Book of Common Prayer
137 Седели смо тамо, поред река Вавилона
и плакали кад би се сетили Сиона.
2 О тамошње смо врбе
повешали харфе своје,
3 јер су наши тлачитељи од нас захтевали песму;
мучитељи наши да се веселимо:
„Певајте нам песму о Сиону!“
4 Како да певамо Господњу песму
у туђинској земљи?
5 О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио,
заборављена била и десница моја!
6 Језик ми се за непце слепио
ако те се не сетио,
ако се не радовао Јерусалиму
више него и најбољем своме!
7 О, Господе, сети се Едомаца
што су на дан пада Јерусалима говорили:
„Разваљујте! Разваљујте га до темеља!“
8 О, ћерко вавилонска,
што ћеш бити разорена!
Благо оном који ти узврати истом мером,
онако како си чинила нама.
9 Благо оном ко ти нејач зграби
и о стену смрска!
Давидов.
144 Благословен да је Господ, стена моја,
што ми руке за рат
и прсте за борбу увежбава;
2 милосрђе моје и тврђава моја;
моје уточиште и мој избавитељ;
мој штит, онај у коме уточишите налазим
и који ми мој народ покорава.
3 О, Господе, шта је човек да за њега мариш
и људски потомак да се са њим бавиш?
4 Човек тек је даху налик
и дани му бледе као сенка.
5 О, Господе, небеса своја спусти, па да сиђеш
и дотакнеш брда да се пуше!
6 Засевај муњом,
нека се распрше!
Стреле своје баци,
нека се разбеже!
7 Са висина руке пружи,
избави ме;
извади ме их бујица
и из руку деце туђинаца;
8 оних што устима својим обмањују
и десницом својом заклињу се лажно.
9 О, Боже, певаћу ти нову песму,
на лири са десет струна ја свираћу теби;
10 теби који царевима избављење дајеш;
који Давида, слугу свога,
спасаваш од мача опакога.
11 Ослободи ме, избави ме
из руке деце туђинаца,
оних што устима својим обмањују
и десницом својом заклињу се лажно.
12 Тад синови наши нека буду
као стабло горостасно у младости својој;
наше ћерке нека буду
попут шара стубова палате.
13 Амбари ће наши бити пуни
разноврсног рода;
хиљаде ће ојагњити овце наше,
и десет хиљада по пашњацима нашим.
14 Волови ће теглити, неће бити разарања,
неће бити бежаније
и вриска се неће чути
по трговима нашим.
15 Благо народу коме тако буде!
Благо народу коме Бог је Господ!
104 Благосиљај, душо моја, Господа!
О, Господе, о, мој Боже, ти си од свих већи;
оденут си и сјајем и славом!
2 Светлошћу је као плаштом заогрнут,
као шатор простиреш небеса.
3 Греде горњих одаја својих у воде полаже,
облаке у кочије своје преже,
на крилима ветра језди.
4 Он своје анђеле чини ветровима,
и своје слуге огњеним пламеновима.
5 Он је земљу поставио на њене темеље,
у веке векова неће се помаћи.
6 Дубинама си је покрио као покривачем,
а воде су јој биле над горама.
7 Повлаче се од прекора твога,
одтекле су од тутњаве грома твога –
8 када су се горе дигле и долине слегле –
тамо где си им и одредио место;
9 не прелазе међу што си им ставио,
вратити се неће да земљу прекрију.
10 Ти изворе шаљеш долинама
да потеку међу планинама.
11 Они поје сваку пољску зверку
и жеђ гасе дивљим магарцима.
12 Небеске се птице крај њих гнезде
и певају у растињу.
13 Из горњих одаја својих натапаш горе
и земља је пуна плода дела твојих.
14 Ти чиниш да за стоку трава расте,
биље што га човек обрађује,
да би земља уродила хлебом;
15 и вино што човеку разгаљује срце,
уље што лице озари
и хлеб што храни човеку срце.
16 Господња су стабла наливена,
кедрови што их је усадио на Ливану;
17 на њима се птице гнезде,
у чемпресима рода им се скући.
18 На високим горама живе дивокозе,
а камењари даманима уточиште дају.
19 Он је месец начинио да се мери време,
а и сунце зна када да зађе.
20 Ти спушташ таму и ноћ бива,
па измиле све шумске живуљке.
21 Лавови за пленом ричу
тражећи од Бога за себе храну.
22 Кад сунце заруди
они се окупе у јазбини својој и лежу.
23 А човек иде за послом својим
и ради до вечери.
24 О, Господе, како је много дела твојих!
Свако си од њих учинио мудро
и твојих је створења пуна земља!
25 Ено мора, великог и широких обала,
врве од безбројних створења,
животиња малих и великих;
26 По њему бродови броде
и Левијатан[a] коју су начинио у њему игра.
27 Сви они чекају тебе
да им на време даш оно што једу.
28 Ти им дајеш
и они то сакупе;
ти отвараш руку своју
и они су сити добра.
29 Кад сакријеш лице своје
они се препадну;
кад им узмеш дах, они скапавају
и поново иду у прашину.
30 Кад им пошаљеш свој дах они настају;
ти обнављаш лице земље.
31 Нек довека буде слава Господња!
