Book of Common Prayer
Хоровођи. Уз жичане инструменте. Маскил Давидов.
1 Чуј моју молитву, Боже,
не криј се од моје молбе.
2 Помно ме саслушај и услиши.
Мисли су ми збркане и сметен сам
3 због онога што говори непријатељ,
због онога како ме опаки тлачи.
Јер, на мене обарају несрећу
и у свом гневу ме мрзе.
4 Срце се у мени грчи,
смртни ужас ме спопада,
5 страх и трепет ме обузе,
језа ме преплави.
6 Рекох: »Е да су ми крила као у голуба,
одлетео бих и био на миру!
7 Далеко бих одлепршао,
у пустињи боравио. Села
8 Похитао бих у своје склониште
од вихора и олује.«
9 Говор им збркај, Господе, језике им расколи,
јер насиље и кавгу видим у граду.
10 Дању и ноћу круже његовим зидинама.
У њему су неправда и мука,
11 у њему је пропаст;
тлачење и превара не одлазе му с улица.
12 Да ме увредио непријатељ,
то бих поднео.
Да се дигао на мене онај ко ме мрзи,
од њега бих се сакрио.
13 Али то си учинио ти, човек као ја,
мој пријатељ, кога тако добро знам,
14 с којим сам водио присне разговоре
док смо код Дома Божијег ходали међу мноштвом.
15 Нека их заскочи смрт,
нека живи сиђу у Шеол,
јер зло им је у дому и срцу.
16 А ја Бога призивам,
и ГОСПОД ме спасава.
17 Увече, ујутро, у подне жалим се и јечим,
и он ми чује глас.
18 Здравог и живог ће ме избавити
из битке коју с многима водим.
19 Чуће Бог, који од искона седи на престолу,
и поразити их, Села
јер не мењају се и Бога се не боје.
20 Мој друг на пријатеља диже руку
и свој савез прекрши.
21 Говор му је гладак маслац,
а у срцу му рат.
Речи су му блаже од уља,
а у ствари су мачеви исукани.
22 ГОСПОДУ повери своје бриге,
и он ће те подупрети –
никад неће дати да праведник посрне.
23 А ти ћеш, Боже,
опаке оборити у јаму пропасти.
Крволоци и варалице
неће доживети ни пола својих дана.
А ја се у тебе уздам.
Давидов.
1 Свим срцем ћу ти захваљивати,
пред анђелима[a] псалме ти певати.
2 Клањаћу се према твом светом Храму
и твом Имену захваљивати
за твоју љубав и истину.
Јер, ти си своје Име и обећање
од свега већим учинио.
3 Кад сам завапио, услишио си ме,
душу ми охрабрио и оснажио.
4 Нека ти захваљују сви цареви земаљски, ГОСПОДЕ,
кад чују речи твојих уста.
5 Нека певају о путевима ГОСПОДЊИМ,
јер величанствена је Слава ГОСПОДЊА.
6 ГОСПОД је на висини,
али на понизнога обраћа пажњу,
а охолога издалека препознаје.
7 Чак и кад сред невоље ходам,
ти ми живот чуваш.
Своју руку пружаш
против гнева мојих непријатеља,
твоја десница ме спасава.
8 ГОСПОД ће довршити што је за мене започео.
Љубав твоја, ГОСПОДЕ, остаје довека –
не остављај своја дела.
Хоровођи. Давидов. Псалам.
1 ГОСПОДЕ, проничеш ме свега и познајеш,
2 знаш када седам и када устајем,
издалека мисли ми разазнајеш.
3 Видиш када ходам и када лежем,
знани су ти сви моји путеви.
4 Још ми реч није на језик дошла,
а ти је, ГОСПОДЕ, већ сву знаш.
5 С леђа и с лица ме окружујеш,
на мене си своју руку положио.
6 То знање ми је сувише чудесно,
превисоко да бих га докучио.
7 Куда да одем од Духа твог?
Куда од тебе да побегнем?
8 Попнем ли се на небо – тамо си,
прострем ли свој лежај у Шеолу – и тамо си.
9 Дигнем ли се на крилима зориним
и на крају мора се настаним,
10 и тамо би ме твоја рука водила,
држала ме твоја десница.
11 Кажем ли: »Нека ме тама сакрије
и светлост око мене нека ноћ постане«,
12 ни тама ти неће бити тамна –
ноћ теби као дан сија,
тама исто као светлост.
13 Јер, ти си нутрину мог бића створио,
саткао ме у мајчиној утроби.
14 Хвала ти што сам створен
силно чудесно.
Чудесна су твоја дела –
зна то добро моја душа.
15 Нису ти моје кости биле скривене
док сам настајао у тајности,
док сам у дубинама земље ткан.
16 Твоје очи су ме гледале
док сам тек заметак био.
Сваки мој дан у твоју књигу је записан
пре но што је иједан настао.
17 Како су ми твоје мисли недокучиве, Боже!
Како је огроман њихов збир!
18 Да их бројим – више их је него песка,
и да их пребројим – ти ми преостајеш.
19 О, кад би погубио опаке, Боже!
Одлазите од мене, крволоци!
20 Злонамерно говоре о теби,
Име ти злоупотребљавају душмани.
21 Зар не мрзим оне који мрзе тебе, ГОСПОДЕ,
и зар се не гнушам оних који се против тебе дижу?
22 Мрзим их мржњом потпуном,
у непријатеље их убрајам.
23 Проникни ме, Боже, и срце ми упознај,
испитај ме и сазнај моје мисли тескобне.
