Book of Common Prayer
Песма приликом успињања до Храма.
1 У својој невољи ГОСПОДУ завапих,
и он ме услиши.
2 Душу ми избави, ГОСПОДЕ, од лажљивих усана
и језика преварног.
3 Шта ће ти он дати?
И шта још поврх тога, језиче преварни?
4 Оштре стреле ратничке
с ужареним угљевљем.
5 Тешко мени што у Мешеху боравим,
што станујем у шаторима кедарским!
6 Предуго живим с онима који мир мрзе.
7 Ја сам за мир.
Али, кад о миру говорим,
они рат заговарају.
Песма приликом успињања до Храма.
1 Ка горама дижем поглед –
одакле ће ми стићи помоћ?
2 Помоћ ми стиже од ГОСПОДА,
који је небо и земљу начинио.
3 Он неће дати да ти посрне нога,
неће твој Чувар задремати.
4 Не, неће задремати ни заспати Чувар Израелов.
5 ГОСПОД је твој Чувар,
ГОСПОД је сенка на твојој десници:
6 сунце ти неће наудити дању
ни месец ноћу.
7 ГОСПОД ће те чувати од сваког зла,
он ће твој живот чувати.
8 ГОСПОД ће те чувати када одлазиш
и када долазиш, сада и довека.
Песма приликом успињања до Храма. Давидова.
1 Обрадовах се кад ми рекоше:
»Хајдемо до Дома ГОСПОДЊЕГ.«
2 Ноге нам стоје у твојим капијама, Јерусалиме.
3 Јерусалим је сазидан
као град где се народ сједињује.
4 До њега се успињу племена,
племена ГОСПОДЊА,
по закону датом Израелу,
да захваљују Имену ГОСПОДЊЕМ.
5 Тамо стоје судијске столице,
престоли владарске куће Давидове.
6 Молите се за мир Јерусалимов.
Нека спокојни буду који те воле.
7 Нека буде мир међу твојим зидинама
и спокој у твојим тврђавама.
8 Ради своје браће и другова рећи ћу:
»Мир теби.«
9 Ради Дома ГОСПОДА, Бога нашега,
тражићу што је за тебе добро.
Песма приликом успињања до Храма.
1 К теби дижем поглед,
к теби који на престолу седиш на небесима.
2 Као што су очи слугу упрте у руку господареву,
као што су очи слушкиње упрте у руку господаричину,
тако су наше очи упрте у ГОСПОДА, Бога нашега,
док нам се не смилује.
3 Смилуј нам се, ГОСПОДЕ, смилуј нам се,
јер се преситисмо презира.
4 Пресита нам је душа подсмеха обесних људи,
презира бахатих.
Песма приликом успињања до Храма. Давидова.
1 Да нам није било ГОСПОДА
– нека Израел каже –
2 да нам није било ГОСПОДА
кад су се људи дигли на нас,
3 живе би нас прогутали.
Кад је њихов гнев плануо на нас,
4 воде би нас преплавиле,
бујица однела,
5 подивљале воде би нас однеле.
6 Благословен ГОСПОД, који не даде
да плен постанемо њиховим зубима.
7 Умакосмо као птица из птичареве замке –
замка се покида, и ми умакосмо.
8 Наша је помоћ у Имену ГОСПОДА,
који је небо и земљу начинио.
Песма приликом успињања до Храма.
1 Они који се уздају у ГОСПОДА,
као гора су Сион,
која се не може померити,
него довека стоји.
2 Као што горе окружују Јерусалим
тако ГОСПОД окружује свој народ
сада и довека.
3 Жезло опаких неће остати
над земљом додељеном праведницима,
да праведници не би чинили неправду.
4 Чини добро добрима, ГОСПОДЕ,
и онима срца честитог.
5 А оне што скрећу на криве путеве,
ГОСПОД ће одвести с онима који чине неправду.
Мир Израелу!
Песма приликом успињања до Храма.
1 Када је ГОСПОД вратио благостање Сиону,
било нам је као да сањамо.
2 Уста су нам била пуна смеха,
а језик клицања.
Тада се међу народима говорило:
»ГОСПОД велика дела учини за њих.«
3 ГОСПОД велика дела учини за нас,
и радост нас обузе.
4 Врати нам благостање, ГОСПОДЕ,
као негевске потоке.
5 Они који у сузама сеју,
кличући ће жњети.
6 Онај ко плачући излази
носећи семе за сетву,
вратиће се кличући,
носећи снопове жита.
