Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
Вооз се жени Рутом
4 Вооз оде на градску капију и седе, а када је наишао онај рођак-откупитељ кога је помињао, Вооз му рече: »Дођи овамо, пријатељу, и седи.«
И онај дође и седе.
2 Вооз онда узе десеторицу од градских старешина, па им рече: »Седите овде«, и они седоше.
3 Потом рече оном рођаку-откупитељу: »Нооми, која се вратила из Моава, продаје комад земље који је припадао нашем рођаку Елимелеху. 4 Зато сам одлучио да те о томе обавестим и да ти предложим да га ти купиш пред овима који овде седе и пред старешинама мога народа. Ако хоћеш да га откупиш, откупи га. А ако нећеш, кажи ми да знам. Јер, пре тебе нико нема право да га откупи, а после тебе сам на реду ја.«
А онај рече: »Откупићу га.«
5 Тада Вооз рече: »Онога дана када купиш земљу од Нооми, купујеш и Руту Моавку, покојникову удовицу, да сачуваш покојниково име на његовом поседу.«
6 На то онај рођак-откупитељ рече: »Е онда не могу да је откупим, да не угрозим свој посед. Ти је откупи пошто ја не могу.«
7 А раније су се у Израелу откуп и замена имовине потврђивали тако што би један од учесника изуо сандалу и дао је оном другом – то је у Израелу био доказ о склопљеној погодби.
8 Стога онај рођак-откупитељ рече Воозу: »Ти је купи«, и изу сандалу.
9 Тада Вооз рече старешинама и свему народу: »Ви сте данас сведоци да сам од Нооми купио све што је било Елимелехово, Килјоново и Махлоново. 10 Тако сам уједно себи за жену купио и Руту Моавку, Махлонову удовицу, да сачувам покојниково име на његовом поседу, да му се име не затре међу његовима и у његовом завичају. Ви сте данас томе сведоци.«
11 А старешине и сви који су били код градске капије рекоше: »Сведоци смо. Нека ГОСПОД учини да жена која улази у твој дом буде као Рахиља и Лија, које су обе подигле дом Израелу, а ти да будеш човек угледан у Ефрати и славан у Витлејему[a]. 12 Нека твој дом, преко потомства које ће ти ГОСПОД дати од ове младе жене, буде као дом Фареса, кога је Тамара родила Јуди.«
Давидов родослов
13 Тако Вооз узе Руту и она му постаде жена. Спавао је с њом, а ГОСПОД јој даде да затрудни, и она роди сина.
14 Жене рекоше Нооми: »Хвала ГОСПОДУ, који те данас није оставио без рођака-откупитеља. Нека му име буде славно у Израелу. 15 Он ће те препородити и бринути се о теби у твојој старости. Јер, родила ти га је снаха, која те воли и која ти је боља него седам синова.«
16 Нооми узе дете, стави га на крило, па се о њему старала.
17 А име су му дале сусетке.
»Нооми се родио син«, рекоше и дадоше му име Јовид. Он је био отац Јесеја, Давидовог оца.
13 А пошто имамо исти дух вере, као што је записано: »Поверовах, зато сам говорио«,(A) и ми верујемо, па зато и говоримо, 14 знајући да ће Онај који је васкрсао Господа Исуса и нас са Исусом васкрснути и заједно с вама поставити пред себе. 15 Јер, све је то ради вас, да милост, која се умножила захваљивањем многих, буде још обилнија на Божију славу.
16 Зато не посустајемо. Него, ако се споља и распадамо, изнутра се из дана у дан обнављамо. 17 Јер, наша незнатна, тренутна невоља доноси нам вечну славу која је неизмерно надмашује. 18 Ми се не усредсређујемо на видљиво, него на невидљиво, јер видљиво је привремено, а невидљиво вечно.
Небеско боравиште
5 Знамо, наиме, да када се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, имамо здање од Бога, вечну кућу на небесима, која није сазидана људском руком. 2 Зато и уздишемо и чезнемо да се обучемо у своје небеско боравиште. 3 Јер, ако смо обучени, нећемо се затећи голи. 4 Ми, наиме, који смо у овом шатору, уздишемо под теретом, јер не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно. 5 А баш за то нас је и припремио Бог, који нам је дао Духа као залог.
6 Увек смо, дакле, пуни поуздања и знамо да смо, док боравимо у телу, далеко од Господа, 7 јер још живимо у вери, а не у гледању. 8 Пуни смо поуздања и најрадије бисмо се иселили из тела и настанили се код Господа. 9 Стога се и трудимо да му угодимо, било да смо већ настањени, било да смо далеко. 10 Јер, сви треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако добије према ономе што је учинио док је живео у телу, било добро, било зло.
Давање милостиње
6 »Пазите да своја дела праведности не чините пред људима – да вас они виде – јер нећете добити награду од вашег Оца, који је на небесима.
2 »Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом као што то чине лицемери по синагогама и на улицама, да би их људи хвалили. Истину вам кажем: они су већ добили своју награду. 3 Него, када дајеш милостињу, нека твоја лева рука не зна шта чини десна, 4 да твоје давање буде у тајности, и узвратиће ти твој Отац, који гледа у тајности.«
Молитва
(Лк 11,2-4)
5 »А кад се молите, не будите као лицемери, који воле да се моле стојећи у синагогама и на раскршћима, да се покажу људима. Истину вам кажем: добили су своју награду. 6 Него, кад се молиш, уђи у своју собу, затвори врата и моли се своме Оцу, који је у тајности, и узвратиће ти твој Отац, који гледа у тајности.
7 »Кад се молите, не брбљајте као незнабошци, јер они мисле да ће због много речи бити услишени. 8 Не будите, дакле, као они, јер ваш Отац зна шта вам је потребно и пре него што га замолите.
9 »Овако се, дакле, молите:
‚Оче наш који си на небесима,
нека је свето име твоје,
10 нека дође Царство твоје,
нека буде воља твоја,
како на небу, тако и на земљи.
11 Хлеб наш насушни дај нам данас
12 и опрости нам дугове наше
као што смо и ми опростили дужницима својим.
13 И не уведи нас у искушење,
него нас избави од Злога[a].‘
14 Јер, ако људима опростите њихове грешке, онда ће и вама опростити ваш небески Отац. 15 Али, ако ви не опростите људима, онда ни ваш Отац неће опростити ваше грешке.«
Пост
16 »Када постите, не будите намргођени као лицемери, јер они изобличују своја лица, да људима покажу да посте. Истину вам кажем: добили су своју награду.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International