Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
Рехавовци
35 Реч која је дошла Јеремији од ГОСПОДА за време владавине јудејског цара Јехојакима сина Јосијиног: 2 »Иди породици Рехавоваца и позови их да дођу у једну од побочних одаја Дома ГОСПОДЊЕГ, па им дај да пију вина.«
3 И ја узех Јаазанију сина Јеремије сина Хавацинјиног и његову браћу и све синове – целу породицу Рехавоваца – 4 па их уведох у Дом ГОСПОДЊИ, у одају синова Божијег човека Ханана сина Јигдалјиног, која је одмах уз одају за службенике, а изнад одаје чувара капија Маасеје сина Шалумовог.
5 Онда пред Рехавовце ставих посуде пуне вина и неколико чаша, па им рекох: »Пијте вина.«
6 Али они одговорише: »Нећемо да пијемо вино, јер нам је наш праотац Јонадав син Рехавов овако заповедио: ‚Ни ви ни ваши потомци не смете никад да пијете вино. 7 А не смете ни да зидате куће, сејете семе и садите винограде, нити смете да их имате, него треба увек да живите у шаторима. Тада ћете дуго живети у земљи у којој боравите као дошљаци.‘ 8 Послушали смо све што нам је заповедио наш праотац Јонадав син Рехавов. Ни ми, ни наше жене, ни наши синови и кћери нисмо никада пили вино, 9 ни зидали куће да у њима живимо, ни имали винограде, њиве и усеве, 10 него живимо у шаторима и у потпуности се покоравамо свему што нам је заповедио наш праотац Јонадав. 11 Али, када је вавилонски цар Навуходоносор кренуо на ову земљу, рекли смо: ‚Хајде да одемо у Јерусалим, да умакнемо вавилонским и арамејским војскама.‘ Тако смо остали у Јерусалиму.«
12 Реч ГОСПОДЊА дође Јеремији: 13 »Овако каже ГОСПОД над војскама, Бог Израелов: Иди и реци Јудејима и житељима Јерусалима: ‚Зар нећете да примите поуку и послушате моје речи?‘ говори ГОСПОД. 14 ‚Јонадав син Рехавов заповедио је својим синовима да не пију вино, и та заповест се извршава. До дана данашњег они не пију вино, јер се покоравају заповести свога праоца. А ја сам вам наново и наново говорио, али ви ми се нисте покорили. 15 Наново и наново сам вам слао све своје слуге пророке, који су вам говорили: »Нека се свако окрене од свог опаког начина живота и промени своја дела. Немојте да идете за другим боговима, да им служите. Тада ћете живети у земљи коју сам дао вама и вашим праоцима.« Али ви нисте обратили пажњу на мене ни послушали ме. 16 Потомци Јонадава сина Рехавовог извршавају заповест коју им је дао њихов праотац, а овај народ не слуша мене.‘
17 »Стога овако каже ГОСПОД над војскама, Бог Израелов: Ево, довешћу на Јуду и на све житеље Јерусалима сваку несрећу којом сам им запретио. Говорио сам им, али ме нису слушали. Звао сам их, али ми се нису одазивали.«
18 Тада Јеремија рече породици Рехавоваца: »Овако каже ГОСПОД над војскама, Бог Израелов: ‚Ви сте се покорили заповести вашег праоца Јонадава, држали се свих његових налога и учинили све што вам је заповедио. 19 Стога овако каже ГОСПОД над војскама, Бог Израелов: Јонадав син Рехавов увек ће имати потомка који ми служи.‘«
27 А ви сте Христово тело и, појединачно, удови. 28 Бог је у Цркви поставио, прво, апостоле, па пророке, па учитеље, па чудотворце, па оне који имају дарове лечења, помагања, управљања, говорења разним чудним језицима. 29 Зар су сви апостоли? Зар су сви пророци? Зар су сви учитељи? Зар су сви чудотворци? 30 Зар сви имају дарове лечења? Зар сви говоре чудне језике? Зар сви тумаче?
31 Чезните за већим милосним даровима, а ја ћу вам показати најизврснији пут.
Љубав
13 Ако људске и анђеоске језике говорим, а љубави немам, онда сам метал који одјекује и чинеле које звече. 2 И ако имам дар пророковања, ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру – тако да горе премештам – а љубави немам, ништа сам. 3 Ако сиромасима разделим све што имам и ако своје тело предам да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Радника је мало
35 Исус је ишао по свим градовима и селима и учио народ у тамошњим синагогама, објављујући еванђеље о Царству и лечећи сваку болест и сваку слабост. 36 Када је видео народ, сажали се на њих, јер су били измучени и беспомоћни као овце без пастира.
37 Тада рече својим ученицима: »Жетва је обилна, али је радника мало. 38 Зато молите Господара жетве да пошаље раднике за своју жетву.«
Послање Дванаесторице
(Мк 3,13-19; 6,7-13; Лк 6,12-16; 9,1-6)
10 Исус позва к себи својих дванаест ученика и даде им моћ да истерују нечисте духове и да лече сваку болест и сваку слабост.
2 А ово су имена дванаесторице апостола: прво Симон, звани Петар, и његов брат Андреја; Јаков Зеведејев и његов брат Јован; 3 Филип и Вартоломеј; Тома и Матеј цариник; Јаков Алфејев и Тадеј; 4 Симон Кананеј и Јуда Искариотски, који је издао Исуса.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International