Book of Common Prayer
Маскил Асафов.
1 Чуј моје учење, народе,
почуј речи мојих уста.
2 Своја уста ћу отворити у причама,
објавити давне загонетке.
3 Оно што смо чули и сазнали,
оно што су нам наши очеви испричали,
4 нећемо крити од њихових унука.
Причаћемо следећем нараштају
о хвале достојним делима ГОСПОДЊИМ,
о његовој сили и чудима која учини.
5 Он установи прописе у Јакову
и постави Закон у Израелу,
за које заповеди нашим праоцима
да их својој деци обзнане,
6 да их сазна следећи нараштај,
деца која ће се тек родити,
која ће онда говорити својој деци
7 да се уздају у Бога
и не забораве Божија дела,
него да чувају његове заповести,
8 да не буду као њихови праоци –
нараштај бунтован и непокоран,
нараштај чије је срце непостојано
и који је духом неверан Богу.
9 Ефремовци, иако наоружани луком,
на дан битке окренуше леђа.
10 Нису се држали Божијег Савеза
и одбијали су да живе по његовом Закону.
11 Заборавили су његова дела
и чуда која им је показао.
12 Чудесна дела је учинио
наочиглед њиховим праоцима
у земљи египатској, у цоанском крају.
13 Море је раздвојио и кроз њега их провео,
учинио да воде стоје као бедем.
14 Дању их је водио облаком,
а сву ноћ светлошћу огња.
15 У пустињи је расколио стене
и напојио их водом обилном као океан[a].
16 Из хридине је извео потоке
и учинио да воде потеку као реке.
17 А они су и даље грешили против њега,
бунећи се против Свевишњега у пустињи.
18 Намерно су искушавали Бога
тражећи храну за којом су жудели.
19 Против Бога су говорили, питајући:
»Може ли Бог да простре трпезу у пустињи?
20 Ето, стену је ударио, да вода потече,
и набујали потоци теку.
А може ли дати и хлеба?
Може ли свом народу да набави меса?«
21 Кад их је Бог чуо, разјари се.
Огањ плану против Јакова,
гнев се диже против Израела,
22 јер нису веровали Богу
ни уздали се у његово спасење.
23 Он заповеди облацима на небу
и отвори двери небеске,
24 па просу ману као кишу, да народ једе;
даде им жита са неба.
25 Човек је јео хлеб анђела.
Он им посла хране да једу досита.
26 Он с небеса пусти источни ветар
и својом силом јужни ветар доведе,
27 па као кишу просу на њих меса као прашине,
крилатих птица као морског песка.
28 Он учини да им попадају сред табора,
свуд уоколо њихових шатора.
29 И они су јели док се добро не наједоше,
јер им је дао оно за чим су жудели.
30 А док их још није прошла жеља,
док им је храна још била у устима,
31 Божији гнев се диже на њих.
Он поби најснажније међу њима
и покоси младиће Израелове.
32 А они су ипак и даље грешили
и нису веровали упркос чудима.
33 Зато им оконча дане у једном даху
и њихове године ужасом изненадним.
34 Кад год би их Бог убијао, тражили би га
и опет му се свесрдно враћали –
35 сетили би се да је Бог њихова Стена,
Бог Свевишњи њихов Откупитељ.
36 А онда би га опет варали устима
и лагали га језиком.
37 Нису му били одани срцем,
ни верни његовом Савезу.
38 А он, самилостан, праштао би им грех
и не би их затро.
Много је пута суспрезао гнев
и није будио сву своју јарост.
39 Јер, сетио би се да су само тело,
ветар који прође и више се не враћа.
40 Колико су се само бунили против њега у пустињи
и жалостили га у пустолини!
41 Стално су изнова искушавали Бога
и задавали бол Свецу Израеловом.
42 Нису се сећали његове руке –
дана кад их је од њиховог душманина откупио,
43 ни знамењâ која је учинио у Египту,
његових чуда у цоанском крају:
44 Он им у крв претвори
реке и потоке, да не пију из њих.
45 Ројеве мува посла међу њих, да их изједу,
и жабе, да их затру.
46 Усеве им предаде штурку,
њихову муку скакавцу чегрташу.
47 Лозу им затуче грȁдом,
њихове дивље смокве мразом.
48 Говеда им предаде грȁду,
њихову стоку муњама.
49 Посла на њих сву жестину свога гнева,
срџбу, бес и невољу.
Гласнике несреће одасла на њих.
50 Стазу поравна за свој гнев.
Живот им не поштеде смрти,
него их предаде помору.
51 Поби све прворођено у Египту,
првине мушкости у Хамовим шаторима.
52 А свој народ изведе као овце
и кроз пустињу их поведе као стадо.
53 Водио их је поуздано, па се нису плашили,
а море прекри њихове непријатеље.
54 Доведе их у своју свету земљу,
на ову гору, коју својом десницом освоји.
55 Пред њима истера народе;
ужетом измери и раздели
наследство племенима Израеловим
и даде им да се настане у својим шаторима.
56 Али они су искушавали Бога Свевишњега
и бунили се против њега.
Нису се држали његових прописа,
57 него се одметнуше као и њихови очеви
и изневерише га, непоуздани као лук искривљен.
58 Гневили су га својим узвишицама
и чинили га љубоморним својим идолима.
59 Када их је Бог чуо, разјари се
и сасвим одбаци Израел.
60 Он напусти Боравиште у Шилу,
шатор у ком се настанио међу људима.
61 Знак своје силе посла у сужањство
и знак свога сјаја у душманинове руке.
62 Свој народ предаде мачу,
разјарен на свој посед.
63 Огањ им прождре младиће
и њихове девојке не чуше песму свадбену.
64 Свештеници им попадаше од мача –
не заплакаше њихове удовице.
