Book of Common Prayer
Хоровођи. По напеву »Љиљани«. Давидов.
1 Спаси ме, Боже!
Воде ми се попеле до гуше,
2 у дубок муљ тонем,
где ногама нема ослонца.
У дубоке воде упадох,
таласи ме преплављују.
3 Изнемогох од дозивања,
грло ми промукло.
Очи ме заболеше Бога мога ишчекујући.
4 Оних што ме низашта мрзе
више је но власи ми на глави.
Много је мојих непријатеља без разлога,
терају ме да вратим што нисам украо.
5 Ти знаш моје безумље, Боже,
моја кривица није ти скривена.
6 Нека не буду осрамоћени због мене
они који те ишчекују,
Господе ГОСПОДЕ над војскама.
Нека се не постиде због мене
они који те траже,
Боже Израелов.
7 Јер, ради тебе трпим увреде
и стид ми покрива лице.
8 Странац сам својој браћи,
туђинац синовима моје мајке.
9 Изједа ме ревност за твој Дом
и на мене падају увреде оних који те вређају.
10 Кад плачем и постим,
вређају ме.
11 Кад се у кострет обучем,
узречица им постанем.
12 Они што седе на капији,
против мене говоре,
а пијанци о мени певају ругалице.
13 А ја се теби молим, ГОСПОДЕ.
У време своје наклоности,
у својој великој љубави, Боже,
услиши ме својим спасењем поузданим.
14 Ишчупај ме из блата,
не дај да потонем.
Избави ме од оних који ме мрзе,
из водâ дубоких.
15 Не дај да ме преплаве воде,
ни прогутају дубине,
ни да гробна јама своја уста затвори нада мном.
16 Услиши ме, ГОСПОДЕ,
јер твоја љубав је добра.
Окрени ми се у својој великој самилости.
17 Не криј своје лице од мене, твог слуге,
брзо ме услиши, јер сам у невољи.
18 Приђи и избави ми душу,
спаси ме због мојих непријатеља.
19 Ти знаш увреде које примих,
моју срамоту и стид.
Пред тобом су сви моји душмани.
20 Увреде ми сломише срце,
и разболех се.
Чекао сам да се неко сажали,
али таквог не би,
и да ме неко утеши,
али не нађох никог.
21 У јело ми ставише жучи,
кад ожеднех, дадоше ми да пијем сирће.
22 Нека им трпеза пред њима постане замка
и клопка за њихове пријатеље.
23 Нека им се помраче очи, да не виде,
и нека им се кукови тресу без престанка.
24 Излиј своју срџбу на њих,
нека их стигне твој љути гнев.
25 Нека им опусти табор –
не било никог да им станује у шаторима.
26 Јер, прогоне онога кога ти раниш
и причају о болу оних које прободеш.
27 Кривицу им додај на кривицу,
не дај да се оправдају пред тобом.
28 Нека буду избрисани из књиге живих,
нека не буду уписани с праведнима.
29 А ја сам јадан и болан;
нека ме твоје спасење заштити, Боже.
30 Песмом ћу хвалити Божије Име
и величати га песмом захвалницом.
31 Биће то ГОСПОДУ милије од вола,
милије од јунца с роговима и папцима.
32 Видеће то кротки и обрадовати се.
Живело вам срце, ви који Бога тражите.
33 ГОСПОД чује убоге
и не презире своје засужњене.
34 Нека га хвале небо и земља,
мора и све што се у њима креће,
35 јер Бог ће спасти Сион
и поново подићи градове Јудине.
Народ ће се тамо населити и запосести га.
36 Наследиће га потомци његових слугу,
пребивати у њему они који његово Име воле.
Књига трећа
(Псалми 73-89)
Псалам Асафов.
1 Заиста је добар Бог према Израелу,
према онима чистог срца.
2 А ја – замало ми ноге не посрнуше,
замало се не оклизнух корачајући,
3 јер сам завидео бахатима
гледајући благостање опаких.
4 Никакву патњу не трпе,
тело им здраво и снажно.
5 Немају брига као други,
нити их људске невоље погађају.
6 Зато им је охолост огрлица,
насиље одећа коју облаче.
7 Очи им подбуле од сала,
срце им препуно измишљотина.
8 Изругују се, говоре пакосно,
надмено прете тлачењем.
9 Устима присвајају небеса,
а језиком запоседају земљу.
10 Зато се народ њима окреће
и њихове речи гута као воду.
11 А они говоре: »Откуд Бог зна шта чинимо?«
и: »Зар Свевишњи има знање?«
12 Ето такви су опаки –
увек безбрижни, богатство гомилају.
13 Узалуд сам чисто срце чувао
и руке прао у недужности.
14 Поваздан ме погађају невоље
и казну примам сваког јутра.
15 Да сам рекао: »И ја ћу говорити тако«,
издао бих твоју децу.
16 Али, кад сам све то покушао да разумем,
сувише тешко ми је било
17 док нисам ушао у Божије светилиште
– тада схватих какав им је крај:
18 Заиста, на клизаво место их стављаш,
у пропаст их обараш.
19 У једном трену пропадају,
докраја збрисани ужасом.
20 Као што човек заборави сан кад се пробуди,
тако ћеш и ти, Господе, заборавити њихов лик кад устанеш.
21 Кад ми је срце било чемерно
и мисли огорчене,
22 био сам безумник и незналица,
живинче бесловесно пред тобом.
23 Али ипак сам стално с тобом,
ти ме за десницу држиш.