Песма приликом успињања до Храма. Соломонова.
1 Ако ГОСПОД кућу не гради,
узалуд се труде њени градитељи.
Ако ГОСПОД град не чува,
узалуд стражар бди.
2 Узалуд устајете рано
и остајете докасно
мукотрпно радећи за хлеб који једете.
Да, онима које воли он даје и док спавају.
3 Деца су наследство од ГОСПОДА,
плод утробе награда од њега.
4 Као стреле у ратниковој руци,
таква су деца рођена у човековој младости.
5 Благо оном ко њима напуни свој тоболац –
неће се постидети
кад с непријатељима буде расправљао
на градској капији.
15 Нооми јој рече: »Ено твоја јетрва се враћа своме народу и својим боговима. Врати се и ти с њом.«
16 Али Рута рече: »Не наговарај ме да те оставим и окренем се од тебе. Јер, куд год ти идеш, идем и ја, и где год се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој народ биће мој народ и твој Бог биће мој Бог. 17 Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ће ме сахранити. Нека ме ГОСПОД најстроже казни ако ме ишта осим смрти растави од тебе.«
18 Видевши да је Рута чврсто одлучила да иде с њом, Нооми престаде да је одговара. 19 Тако су њих две ишле док нису стигле у Витлејем.
А када су стигле, читав град се ускомеша због њих.
Жене су говориле: »Да ли је могуће – Нооми!«
20 Али она им рече: »Не зовите ме Нооми[a]. Зовите ме Мара[b], јер ми је Свесилни испунио живот горчином. 21 Отишла сам пуних руку, а сада ме ГОСПОД враћа без игде ичега. Зашто да ме зовете Нооми кад ме је ГОСПОД ударио невољом и Свесилни довео несрећу на мене?«
22 Тако се Нооми вратила из Моава са својом снахом Рутом Моавком. Стигле су у Витлејем баш када је почињала жетва јечма.
Промена Павловог наума
12 А овим се хвалимо: наша савест сведочи да смо у светости и искрености које долазе од Бога живели у свету, а нарочито међу вама – не у људској мудрости, већ у Божијој милости. 13 Јер, не пишемо вам ништа што не бисте могли да прочитате или разумете. А надам се да ћете у потпуности разумети, 14 као што сте нас донекле и разумели, и да ћете се на Дан нашега Господа Исуса ви поносити нама као и ми вама.
15 У том уверењу намеравао сам да прво дођем к вама, да вам се укаже двострука милост. 16 Намеравао сам да преко вас одем у Македонију, па да из Македоније опет дођем к вама, а ви да ме испратите у Јудеју. 17 Да нисам можда био лакомислен кад сам то намеравао? Или то што намеравам, намеравам као човек, па је код мене истовремено »да, да« и »не, не«?
18 Али, Бог је сведок да наша порука вама није »да« и »не«. 19 Јер, Син Божији, Исус Христос, кога смо вам ја, Силван и Тимотеј објавили, није био »да« и »не«, него је у њему увек било »да«. 20 Колико год има Божијих обећања, у њему су »да«. Зато кроз њега и говоримо »амин«, Богу на славу. 21 А Бог је тај који нас, заједно с вама, учвршћује у Христу. Он нас је помазао 22 и запечатио и у наше срце ставио Духа као залог.
Со земље и светлост света
(Мк 9,50; Лк 14,34-35)
13 »Ви сте со земље. Али, ако со обљутави, чиме она да се посоли? Не вреди више ни за шта, него само да се избаци напоље и да је људи изгазе.
14 »Ви сте светлост света. Не може се сакрити град који лежи на гори, 15 нити се светиљка пали да се стави под посуду, него на свећњак, па светли свима у кући. 16 Нека тако ваша светлост светли пред људима, да виде ваша добра дела и да славе вашег Оца, који је на небесима.«
Испуњење Закона
17 »Немојте да мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да их укинем, него да их испуним. 18 Истину вам кажем: док небо и земља не нестану, неће нестати ниједно словце[a] ни цртица из Закона док се све не догоди. 19 Ко, дакле, прекрши и најмању од тих заповести – и друге учи да тако чине – зваће се најмањи у Царству небеском. А ко их извршава – и друге учи да тако чине – зваће се велик у Царству небеском. 20 Јер, кажем вам: ако ваша праведност не буде већа од праведности учитеља закона и фарисеја, нећете ући у Царство небеско.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International