65 Тада се Господ прену као од сна,
као ратник који се трезни од вина.
66 Своје душмане потисну,
вечној срамоти их предаде.
67 Потом одбаци шатор Јосифов
и не изабра племе Ефремово,
68 него изабра племе Јудино,
гору Сион, коју заволе.
69 Своје светилиште сагради као висове,
као земљу, коју је утемељио довека.
70 Изабра Давида, свога слугу,
и узе га од овчијих торова.
71 Доведе га од оваца дојилица
да напаса Јакова, његов народ,
Израела, његов посед.
72 И напасао их је срца честитог,
водио их вештим рукама.
Ана даје Самуила Богу
21 Када је потом Елкана ишао са свом својом породицом да принесе годишњу жртву ГОСПОДУ и да изврши свој завет, 22 Ана не пође, већ рече мужу: »Чим дечака престанем да дојим, повешћу га и показати пред ГОСПОДОМ, и он ће тамо остати целог свог живота[a].«
23 »Учини како мислиш да је најбоље«, рече јој њен муж Елкана. »Остани код куће док не престанеш да га дојиш. Нека ГОСПОД учини да испуниш своје обећање.«
Тако она остаде код куће да доји сина док више не буде морала да га доји. 24 А када је престала да га доји, поведе га, још онако малог, у Дом ГОСПОДЊИ у Шилу, узевши са собом јунца од три године, ефу[b] брашна и мешину вина.
25 Када су заклали јунца, дечака доведоше Елију, 26 коме Ана рече: »Жив био, господару. Ја сам она жена која је стајала овде крај тебе и молила се ГОСПОДУ. 27 Молила сам се за ово дете, и ГОСПОД ми је дао то што сам тражила. 28 Зато га сада дајем ГОСПОДУ – биће ГОСПОДЊИ целог свог живота.«
Онда се Елкана тамо поклони ГОСПОДУ.
Анин хвалоспев Богу
2 Тада се Ана помоли и рече:
»Срце ми се радује у ГОСПОДУ.
ГОСПОД ми даде победу[c].
Над непријатељима гласно ликујем,
јер се радујем што си ме спасао.
2 Нема светога као што је ГОСПОД!
Осим тебе нема ниједнога!
Нема Стене као што је наш Бог!
3 Не говорите више тако охоло;
нека вам бахате речи не излазе из уста,
јер ГОСПОД је Бог који зна
и он одмерава дела.
4 Ратницима лук се сломи,
а посрнули се опасују снагом.
5 Који беху сити, под најам се дају ради хлеба,
а који беху гладни, више не гладују.
Нероткиња родила седморо,
а копни мајка многих синова.
6 ГОСПОД убија и оживљава,
у Шеол обара и из њега диже.
7 ГОСПОД сиромаштво и богатство даје,
унизује и узвисује.
8 Сиромаха подиже из прашине
и убогога уздиже с буњишта
да их посади уз кнежеве
и одреди им почасна места.
ГОСПОДЊИ су темељи земље,
на њих је поставио свет.
9 На своје верне пази где год кроче,
а опаки су ућуткани у тами,
јер човек не побеђује својом снагом.
10 ГОСПОД крши своје противнике,
са небеса на њих грми.
ГОСПОД суди с краја на крај земље.
Свом цару даје снагу
и свом помазанику победу[d].«
11 Елкана се потом врати кући у Раму, а дечак остаде да служи пред ГОСПОДОМ под надзором свештеника Елија.
15 Тих дана устаде Петар међу браћом – а окупљеног народа је било око 120 душа – па рече: 16 »Браћо, требало је да се испуни Писмо у којем је Свети Дух кроз Давидова уста прорекао за Јуду, који је био водич онима што су ухватили Исуса. 17 А он се убрајао међу нас и имао је удела у овој служби.«
18 (Новцем добијеним за свој злочин купио је њиву, али се стрмоглавио и распукао, и сва утроба му се просула. 19 То је познато свим становницима Јерусалима, па су ту њиву на свом језику прозвали Акелдамах – што значи »Крвна њива«.)
20 »Јер, записано је у Књизи псалама:
‚Нека му опусти кућа
и не било никог да у њој станује‘(A)
и:
21 »Треба, дакле, да један од ових људи који су с нама били све време откако је Господ Исус дошао међу нас и од нас отишао 22 – почев од Јовановог крштења до дана када је био вазнет од нас – буде сведок његовог васкрсења заједно с нама.«
23 Тада предложише двојицу: Јосифа званог Варсава (познатог и као Јуст) и Матију, 24 па се помолише, говорећи: »Господе, ти знаш срца свих. Покажи нам којег си од ове двојице одабрао 25 да преузме ову апостолску службу, од које је Јуда одступио – да би отишао где му је и место.«
26 Онда бацише коцке за њих и коцка паде на Матију. Тако је он придодат једанаесторици апостола.
19 А учитељи закона и првосвештеници тражили су начин да га сместа ухвате, јер су знали да је ову причу испричао о њима. Али бојали су се народа.
Плаћање пореза цару
(Мт 22,15-22; Мк 12,13-17)
20 Помно су на њега пазили и слали доушнике, који су се претварали да су искрени, како би га ухватили у речи и предали га намесниковој сили и власти.
21 Ови су га испитивали, говорећи: »Учитељу, знамо да исправно говориш и учиш народ, и да не гледаш ко је ко, него да учиш Божијем путу у складу са истином. 22 Да ли је право да цару дајемо порез или није?«
23 Али Исус им, прозревши њихово лукавство, рече: 24 »Покажите ми динар. Чији лик и натпис носи?«
25 »Царев«, рекоше они.
А он им рече: »Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божије.«
26 И они нису могли пред народом да га ухвате у речи, него заћуташе, задивљени његовим одговором.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International