24 Својим саветима ме водиш,
а на крају ћеш ме увести у славу.
25 Кога ја на небу имам осим тебе?
А уз тебе, ништа ми на земљи није мило.
26 Занемоћати ми може тело и срце,
али Бог је снага мога срца
и мој део довека.
27 Пропашће они који су далеко од тебе;
ти затиреш све који су ти неверни.
28 А за мене је добро да будем у Божијој близини;
у Господу ГОСПОДУ налазим уточиште.
Причаћу о свим твојим делима.
6 Јосиф, сва његова браћа и читаво то поколење помреше. 7 Али Израелци су били плодни, ројили се и множили и постали толико бројни да се земља испунила њима.
Израелци потлачени
8 А онда је на власт у Египту дошао нови цар, који није знао за Јосифа.
9 »Ето«, рече он свом народу, »Израелци су бројнији и јачи од нас. 10 Поступимо с њима лукаво, да се не би још више намножили и, у случају рата, пришли нашим непријатељима, борили се против нас и отишли из земље.«
11 Зато поставише гониче робова да их тлаче тешким пословима, па Израелци за фараона изградише градове складишта Питом и Рамзес. 12 Али, што су их Египћани више тлачили, то су се Израелци више множили и ширили, тако да су Египћани почели да их се плаше, 13 па их немилосрдно подјармише. 14 Загорчавали су им живот тешким пословима са малтером и циглама и свим пољским радовима и сваким другим послом на који су их немилосрдно нагонили.
Фараон наређује помор јеврејске мушке новорођенчади
15 Египатски цар рече јеврејским бабицама које су се звале Шифра и Пуа: 16 »Кад помажете Јеврејкама да се породе, па видите да је новорођенче мушко, убијте га, а ако је женско, пустите га да живи.«
17 Али бабице су се бојале Бога и нису послушале египатског цара, него су остављале дечаке у животу.
18 Зато их египатски цар позва и упита: »Зашто сте то чиниле? Зашто сте остављале дечаке у животу?«
19 »Јеврејке нису као Египћанке«, одговорише бабице фараону. »Јаке су, па се породе пре него што бабице стигну.«
20 Бог је био благонаклон према бабицама, па се народ намножио и постао веома јак. 21 Пошто су се бабице бојале Бога, он им даде да и оне заснују дом.
22 Тада фараон заповеди свем свом народу: »Свако јеврејско мушко новорођенче баците у Нил, а женско оставите у животу.«
Једно тело, много удова
12 Као што је тело једно, а има много удова, и сви удови, иако их је много, чине једно тело, тако је и са Христом. 13 Јер, сви смо једним Духом у једно тело крштени – било да смо Јудеји или Грци, било да смо робови или слободни – и сви смо једним Духом напојени.
14 А ни тело није један, него много удова. 15 Ако нога каже: »Пошто нисам рука, не припадам телу«, зар због тога не припада телу? 16 Ако ухо каже: »Пошто нисам око, не припадам телу«, зар због тога не припада телу? 17 Када би цело тело било око, где би био слух? Када би цело тело било ухо, где би било чуло мириса? 18 Али, Бог је сваки поједини уд распоредио по телу по својој вољи. 19 Када би све био један уд, где би било тело? 20 Овако, има много удова, али само једно тело.
21 Не може око да каже руци: »Не требаш ми«, ни глава ногама: »Не требате ми.« 22 Штавише, много су потребнији они удови који се чине слабији. 23 И оне удове које сматрамо нечаснијима, окружујемо већом чашћу, и с непристојним удовима пристојније поступамо, 24 док с пристојнима то није потребно. Али, Бог је саставио тело, па је већу част дао оном уду који је нема, 25 да у телу не буде раздора, него да се удови једнако брину један о другом. 26 Ако један уд пати, сви удови пате с њим и ако се један уд слави, сви удови се радују с њим.
Исус је Христос
(Мт 16,13-20; Лк 9,18-21)
27 Потом Исус и његови ученици одоше у села око Кесарије Филипове.
Док су још били на путу, он упита своје ученике: »Шта кажу људи, ко сам ја?«
28 »Јован Крститељ«, одговорише му. »Други, да си Илија, а трећи, да си један од пророка.«
29 »А ви«, упита их, »шта ви кажете, ко сам ја?«
Тада Петар рече: »Ти си Христос!«
30 А он их строго опомену да ником о њему не говоре.
Исус предсказује своју смрт и васкрсење
(Мт 16,21-28; Лк 9,22-27)
31 Онда поче да их учи да Син човечији треба много да препати, да га одбаце старешине, првосвештеници и учитељи закона, да буде убијен и да после три дана васкрсне. 32 Отворено им је о томе говорио, па га Петар повуче на страну и поче да га прекорева.
33 А Исус се окрену, погледа ученике, па изгрди Петра и рече: »Бежи ми с очију, Сатано, јер не мислиш на Божије, него на људско.«
34 Потом позва к себи народ заједно са својим ученицима, па им рече: »Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе, нека узме свој крст и пође за мном. 35 Јер, ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот ради мене и еванђеља, спашће га. 36 Шта вреди човеку да добије цео свет, а свом животу науди? 37 Шта човек може дати у замену за свој живот?
38 »Ко се у овом прељубничком и грешном нараштају постиди мене и мојих речи, и њега ће се постидети Син човечији када дође у слави свога Оца са светим анђелима.
9 »Истину вам кажем«, рече им, »неки који овде стоје неће окусити смрти док не виде како Божије царство долази у сили.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International