Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
ГОСПОД говори Кћери сионској
11 Доћи ће дан када ће ти бити подигнути бедеми,
дан када ће ти се проширити међе.
12 Тога дана долазиће ти људи
од Асирије до египатских градова,
од Египта до Еуфрата[a],
од мора до мора,
од горе до горе.
13 Земља ће опустети
због својих житеља и њихових дела.
Народ говори ГОСПОДУ
14 Напасај свој народ својом палицом,
стадо свога поседа,
које сâмо живи у шуми,
на бујним пашњацима.
Нека пасе у Башану и Гиладу
као у прадавним данима.
15 Покажи нам чуда
као у дане када си изашао из Египта.
16 Народи ће их видети
и постидети се упркос свој својој сили.
Руком ће покрити уста
и уши ће им заглушити.
17 Лизаће прашину као змија,
као створови који гмижу по земљи.
Дрхтећи ће изаћи из својих јазбина,
у страху се окренути теби, ГОСПОДЕ, наш Боже,
и бојати те се.
18 Ко је Бог као ти, који прашта грех
и прелази преко преступа Остатка свога поседа?
Ти не истрајаваш вечно у своме гневу,
него ти је мило да покажеш љубав.
19 Опет ћеш нам се смиловати:
згазићеш наша злодела
и све наше грехе бацити у дубине мора.
20 Јакову ћеш дати истину,
Аврааму љубав,
као што си уз заклетву обећао нашим праоцима
у давним данима.
7 Приближио се крај свега. Стога будите разборити и трезвени, да можете да се молите. 8 Пре свега, истрајно волите један другога, јер љубав покрива мноштво греха. 9 Гостољубиво примајте један другога, без гунђања. 10 Служите један другом у складу с милосним даром који је сваки од вас добио, као добри управитељи разнолике Божије милости. 11 Ако неко говори, нека то чини као да говори Божије речи; ако неко служи, нека то чини снагом коју даје Бог, да се Бог у свему прослави кроз Исуса Христа. Њему слава и моћ довека. Амин.
Страдање хришћана
12 Не чудите се, драги моји, пожару који букти међу вама да вас искуша, као да вам се догађа нешто необично. 13 Него, радујте се што имате удела у Христовим страдањима, да бисте се и приликом откривења његове славе радовали и клицали. 14 Благо вама ако вас вређају због Христовог имена, јер на вама почива Дух славе, Божији Дух. 15 Нека нико од вас не страда као убица, крадљивац или какав други злочинац, па чак ни као наметљивац. 16 А ако страда као хришћанин, нека се не стиди, него нека прослави Бога тим именом. 17 Јер, време је да Суд почне од Божијег дома. Па, ако прво од нас почиње, како ли ће завршити они који се не покоравају Божијем еванђељу? 18 И:
»Ако се праведник једва спасава,
где да се појаве безбожник и грешник?«(A)
19 Нека стога они који страдају по Божијој вољи повере своју душу верном Створитељу чинећи добро.
Излечење двојице слепих
(Мк 10,46-52; Лк 18,35-43)
29 Када су одлазили из Јерихона, за Исусом пође силан народ.
30 А поред пута су седела два слепа човека, па кад су чули да Исус пролази, повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!«
31 Народ их опомену да ућуте, али они још јаче повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!«
32 Исус се заустави, па их позва к себи и упита: »Шта желите да учиним за вас?«
33 »Господе«, рекоше они, »да прогледамо.«
34 Исус се сажали на њих, па им дотаче очи, и они одмах прогледаше и пођоше за њим.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International