Book of Common Prayer
Хоровођи. По напеву »Љиљани.« Потомака Корејевих. Маскил. Љубавна песма.
1 Из срца ми надиру предивне речи
док за цара ово дело састављам.
Језик ми је писаљка вештог писара.
2 Најлепши си од рода људског,
умилне речи с усана ти теку.
Није чудо што те Бог довека благословио.
3 Мач припаши уз бедро, ратниче,
опаши се сјајем и величанством.
4 У свом величанству изјаши
за истину, кроткост и праведност.
Твоја је десница
за задивљујућа дела увежбана.
5 Твоје оштре стреле пробиће
срце царевих непријатеља,
па ће ти народи падати пред ноге.
6 Твој престо је, Боже[a], заувек и довека
и жезло правичности жезло је твога царства.
7 Волиш праведност, а мрзиш опакост.
Зато те је Бог, твој Бог, помазао уљем радости
као ниједнога од твојих другова.
8 Сва твоја одећа смирном,
алојем и касијом мирише
у палатама слоновачом украшеним
док у свирци жичаних инструмената уживаш.
9 Кнегиње су међу твојим дворанкама,
уз десницу ти невеста, будућа царица,
окићена златом офирским.
10 »Чуј, кћери, помно ме саслушај:
Заборави свој народ и дом свога оца.
11 Цар ће жудети за твојом лепотом;
потчини му се, јер он ће ти бити господар.
12 Кћи тирска донеће ти дар,
народ најбогатији тражити твоју наклоност.«
13 Кнегиња у венчаници протканој златом
као бисер је у златном лежишту.
14 У руху од шареног веза уводе је к цару
са деверушама које је прате.
15 Уводе их с радошћу и клицањем,
у цареву палату улазе.
16 Твоје праоце наследиће твоји синови;
поставићеш их за поглаваре по свој земљи.
17 Учинићу да ти се имена сећају кроз сва поколења;
зато ће те народи славити заувек и довека.
Хоровођи. Потомака Корејевих. Псалам.
1 Пљешћите рукама, сви народи,
вичите Богу гласом радосним.
2 Страшан је ГОСПОД, Свевишњи,
Цар велики над свом земљом.
3 Он нам потчини народе,
под ноге народности стави.
4 Он нам изабра наследство,
понос Јакова, кога је заволео. Села
5 Бог се успиње уз клицање,
ГОСПОД уз звук рога овнујског.
6 Певајте псалме ГОСПОДУ, певајте!
Певајте псалме Цару нашем, певајте!
7 Јер, Бог је Цар свега света.
Маскил му певајте!
8 Бог влада над народима,
Бог на свом светом престолу седи.
9 Окупљају се владари народâ
са народом Бога Авраамовог,
јер сви моћници на земљи
Богу припадају.
Он је силно узвишен.
Песма. Псалам потомака Корејевих.
1 Велик је ГОСПОД и хвале предостојан
у граду нашега Бога.
Његова света гора,
2 на лепој висини, радост је све земље.
Гора Сион је као висови Цафона[a],
она је град Цара великога.
3 Бог се у њеним кулама
показа као њено утврђење високо.
4 Јер, кад су се цареви удружили,
кад су заједно кренули на њу,
5 видеше је и запрепастише се,
па побегоше у силном страху.
6 Тамо их обузе дрхтавица,
грчеви као у жене у трудовима,
7 као кад источни ветар
лађе таршишке разбија.
8 Што смо чули, то смо и видели
у граду ГОСПОДА над војскама,
у граду нашега Бога:
Бог га чини чврстим довека. Села
9 Усред твога Храма, ГОСПОДЕ,
о твојој љубави размишљамо.
10 Као и глас о теби, Боже,
тако се и хвале теби
шире до крајева земље.
Твоја десница правду подржава.
11 Радоваће се гора Сион,
клицати Јудини градови
због твојих пресуда.
12 Прођите око Сиона, идите око њега,
његове куле пребројте;
13 добро погледајте његове бедеме,
осмотрите му тврђаве,
да о њима причате нараштају следећем.
14 Јер, овај Бог је наш Бог заувек и довека,
он ће нас вечно[b] водити.
Најава Израеловог избављења
12 »Слушај ме, Јакове,
Израеле, кога сам позвао:
ја сам Он,
ја сам Први и ја сам Последњи.
13 Моја рука је положила темеље земље
и моја десница је разастрла небеса;
када их позовем, заједно устају.
14 Окупите се, сви ви, и слушајте:
Који од идола[a] је ово прорекао?
ГОСПОД га је изабрао и он ће извршити
његов наум против Вавилона
и рода халдејског.
15 Ја, да, ја сам говорио,
ја сам га позвао.