Давид сазнаје за Саулову и Јонатанову смрт
1 После Саулове смрти, Давид се, пошто је поразио Амалечане, врати у Циклаг и тамо остаде два дана. 2 Трећега дана дође један човек из Сауловог табора, раздеране одеће и главе посуте земљом. Када је дошао пред Давида, ничице му се поклони.
3 »Одакле долазиш?« упита га Давид.
А он одговори: »Умакао сам из Израеловог табора.«
4 »Шта се догодило?« упита га Давид. »Испричај ми!«
»Војска је побегла из боја«, одврати човек, »али много војника је и погинуло. И Саул и његов син Јонатан су мртви.«
5 На то Давид упита младића који му је донео вест: »Откуд знаш да су Саул и његов син Јонатан мртви?«
6 »Случајно сам се затекао на гори Гилбои«, одговори младић, »и наишао на Саула. Био је ослоњен на своје копље, а борна кола и коњаници само што нису стигли до њега. 7 Он се окрену и угледа ме, па ме позва, а ја рекох: ‚Молим?‘ 8 Он ме упита: ‚Ко си?‘ а ја му рекох: ‚Амалечанин.‘ 9 Он ми на то рече: ‚Стани над мене и убиј ме! У смртним сам мукама, али сам још жив.‘ 10 Тако ја стадох над њега и убих га, јер сам знао да, онако рањен, неће остати жив. Онда сам скинуо круну с његове главе и наруквицу која му је била на руци, па сам их, ево, донео теби, господару.«
11 На то Давид зграби и раздре своју одећу, а тако учинише и сви људи с њим. 12 Жалили су, плакали и постили до вечери зато што су Саул и Јонатан, ГОСПОДЊА војска и израелски народ пали од мача.
13 Давид упита оног младића који му је донео вест: »Одакле си?«
»Ја сам син једног дошљака, Амалечанина«, одговори овај.
14 »Како си се усудио да дигнеш руку на помазаника ГОСПОДЊЕГ и да га убијеш?« упита га Давид, 15 па позва једнога од својих слугу рекавши: »Дођи и погуби овога!«
И слуга га уби.
Док је младић умирао, 16 Давид му добаци: »Сâм си крив за своју смрт, јер си сведочио сâм против себе када си рекао: ‚Убио сам помазаника ГОСПОДЊЕГ.‘«
Писмо незнабошцима
22 Тада апостоли и старешине са целом црквом одлучише да између себе изаберу људе које ће са Павлом и Варнавом послати у Антиохију. Тако изабраше Јуду званог Варсава и Силу, водеће људе међу браћом, 23 па по њима послаше ово писмо:
»Апостоли и старешине, браћа, браћи из незнабоштва у Антиохији, Сирији и Киликији, поздрав.
24 Пошто смо чули да су неки од нас дошли, без наше заповести, и збунили вас речима и узнемирили вашу душу, 25 једнодушно смо одлучили да изаберемо неке људе и да вам их пошаљемо с нашим драгима Варнавом и Павлом, 26 људима који су своје животе ставили на коцку за име нашега Господа Исуса Христа. 27 Стога шаљемо Јуду и Силу, а они ће вас о овом и усмено обавестити. 28 Одлучили смо, Свети Дух и ми, да вас не оптерећујемо ничим више поврх ових неопходних ствари: 29 да се уздржавате од хране жртвоване идолима, од крви, од меса удављених животиња и од блуда. Ако се будете чували свега овога, добро ћете чинити.
Остајте здраво.«
30 Тако их, дакле, испратише на пут, и они одоше у Антиохију. Окупише све и предадоше им писмо. 31 Када су га људи прочитали, обрадоваше се охрабрењу, 32 а Јуда и Сила, који су и сами били пророци, многим речима охрабрише и учврстише браћу. 33 Пошто су тамо провели неко време, браћа их у миру испратише онима који су их послали. 34 [a] 35 Павле и Варнава остадоше у Антиохији, учећи народ и са многим другима проповедајући Господњу реч.
Пророк у завичају
(Мт 13,53-58; Лк 4,16-30)
6 Потом Исус оде оданде и дође у свој завичај, а с њим дођоше и његови ученици. 2 Када је дошла субота, он поче да учи народ у синагоги, и многи који су га слушали задивише се.
»Одакле овоме ово?« питали су. »И каква му је то мудрост дата да таква чуда чини својим рукама? 3 Зар он није тесар, Маријин син, а Јаковљев, Јосијин, Јудин и Симонов брат? Зар нису његове сестре овде с нама?«
И саблазнише се о њега.
4 Тада им Исус рече: »Пророк је без части само у свом завичају, међу својом родбином и у свом дому.«
5 И није тамо могао да учини ниједно чудо, осим што је на неколико болесних положио руке и излечио их. 6 И чудио се њиховој невери.
Потом је ишао по околним селима и учио народ.
Послање Дванаесторице
(Мт 10,1, 5-15; Лк 9,1-6)
7 Исус позва к себи Дванаесторицу и посла их двојицу по двојицу. Даде им власт над нечистим духовима 8 и нареди им да на пут не носе ништа осим штапа – ни хлеб, ни торбу, ни новац у појасу – 9 него да обују сандале и обуку само једну кошуљу, а не две.
10 »У који год дом уђете«, рече им, »останите у њему све док оданде не одете. 11 А ако вас негде не приме и не саслушају, отидите оданде и отресите прашину са својих ногу, као сведочанство против њих.«
12 И они одоше, па су проповедали да људи треба да се покају. 13 Истераше многе демоне и многе болесне излечише мажући их уљем.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International