Book of Common Prayer

⁵ Лудост моју ти познајеш, Боже;
    греси моји скривени ти нису.

⁶ Нека се због мене не постиде они
    који у тебе наду своју полажу,
    Господе, Боже над војскама.
Нека се због мене не осрамоте они
    који те траже,
    Боже Израиљев.
⁷ Јер ја због тебе трпим презир,
    лице моје прекрила је брука.
⁸ Браћи својој незнанац постадох,
    туђинац сам деци моје мајке.
⁹ Изједа ме ревност за твој Дом.
    Увреде оних који тебе вређају,
        пале су на мене.
¹⁰ Плакао сам и постио,
    и то ми је на презир било.
¹¹ За одећу себи кострет огрнух,
    и постадох ругло за њих.
¹² О мени причају они што седе на градским вратима
    и певају песме пијанице.

¹³ А ја се само теби молим, о, Господе,
    у време повољно;
Боже, услиши ме по обилном твоме смиловању,
    по верности свог спасења.
¹⁴ Из блата ме ослободи,
    не дај да потонем;
ослободи ме од оних што ме мрзе,
    од дубоких вода.
¹⁵ Бујица воде нек ме не захвати,
    нек ме не прогута дубина
    и ждрело њено нада мном не затвори се.

¹⁶ Услиши ме, Господе,
    јер је добра милост твоја;
по големом милосрђу своме
    на мене се осврни.
¹⁷ Лице своје од свог слуге не сакривај,
    јер сам на мукама;
    похитај, услиши ме.
¹⁸ Приђи ближе души мојој, откупи је;
    ради мојих противника, избави ме.

¹⁹ Ти знаш да сам презрен, осрамоћен и обрукан;
    пред тобом су сви душмани моји.
²⁰ Презир ми је срце сломио,
    разболех се;
жудео сам за утехом –
    никог ниоткуда;
за утешитељима –
    нашао их нисам.
²¹ Пелен су ми у храну ставили,
    сирће су ми жедном дали да пијем.

²² Нек им сто постане замка,
    одмазда и клопка;
²³ нек им очи потамне, да не виде,
    и леђа им се заувек погрбе.
²⁴ Срџбу своју на њих излиј,
    јарка љутња твоја нека их сустигне.
²⁵ Табор нек им опустоши;
    не живео нико у њиховим шаторима.
²⁶ Јер они гоне оне што си ударио
    и јављају јаде оних које си ранио.
²⁷ Кривицу им на кривицу додај,
    да не уђу у праведност твоју.
²⁸ Избрисани били из Књиге живота,
    да са праведнима не буду записани.

²⁹ А ја сам сиромах, у боловима сам;
    спасење твоје, Боже, нека ме заштити.

³⁰ Име Божије песмом ћу да славим,
    величаћу га хвалоспевом.
³¹ То ће бити Господу милије од вола
    и од бика, рогатог папкара.
³² Видеће то понизни,
    радоваће се;
ви, што Бога тражите,
    нек вам срце буде живо.
³³ Јер убоге Господ чује,
    не презире заточене своје.

³⁴ Нек га славе небеса, земља, мора
    и све што се у њима креће.
³⁵ Јер Сион ће Бог да спасе,
    сазидаће јудејске градове;
и они ће их запосести
    и живеће тамо.
³⁶ И потомци његових слуга
    то ће да наследе,
и они што име његово воле
    боравиће тамо.

² Што се мене тиче, замало ми ноге нису зашле с пута;
    кораци се моји скоро исклизаше.
³ Јер сам завидео бахатима
    гледајући благостање зликоваца.

⁴ Ето, стрепњу од смрти немају,
    тело им је задригло.
⁵ Људске муке не познају,
    не страдају са људима.
⁶ Надменост је зато њима као огрлица,
    огрће их одећа насиља.
⁷ Од дебљине очи своје избечише,
    зло им срце за границу не зна.
⁸ Исмевају се, говоре злобно
    и насиљем прете поносито.
⁹ Њихова су уста окренута небесима,
    а њихов језик земљом шета.
¹⁰ Зато им се њихов народ враћа
    и обиље воде испијају.
¹¹ И говоре: „Како би Бог знао?
    Постоји ли знање Свевишњега?“

¹² Гле, такви су зликовци:
    спокојни довека
    и богатство гомилају!

¹³ Зацело сам узалуд своје срце чистим очувао,
    своје руке невиношћу очистио!
¹⁴ Од јутра до сутра ојађен сам био,
    јутра су ми доносила казну.

¹⁵ А да сам казао да ћу и ја тако да причам,
    изневерио бих нараштај твоје деце.
¹⁶ Размишљао сам да разазнам ово,
    и очима мојим то је мучно било;
¹⁷ док нисам ушао у Божије Светилиште,
    и схватио њихов свршетак.

¹⁸ Зацело их стављаш на клизаво место,
    обараш их у руине.
¹⁹ Како су опустошени, у трену су окончали
    и наглом страхотом докрајчени!
²⁰ Они су попут сна када се неко пробуди.
    О, Господе, када се пробудиш, лик њихов презрећеш.

²¹ Када огорчено беше срце моје
    и нутрина моја беше прободена,
²² без памети и без знања сам био,
    пред тобом сам био животиња.

²³ Ипак сам ја са тобом стално,
    ти ми држиш десну руку.
²⁴ Саветом ме својим водиш,
    напослетку ћеш ме у славу узети.
²⁵ Кога ја имам на небесима?
    Поред тебе на земљи ми ништа мило није.
²⁶ Нека ми окопне и тело и срце,
    Бог је довека стена мога срца
    и баштина моја.

²⁷ Гле, ено пропашће они од тебе далеки,
    ти сатиреш сваког ко ти је неверан.
²⁸ Што се мене тиче,
    добра ми је Божија близина.
У Господу Богу себи начинићу уточиште
    и сва дела твоја објавићу.

⁹ О, младићу, радуј се у младости својој!
    Нека ти срце ужива док си млад,
следи његове жеље
    и хтења очију својих.
Али знај да ће те због свега тога
    Бог довести на суд.
¹⁰ Одбаци стрепњу из свог срца
    и зло од тела свога одбаци,
    јер су и младост и црна коса пролазни.
12 Сећај се Створитеља свога
    у данима младости своје –
пре него дођу дани зла
    и пристигну године за које ћеш рећи:
    „Не миле ми се“;
² пре него се замрачи сунце,
    светло месеца и звезда
    и оду облаци након кише;
³ на дан када се заљуљају чувари куће
    и пресамите се јунаци,
када стану малобројне дробилице
    и замагле се оне што кроз прозоре гледају,
⁴ када се затворе улична врата
    и утиша звекет млинског камена,
када се човек диже с цвркутом птица
    и прореде се песме;
⁵ када се човек боји узвишења
    и опасности на путу,
када процвета бадем
    и скакавац се улењи,
    када жеља умине.
Јер човек одлази у своју вечну кућу,
    а на улицу излазе ожалошћени.

⁶ Сећај га се пре него пукне сребрно уже
    и поломи се златна чаша,
пре него пукне крчаг на врелу
    и скрши се точак на бунару.
⁷ Тада се прах земљи враћа, где је и био,
    а дух се враћа Богу који га је дао.

⁸ Пролазност над пролазношћу – вајка се проповедник –
    Све је пролазно!