Ја ћу га довести
и он ће успети на свом походу.
16 »Примакни ми се и слушај ово:
од почетка вам не говорим у тајности,
кад се догоди, ја сам тамо.«
А сада ме је Господ ГОСПОД послао
са својим Духом.
17 Овако каже ГОСПОД, твој Откупитељ,
Светац Израелов:
»Ја сам ГОСПОД, твој Бог,
који те учи за твоје добро,
који те усмерава на пут којим треба да идеш.
18 О, да си бар пазио на моје заповести!
Твој мир би био као река,
твоја праведност као таласи мора.
19 Твојих би потомака било као песка,
а твоје деце као његових зрнаца;
име им се не би затрло,
ни избрисало преда мном.«
20 Изађите из Вавилона!
Бежите од Халдејаца!
Најавите то радосним поклицима,
објавите и разгласите до крајева земље.
Кажите: »ГОСПОД је откупио свог слугу Јакова!«
21 Нису били жедни
када их је водио кроз пустиње;
учинио је да им из стене потече вода
– расцепио је стену и вода је покуљала.
18 Затим сам, после три године, отишао у Јерусалим да се упознам с Кифом[a], па сам код њега остао петнаест дана. 19 Друге апостоле нисам видео, осим Јакова, Господњег брата. 20 (Пред Богом вам тврдим да није лаж ово што вам пишем.) 21 Потом сам отишао у Сирију и Киликију. 22 А у црквама у Јудеји, које су у Христу, нису ме лично познавали. 23 Само су чули: »Наш некадашњи прогонитељ сада проповеда веру коју је некада хтео да уништи!« 24 И славили су Бога због мене.
Апостоли признају Павла
2 Онда сам, после четрнаест година, поново отишао у Јерусалим, са Варнавом, а повео сам и Тита. 2 Отишао сам, јер сам примио откривење, па сам им – посебно оним угледнијима – изложио еванђеље које проповедам међу незнабошцима, плашећи се да можда не трчим или да нисам трчао узалуд. 3 Али, чак ни Тит, мој пратилац, иако је Грк, није био присиљен да се обреже. 4 А све то због лажне браће, уљеза који су се увукли међу нас да уходе слободу коју имамо у Христу Исусу, не би ли нас учинили робовима. 5 Нисмо им ни на час попустили ни потчинили им се, да би истина еванђеља остала код вас.
6 Што се тиче оних који су важили за угледне – какви год да су били, мени је свеједно; Бог не суди по спољашњости – мени ти угледни нису ништа додали. 7 Напротив, видели су да је мени поверено да проповедам еванђеље необрезанима, баш као Петру да проповеда обрезанима. 8 Јер, Онај који је Петра оспособио за апостола обрезанима, оспособио је и мене за апостола незнабошцима. 9 Када су Јаков, Кифа[b] и Јован, који су важили за стубове цркве, признали милост која ми је дата, пружише деснице Варнави и мени у знак заједништва: ми ћемо незнабошцима, а они обрезанима – 10 само да се сећамо сиромаха, што сам ја и сâм жарко желео да чиним.
Пророк у завичају
(Мт 13,53-58; Лк 4,16-30)
6 Потом Исус оде оданде и дође у свој завичај, а с њим дођоше и његови ученици. 2 Када је дошла субота, он поче да учи народ у синагоги, и многи који су га слушали задивише се.
»Одакле овоме ово?« питали су. »И каква му је то мудрост дата да таква чуда чини својим рукама? 3 Зар он није тесар, Маријин син, а Јаковљев, Јосијин, Јудин и Симонов брат? Зар нису његове сестре овде с нама?«
И саблазнише се о њега.
4 Тада им Исус рече: »Пророк је без части само у свом завичају, међу својом родбином и у свом дому.«
5 И није тамо могао да учини ниједно чудо, осим што је на неколико болесних положио руке и излечио их. 6 И чудио се њиховој невери.
Потом је ишао по околним селима и учио народ.
Послање Дванаесторице
(Мт 10,1, 5-15; Лк 9,1-6)
7 Исус позва к себи Дванаесторицу и посла их двојицу по двојицу. Даде им власт над нечистим духовима 8 и нареди им да на пут не носе ништа осим штапа – ни хлеб, ни торбу, ни новац у појасу – 9 него да обују сандале и обуку само једну кошуљу, а не две.
10 »У који год дом уђете«, рече им, »останите у њему све док оданде не одете. 11 А ако вас негде не приме и не саслушају, отидите оданде и отресите прашину са својих ногу, као сведочанство против њих.«
12 И они одоше, па су проповедали да људи треба да се покају. 13 Истераше многе демоне и многе болесне излечише мажући их уљем.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International