Нек делима својим радује се Господ!
32 Он у земљу гледа и она се тресе;
он дотиче горе и оне се диме.
33 Кроз свој живот певаћу Господу,
док ме има Бога мога прослављаћу!
34 Угодне му биле мисли моје,
а ја ћу да се радујем у Господу.
35 Нек грешници нестану са земље
и злобника нека више нема!
Благосиљај, душо моја, Господа!
Славите Господа!
Јовова жалопојка
3 Онда је Јов проговорио проклињући дан свог рођења. 2 Рекао је:
3 „Нек нестане дана у коме сам рођен
и ноћи када је речено: ’Зачело се мушко!’
4 У таму нека се окрене тај дан.
Не марио Бог одозго за њега
и светлост га никада не обасјала.
5 Зграбили га ноћ и тама најгушћа,
облак га прекрио
и све га помрчине дневне престравиле!
6 Нек ноћ ону тама прогута,
нек не буде придодана данима годишњим,
нек не буде убројана месецима!
7 Ево, ноћ та јалова нек буде,
повик среће не ушао у њу!
8 Проклели је они који дан проклињу,
што су вољни левијатана да буде.
9 Нека згасну звезде свитања њенога,
чекајући зору нека је не дочека,
не видела поглед праскозорја;
10 јер ми није затворила врата од мајчиног крила
и сакрила није муку од очију мојих.
11 Зашто нисам умро у утроби
и скончао из стомака кад сам изашао?!
12 Зашто су ме прихватила колена
и зашто груди које сам сисао?
13 Јер ја бих сада спокојно лежао,
спавао бих и у миру био
14 с царевима и земаљским саветницима,
са онима што су себи обновили развалине;
15 с кнезовима што имају злата,
што су сребром куће своје испунили.
16 Или зашто нисам био мртворођенче замотано,
или попут дојенчади, што светла видела нису?!
17 Тамо злобници престају са злобом,
тамо почивају изнурени.
18 Затвореници су заједно спокојни
и не чују повик тлачитељев.
19 Тамо су и велики и мали,
а роб се ослободио господара свога.
20 Зашто се страдалнику даје светло
и живот људима огорчене душе;
21 онима што за смрти жуде, а ње нема,
и траже је више него благо закопано;
22 онима који се безмерно радују и ликују
јер су гроб пронашли;
23 човеку чији је пут сакривен
и кога је Бог одасвуд заградио?
24 Моме јелу претходи јечање моје
и мој се вапај ко вода излива.
25 Јер ме снађе чег’ сам се бојао,
сустигло ме од чег’ сам стрепео!
26 Немам мира, немам олакшања,
немам почивања, мука ме сустиже.“
10 У Дамаску је живео неки ученик по имену Ананија. Њему је Господ у виђењу рекао: „Ананија!“ „Ево ме, Господе“ – одговорио је Ананија.
11 „Иди у Јудину кућу – рече Господ – у улицу која се зове ’Права’, и потражи Таршанина по имену Савле. Он се управо сада моли. 12 Савле је у виђењу видео човека по имену Ананија како улази и ставља руке на њега да би прогледао.“
13 Ананија му одговори: „Господе, чуо сам од многих да је овај човек нанео много зла твом светом народу у Јерусалиму. 14 Чак и овде има овлашћење од Првосвештеника да свеже све који призивају твоје име.“
15 Господ му рече: „Иди, јер је он оруђе које сам изабрао да објави моје име народима, царевима, и народу израиљском. 16 Ја ћу му, наиме, показати колико мора да претрпи за моје име.“
17 Ананија је отишао, ушао у кућу и положио своје руке на њега, те рекао: „Брате Савле! Господ Исус, који ти се указао на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се напуниш Светог Духа.“ 18 Истог тренутка са његових очију спаде нешто као крљушт, те је прогледао. Тада је устао и био крштен. 19 Потом је појео нешто хране, па се окрепио. Неколико дана је провео са ученицима из Дамаска,
41 На то су Јевреји почели да гунђају, зато што је рекао: „Ја сам хлеб који је сишао са неба.“ 42 Рекоше: „Зар није то Исус, Јосифов син? Зар му не знамо оца и мајку? Како то сад каже да је сишао са неба?“
43 Исус им рече: „Не гунђајте међу собом! 44 Нико не може да дође к мени, ако га не привуче Отац који ме је послао, а ја ћу га ускрснути у Последњи дан. 45 У Пророцима је записано: ’Сви ће бити од Бога учени.’ Свако ко слуша Оца и прихвати његово учење, долази к мени.
46 Ипак, Оца нико није видео, осим оног који је дошао од Бога; он је видео Оца.
47 Заиста, заиста вам кажем: ко верује у мене, има вечни живот. 48 Ја сам хлеб живота. 49 Ваши преци су јели ману у пустињи, а ипак су помрли. 50 Али хлеб који долази са неба је такав да ко једе од њега не умире. 51 Ја сам хлеб живота који је сишао са неба. Ко буде јео од овог хлеба, живеће заувек. Хлеб који ћу ја дати је моје тело које дајем да би свет живео.“
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.® Used by permission. All rights reserved worldwide. Свето писмо, Нови српски превод Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc.® Користи се уз допуштење. Сва права задржана.