе не спомиње,
ко ће те из Света мртвих[a] прослављати?
6 Од јецања сасвим сам клонуо;
сву ноћ лежај ја плачем натапам,
и свој кревет сузама обливам.
7 Око моје од муке се гаси,
ишчезава због свих мојих душмана.
8 Одбијте од мене, сви преступници,
јер чуо је Господ глас мог вапаја.
9 Чуо је Господ моју молбу,
Господ прима моју молитву.
10 Нек се осрамоте сви моји душмани,
нек великој смутњи подлегну,
нек се одмах повуку у сраму.
10 Зашто, Господе, стојиш далеко?
Што се скриваш у време невоље?
2 Опаки, надмени, љуто гони убогог,
у сплетке га хвата које је исплео.
3 Јер опаки се хвали жудњама свог срца,
похлепни проклиње, презире Господа.
4 У својој га охолости он не тражи,
нема Бога ни у једној мисли својој.
5 Тај увек успева на својим стазама,
на судове твоје он с висока гледа,
и својим се душманима руга.
6 Он у срцу каже:
„Ништа мене неће уздрмати,
зло ме никад задесити неће.“
7 Уста су му пуна клетве, лажи и увреде,
а мука и невоља под језиком његовим.
8 У дворишту вреба из заседе,
из потаје убија невинога,
из скровишта мотри немоћнога.
9 Као лав он вреба у шипражју,
у заседи чека да улови убогога;
у своју га мрежу хвата и одвлачи.
10 Беспомоћне ломи и обара,
они му у канџе допадају.
11 Он говори у срцу:
„Бог заборавља, скрива лице,
никада он то неће видети.“
12 Устани, Господе,
дигни своју руку, Боже,
понизне немој заборавити!
13 Зашто опаки да презире Бога,
зашто да у свом срцу каже:
„Ти ме нећеш за то питати“?
14 Али, ти то ипак видиш,
јер посматраш муку и невољу,
да ствар узмеш у своје руке.
Немоћни се ослања на тебе,
сиротоме ти си помоћник.
15 Сломи руку опакоме, зломе,
па кад тражиш његову опакост,
ни трага од ње да не нађеш.
16 Господ је цар у веке векова,
нестаће народи са његове земље.
17 Ти, Господе, чујеш чежњу понизних,
храбриш их, ухо своје приклањаш,
18 да даш право сиротоме и угњетеном,
да човек на земљи не задаје више страх.
Хоровођи. Давидов.
11 Уточиште је мени у Господу.
Зашто онда мени говорите:
„Као птица у гору утеци!
2 Јер, гле, опаки лук свој натежу,
на тетиву стрелу постављају,
да поштене из мрака гађају.
3 Када се темељи распадају,
шта праведник може да учини?“
4 Господ је у свом светом храму,
Господњи је престо на небесима,
очима он помно посматра,
он прониче потомке људи.
5 Праведнога испитује Господ,
али душа његова мрзи онога,
ко је опак и воли насиље.
6 На опаког он ће сручити
ужарено угљевље и сумпор;
пламенови огњеног вихора,
то је део њихов, то им је у чаши.
7 Јер праведан је Господ,
праведност он воли,
поштени ће гледати му лице.
Јов
6 А Јов је одговорио овим речима:
2 „О, кад би се туга моја измерити могла
на теразијама, са свом несрећом мојом!
3 Од песка морског била би тежа
и зато су речи моје непромишљене.
4 Ево, стреле су Свемоћнога у мени
и њихов отров дух мој испија.
Божији су се ужаси постројили против мене.
8 Ех, кад би се испунила моја молба
и дао ми Бог чему се надам!
9 Кад би хтео Бог да ме скрши,
да замахне руком својом и среже ме!
10 И даље би за мене то утеха била,
скакао бих весело и у муци којој нема олакшања,
јер нисам прећутао речи Светога.
11 А у чему је то моја снага да бих истрајао?
И какав је то мој крај, па да ми се душа стрпи?
12 Јесам ли снажан као што је камен снажан?
Да није моје тело од бронзе?
13 Није ли свака снага у мени нестала?
Из мене је истргнут сваки напредак.
14 Ко ускраћује милост очајнику, пријатељу своме,
одбацио је страх од Свемоћнога.[a]
15 А моја су ме браћа изневерила као поток непостојан,
ко потоци сувих корита
21 А сада сте ви за мене такви – никакви –
видели сте ужас и препали се!
Енејино оздрављење
32 Једном је Петар обилазио све цркве, па је свратио к светима који су живели у Лиди. 33 Тамо је нашао човека по имену Енеја који је осам година одузет лежао на постељи. 34 Петар му рече: „Енеја, Исус Христос те исцељује; устани и намести свој кревет!“ Енеја устаде истог трена. 35 Када су видели Енеју, сви становници Лиде и Сарона су се окренули Господу.
Ускрсење Тавите
36 У Јопи је, опет, живела нека ученица по имену Тавита (што у преводу значи „Кошута“), која је увек чинила добра дела и помагала сиромашнима. 37 Баш у то време се разболела и умрла. Окупали су је и положили у собу на спрату. 38 Пошто је Лида била близу Јопе, ученици, чувши да је Петар тамо, послаше му два човека са молбом: „Дођи к нама без оклевања!“
39 Петар је устао и отишао са њима. Чим је стигао, одвели су га у горњу собу. Све удовице су стајале око њега; плакале су и показивале хаљине и огртаче које је Тавита израдила док је била са њима.
40 Тада је Петар све њих послао напоље, па је клекнуо и помолио се. Затим се окренуо према мртвом телу и рекао: „Тавита, устани!“ Она отвори очи, угледа Петра и седе. 41 Он је прихвати за руку и подиже је. Затим је позвао верујуће и удовице, и показао им је живу. 42 За ово су сазнали сви становници Јопе, те су многи од њих поверовали у Господа. 43 Петар је, пак, остао извесно време у Јопи код неког Симона кожара.
60 Кад су то чули, многи од његових ученика рекоше: „Тешко је усвојити ово учење. Ко може да га прихвати?“ 61 Исус је у себи знао да његови ученици гунђају због његове беседе, те им је рекао: „Зар вас ово наводи да одустанете? 62 А шта ћете рећи када будете гледали Сина Човечијег да се враћа тамо где је пре био?
63 Дух Божији је тај који даје живот. Човек то не може. Речи које сам вам рекао Дух су и живот су. 64 Али, има међу вама оних који не верују.“ Наиме, Исус је од почетка знао да неки неће веровати у њега и ко ће га издати. 65 Тада рече: „Зато сам вам рекао: ’Нико не може доћи к мени, ако му то Отац не омогући.’“
66 Тада су га многи ученици напустили и нису више ишли за њим.
67 Зато је Исус упитао Дванаесторицу: „Да нећете и ви да одете?“
68 Одговори му Симон Петар: „Господе, коме да одемо? Ти имаш речи вечног живота. 69 Ми смо уверени и знамо да си ти свети Божији посланик.“
70 Исус им рече: „Нисам ли баш ја изабрао вас Дванаесторицу? А ипак, један од вас је ђаво.“ 71 Исус је ово рекао мислећи на Јуду, сина Симона Искариота, јер је он био тај који ће га издати, иако је био један од Дванаесторице.
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.